СИТА ДЕЦА KОМУНИЗМА: Иза југоносталгије лежи најприземнији лични интерес
13. јуна 2018.
Разговарам с једним средовјечним југоносталгичарем. Истакнутим друштвеним радником. Вели ми да би држава требала ријешити проблем стамбеног питања људи у БиХ и обезбиједити сваком грађанину да има стан. Покушавам објаснити да је то готово неизведиво, прескупо, да наша држава нема средстава да то све плати, да би нас то одвело или у дужничко ропство или у економско уништење кроз додатне намете. Вели, може се то извести, увест ће се додатни порески намет на плате, ништа пуно, сви ће уплаћивати у фонд, па ће ови што немају моћи добити стан. А шта дакле, ови што имају стан купит ће оним што немају, питам. Да, каже, то је социјално праведно.
Износим му свој концепт социјалне правде. Ти од своје плате издвајај дио за свој властити “фонд солидарности” од којег ћеш настојати себи купити стан, а ја ћу себи од своје. Не слажеш се? Онда ми реци на основу чега људи који су мукотрпно радили, штедјели и плаћали кредите да себи купе стан би сада требали бити дужни још и теби куповати стан? Kолике намете поред ових 70% у односу на нето плату би још требало дават? Питам и је ли свјестан да би увођење таквог једног, папрено скупог и компликованог социјалног програма на крају опет резултирало милион пута виђеним сценаријем – да „приоритети“ за добијање станова постану појединци увезани са странкама на власти, који, да би ствар била гора, најчешће нису ни у каквој социјалној потреби.
Умјесто протуаргумента, слиједи типична бујица оптужби коју сам у сличним ситуацијама навикао слушати на свој рачун – социјални дарвинист, слуга капитала, желим да људи буду бескућници, ускраћујем им право на кров над главом…
Познат ми је као освједочени љубитељ бившег система, социјализма, особа којој се капитализам гади, па само чекам када ће кренути с хвалоспјевима на рачун бивше државе, и почиње. Вели ми како су сви у тој држави уплаћивали у фонд за стамбену изградњу. Ето, како је могла Југославија, она је ријешила стамбени фонд (није, статистике показују да већина радника никад није дошла до своје некретнине). Даље ми се отвара па открива истинске мотиве своје југоносталгије и љубави према тој држави. Родитељи су му на тај начин, каже, добили ни мање ни више него три стана. Један од њих је у самом центру Сарајева, иначе луксузни јеврејски стан у старој јеврејској згради који су најприје његовим власницима отели усташе па онда присвојили комунисти. Наравно, становање у њима је било намијењено за комунистичке глашевине. Његов отац је био један од таквих. Директор једне фирме. Истакнути „друштвено-политички радник“. Њих је запао стан у самом центру и још два. Негдје. Вјероватно није на Алипашином пољу. Те су бетонске кошнице биле намијење радничкој сиротињи. Узалудно је било даље дотичној особи покушавати објаснити да је систем у коме сви плаћају у заједнички фонд, а стан добију само неки, неки и три, а неки нити један, дубински неправедан. Да је куповина „кућа“ и „станова“ у тој држави на кредите које би појела инфлација, па би се откупили за кикирики, између осталих ствари банке гурнула у неликвидност, а оне у свом пропалом стању убрзале пут у банкрот Југославије током осамдесетих. Да је и поред „политике запошљавања“ гдје су се фабрике накрцавале прекомјерним радницима, незапосленост у тој држави била велика, двадесетак посто, толико велика да су дословно милиони људи из те земље одлазили у западне државе на рад. Да се у суштини радило о држави која је живјела на страним кредитима. Да су ти кредити у осамдесетим дошли на наплату. Да није била у стању да их враћа. Да је земља након тога завршила у колапсу и да је Анте Марковић у коначници тржишним реформама покушао безуспјешно спасити ту земљу. Kрахирала је економски па се распала политички, знамо с каквим посљедицама.
Постоје двије категорије југоносталгичара. У прву, у суштини бенигну, спадају људи који жале за временима кад су били млађи, љепши, веселији, имали сигуран посао и плату од које су могли живјети и у тој су земљи свакако боље просперирали него у ратном и транзицијском хаосу Босне и Херцеговине. Тим људима требамо вјеровати када кажу да мисле оно што стварно мисле када причају о Југославији.
Но, у потпуно другу категорију југоносталгичара спада горе описани саговорник. Објашањавати му реално, чињенично стање с југословенском економијом (да не спомињемо тек политичка и људска права) и натјерати га да спозна сву штету њених програма који су били лоши тада, а камоли данас, било би као мормона покушати убиједити да неће добити своју властиту планету кад умре. Наиме, он наведени систем и његове тековине брани из најприземнијег личног интереса.
Ријеч је о привилегираној дјеци комунизма, дјеци партијских функционера, војних лица, партијских директора, дјеци која су преко партије имала станове, луксуз, путовања и најскупљу ођећу са Запада. Притом та дјечица нису у стању показати ни промил емпатије и разумијевања за људе који су морали бити опљачкани или утамничени да би они, дјечица комунизма, могли уживати силне привилегије. Не, најчешће ће их отписати каквом препознатљивом тешком оптужбом ала “националист”, “четник”, “усташа”, “профитетер”, “добио је што је заслужио” и тако умирити своју савјест која негдје дубоко поручује да су неки морали патити да би они живјели добро. Ријеч је о дјечици која за комунизмом жали, не што воли комунизам као комунизам, но што су комунизам и партија давали уносан живот за оданост том комунизму и партији.
Та дјеца комунизма мрзе националисте, али не само зато што су они своје ухљебили гђе год су стигли и преузели контролу над ресурсима, фирмама, образовањем и државом. Та дјеца комунизма мрзе националисте прије свега зато што су њиховим очевима одузели ухљебљења, контролу над ресурсима, фирмама, образовањем и државом.
Та дјеца комунизма, озлојађена губитком положаја и привилегија, у тржишној економији најчешће се нису снашла најбоље или су се пак поново ухљебила на плодове туђег рада, па стога посебна мета бијеса и гњева су јој они који на тржишту успијевају нешто зарадити. Они су изгубили своје привилегије, остали су без своје државе, па су у име тога одлучни да нам свима загорчају животе. Уништити младим људима сваку жељу и амбицију за успјехом, радом, стварањем, ширити негативну енергију и убјеђивати нас да никад није и не може бити боље но што је у њиховом времену, те да је све око нас катастрофа, биједа и очај, као да је њихова једина животна мисија данас.
Та дјеца комунизма заговарају да нам држава и данас купује станове, не јер им је истински стало да босанске сиротиње без властитог стана, но јер је због таквих мјера татица својевремено могао доћи до три стана. И оног јеврејског отетог у центру. У систему с таквим политикама они су лично просперирали.
“Ми смо у Југославији имали ово и оно”, “немојте робовати за примитивце који држе фирме”, “нама су давали”, “држава дуради” – гракћу из свег гласа, док сањају рушење, што локално што глобално, цијелог система у коме виде главног кривца што су остали без слатког живота.
Појединци којима припада јунак нашег текста данас нису најмоћнија друштвена категорија.Но јесу једна од најгласнијих и најштетнијих. Шире песимизам, депресију и очај; подржавају све што је рушилачко; пласирају нам бајке о бившој држави и зову нас да тражимо државу која брине о нама од рођења до гроба, али не говоре ко то да финансира; желе власт или се барем окористити њему, али не јер мисле промијенити нешто на боље (својим идејама могу само на горе) но како би вратили, колико се може, привилегије и луксуз који је припадао њиховим очевима.
Попут припадника старе феудалне касте која је некоћ, кроз 19. стољеће, из гњева и озлојађености чинила све да поткопа и оцрни етаблирани либерални поредак и њену владајућу буружорску класу, те покуша вратити колико-толико своје старе привилегије, тако и наше старе комунистичке елите и њихови потомци у борби за привилегије чине све што је у њиховој моћи да под сваку цијену спријече било какве дубље реформе у друштву, разилажење са социјалистичким наслијеђем, окретање ка слободној тржишној економији, правној држави и индивидуализму.
То су преживјели реликти, зомбији једног лошег, пораженог и штетног поретка и идеологије, који не само да нису ни алтернатива ни рјешење, него су одраз једног дубинског хисторијског и менталитетског пораза овог друштва, осуђеног да се клати између црвеног и зеленог колективизма, које отворено одбија да се окрене оним политикама и рјешењима које једино доносе напредак и просперитет. Што прије постану ствар прошлости, бит ће нам свима боље.
Данијал ХАЏОВИЋ, Либерални форум