[Зоран Недељковић]

ИВАН Б. ЛАЗАРЕВИЋ, рођ.1922.год. од оца Бранка и мајке Радмиле.
Студент архитектуре и спортиста. Крајем 1943.год, са 30 так омладинаца, углавном студената, чланова Демократске омладине, ступа у четнике.
На служби у Првој омладинској бригади Првог равногорског корпуса, поч.1944.год.
На служби у Првој чети Трећег батаљона Треће јуришне бригаде Првог јуришног корпуса Четврте групе јуришних корпуса, лето 1944.год.
Ђак-редов Иван Лазаревић погинуо је 7.авг.1944.год. на Копаонику у борби против комуниста. 7.септ.1944.год, од генер. Драже Михаиловића, постхумно је одликован Златном медаљом за храброст Обилића.
ЂОРЂЕ Б. ЛАЗАРЕВИЋ, рођ. 1921.год, од оца Бранка и мајке Радмиле.
Четник-омладинац, успео је на крају рата да пређе границу, али скрхан туберколозом умире у избеглиштву већ 1945.год.
РАДМИЛА ЛАЗАРЕВИЋ, Иванова и Ђорђева мајка, рођ. 1886.год, од оца Раше Милошевића, управника Монопола. Београдски лекар. Одмах после рата умире од туге за синовима.
БРАНКО ЛАЗАРЕВИЋ, Иванов и Ђорђев отац, рођ. 25.дец.1883.год. у Видину, Бугарска, од оца Ђорђа, индустријалца и мајке Вукосаве. Париски и београдски студент. Професор од 1911,год. Као рез.официр учесник Ослободилачких ратова 1912-1918. Есејиста, књижевни критичар, оснивач и уредник часописа, полиглота и дипломата. Дипломата у Вашингтону, па у Чикагу, одакле је 1922.год. отишао у Берлин. Потом прелази у Праг и најзад враћа се у Београд. Од 1925.год. изванредни посланик у Тирани, а сл.године премештен је у Праг, па у Варшаву од 1929.год.. Од 1935.год. посланик је у Анкари. Следе Беч, Брисел, одакле је 20.маја 1939.год, стављен на располагање. Пензионисан 14.септ.1939.год. За време окупације живео повучено у Београду.
1948.год, оставши сам, покушава из Дубровника да пређе у Италију. Осуђен је на затвор, 1948-1951 и избачен из Савеза књижевника. По изласку са робије одлази да живи у Херцег Нови, скоро у самоизолацију. Умро је скоро незапажено 6.окт.1969.год. Ретке су комшије из Херцег Новог које се сећају Бранка јер му је у посете једино долазио Иво Андрић.
Његова оставштина, сасвим случајно је откривена у Херцег Новом, 2004.год, па је било могуће објављивање његових сабраних дела.
И после оволико година и сада, када се "сазнало" за Бранка, строго се води рачуна да му биографија буде опрана, да се не помиње његова породична трагедија и синови, који као да нису постојали.

[Милослав Самарџић]

Свака част, Зоране!

[Бенито]

Заиста Зоране, остављате понекад заљубљенике у историју ДСР, без речи. Свака част, по стоти пут. Поготово што сам доста знао о Бранку, а ништа о ње говим синовима. Још једном -капа доле!

[Зоран Недељковић]

СЛОВЕНАЧКА ПОРОДИЦА МАВСАР
Из с.Прапроче у Шентруперту, једна од најугледнијих сеоских домаћинстава у целој Долењској области.
Глава породице био је Јожеф Мавсар (22.фебр.1891), предс. општ. Шентруперт, као кандидат Словеначке народне партије, са избора 1935. Јожеф и супруга Тереза, дев.Буковец, имали су деветоро деце.
Јожеф је, од Драже Михаиловића (с којим се знао од пре тата), имао овлашћење да формира Обласни национални комитет. За његове активности сазнали су и Италијани и комунисти. У лето 1942, Италијани спаљују Јожефову кућу, а сина Павела интернирају на острво Раб.
Словеначки комунисти били су јаснији. Они осуђују на смрт целу породицу Мавсар. Знајући с ким има посла, Јожеф, део породице која је била уз њега, склања у дворац у Доби, власништво грофице Стеле Барбо.
Комунисти постижу договор са Италијанима о њиховом немешању у догађаје који ће уследити. Дан после
католичког Божића, 26.дец.1942, јаке комунист. снаге нападају на дворац. Побили су целу грофовску породицу и запалили замак, а за то време породица Мавсар се склонила у подрум. Откривени су ујутро, 27.децембра, а једино се спасао син Вилко, 12 годишњак, бекством кроз прозор.
Јожеф Мавсар заклан је ножем и бачен на ломачу. Живи су бачени у огромну ватру: Тереза Мавсар, са децом Дарком (20 г.), бившим прваком Балкана у бацању копља, Цирилом (19 г.),Маријом (17 г.),Петром (14 г.) и Станком (9 г.). Пошто су све попљачкали, комунисти су се повукли. Кроз пар дана, формирана лекарска комисија је утврдила начин страдања породице Мавсар.
Остаци породице сахрањени су у заједнички ковчег у гробљу у Мокроногу, због претњи комуниста да се то изврши у Шентруперту.
Син Јожко, теолог у Љубљани, чувши за трагедију своје породице, проналази Вилка и доводи га ксеби у Љубљану. Када је помислио да је најгоре прошло, на инсистирање Вилково, Јожко му дозвољава да се врати у Шентруперт . Вилко Мавсар (12 г.) убијен је у комунист. заседи 23.марта 1943.
Син Долфи Мавсар, у редовима сеоске страже, гине у борби против комуниста, бранећи родни Шентруперт, 2.маја1943.
Син Павел Мавсар, током 1943. пуштен је из италијанског заробљеништва, на инсистирање катол. цркве, преко брата Јожка. Дуго му је требало да се опорави, а на крају рата креће у повлачење са територијалном словеначком милицијом. Погинуо је у Корушкој, маја 1945.
Син Јожко Мавсар успео је да емигрира у Аргентину, одакле се први пут вратио у Словенију, 1993.
Рат је преживео и син Франци, који је наставио живот, после рата у Словенији.

[Мића Адмирал]

Породица ПУЉО
МИОДРАГ А. ПУЉО
Студент медицине београдског Универзитета.
Свестрани спортиста ( бициклизам и пливање ). Кроз свој пливачки клуб " Брђанин ", одвојио неколико златних медаља на пливачком такмичењима у земљи.
Четник - митраљезац Летеће бригаде " 5. Октобар " Дринског корпуса.
Унапређен у чин наредника - ђака.
Наред. Миодраг А. Пуљо погинуо је у борби против комуниста, на мосту, на реци Лим, код Рудог, 3. јуна 1944.
Миодрагов брат :
СЛОБОДАН А. ПУЉО
Одличан ђак и талентовани виолиниста. Чим су комунисти ушли у Београд ( 20.окт.1944. ), Слободан је одведен од куће, са образложењем да је мобилисан. Опет, већ крајем октобра 1944, дошли су до куће породице Пуљо и саопштили да је Слободан погинуо у борбама против непријатеља.
Миодрагов и Слободаном отац :
рез.сан.п.пуковник проф.др АТАНАСИЈЕ Д. ПУЉО, згажен - убијен од камиона црвеноармејаца, испред своје куће на Славији у Београду, 1. нов. 1944.

наставиће се.

[Милослав Самарџић]

Јел има неку њихову слику, да поставим ово на ФБ?

[Перун]

Јел има неку њихову слику, да поставим ово на ФБ?

https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%90%D1...1%99%D0%BE

[Мића Адмирал]

За биографију проф. Атанасија Пуље, Перун је поставио један од извора. Има их пуно. О њему још ово - организатор Соколске организације у Земуну, Аустроугарска, због чега је био прогањан као велеиздајник те бежи у Србију, браћи.
Др Атанасије је син Димитрија А. Пуље, трговца и угледног грађанина Земуна, заточеника аустругарске власти у Првом св. рату, умрлог 1924.
Миодрагов и Слободаном брат од стрица :
рез.арт.п.поручник ЂОРЂЕ Ђ. ПУЉО
Рођен 1914. у Грацу, Аустрија.
Чиновник Аграрне банке у Београду.
1938. свршио Школу за резервне арт. официре и 1939. унапређен у чин рез.арт.п.поручника.
На служби у Агенцији " Демократска Југославија " Центра везе ВК ЈВуО.
Стрељан од комуниста у Београду, кр.нов.1944.
Син је др Ђорђа ( Ђорђо ) Д. Пуље, рођ.1888, лекара, спец.зубарства. Са приватном праксом из Земуна прешао у Београд, 1925. Један од оснивача Стоматолошког факултета Универзитета у Београду, а посебно клинике за стоматолошку протетика. 6.септ.1940. унапређен у чин рез.сан.капетана II кл.
Ђорђо и Атанасије су рођена браћа.