20-02-2018, 06:00 PM
Немачки медији: Тачи и Харадинај – водеће мафијашке фигуре на КиМ
20. фебруара 2018.
У критичким освртима на обележавање једнострано проглашену независност Косова, штампа на немачком језику констатује да су, десет година касније, разочарања и протести заменили некадашњи ентузијазам, те да је та територија остала заробљена у “сивој зони између конфликата прошлости и нејасне будућности”.
Ноје цирхен цајтунг пише, преноси Дојче веле, да се влада формирана у септембру састоји од дискредитованих бивших вођа побуњеника, који се, додуше, залажу за процес нормализације односа са Србијом, али, истиче, пре свега упадају у очи својим националистичким агитовањем.
Ново је, пише лист, то што су се успротивили својим међународним заштитницима.
“Већ донета одлука о формирању трибунала за расветљавање злочина почињених у рату на Косову, постала је политички спорна, да би је Приштина на крају ипак прихватила. Слично је и са либерализацијом визног режима са ЕУ. Она је већ договорена, али није уведена, јер Приштина одбија да се одрекне неколико квадратних километара територије”, наводи НЦЦ.
Све то, уз мањкавости на плану демократизације и борбе против корупције, довело је до великог заостајања Косова на путу ка ЕУ, што је, како се наводи, Брисел јасно ставио до знања презентирајући стратегију проширења на Западни Балкан.
“Млади са Косова су тако заглављени у земљи. Мафијашким водећим фигурама као што су Хашим Тачи и Рамуш Харадинај то је свеједно – они су уз помоћ својих веза из рата створили уносне приватне империје и нису много заинтересовани за кораке либерализације, јер би она могла да их угрози. Они су одговорни за то што је Косово најкорумпиранија земља Балкана са другом по висини стопом незапослености”, пише НЧ.
Лист пише да Приштина мора да узнапредује са споразумом са Србијом, који је, констатује, додуше, политички споран са аспекта суверенитета, али коначно доноси јасноћу.
“Осим тога, његово спровођење би појачало притисак на земље које не признају Косово. Али, нису сва решења у рукама косовских политичара. Они делају у оквиру који су им поставили међународни, и који је заробио земљу у стању између суверености и независности”, пише, између осталог, швајцарски дневник.
Исти лист у другом тексту износи зашто је “Запад при формирању косовске државе двоструко заказао”.
“Рат против Београда није добила УЧК, већ НАТО. После рата није остала земља која се сама ослободила, већ западни протекторат који је требало да изгради институције на темељу резолуције УН и да припреми решење питања статуса. И једно и друго се испоставило као претежак задатак”, наводи НЦЦ.
На Косову је, наводи се, етаблирао образац који и данас обележава однос западних сила са косовским елитама.
“Демократија и правна држава бивају жртвоване када угрожавају стабилност и урачунљивост”, пише лист и подсећа да је бивши и садашњи пермијер Рамуш Харадинај 2005. оптужен пред Хашким трибуналом, шеф УНМИК Сорен Јесен-Петерсен му је приредио срдачан опроштај и означио оптуженог као пријатеља.
Никакво чудо што су и најодважнији сведоци заћутали с обзиром на пакт између протектората и бившег команданта. Сеф УНМИК се, додају, после правдао. Рекао да је вече уочи планираних хапшења “имао позив из једне престонице” где му је речено да “спушта лопту”око читаве акције зарад унутрашњег мира.
“ЕУ је заменила УН али то генерално ништа није променило. Иако је мисија ЕУЛЕX 2008. обећала да ће хватати и крупну рибу”, то се није десило. Није недостајало новца, али јесте одважности и способности да се ступи у борбу са криминалним језгром политичког и економског поретка на Косову.
Берлински дневник Тагесцајтунг, истим поводом, пише о једној косовској кореографкињи која је у Приштини презентирала своју нову представу:
“Она сама има уговор у Националном балету, али тамо је плата толико мала да се она још није иселила из градског стана који дели са мајком, браћом и сестрама и очухом. Други уметници из њеног тима, који већ имају децу, морају да раде неки додатни посао. Просечна плата на Косову је 300 евра. Стопа незапослености међу младима је 65 одсто”, наводи лист.
Онај ко, како наводи Тагесцајтунг, познаје некога из политичке елите – лако налази посао.
“Но, највећи извор прихода је дијаспора, дакле, чланови породице у иностранству, који својој родбини шаљу неколико стотина евра месечно. На тај начин на Косово годишње стиже милијарда евра”, преноси лист.
Танјуг
Американци видели истину о Косову: Дечани су исто што и Палмира (видео)
Филм редитеља и продуцента Бориса Малагурског „Косово: Моменат у цивилизацији“ премијерно је приказан у Чикагу у сали Цркве Светог Стефана Дечанског. Филм се бави баштином Унеска на Косову и Метохији и приказује колико велика угроженост заиста прети српским манастирима на том делу територије Србије.
Пројекција филма ће се наредних дана одржати у Мајамију и другим америчким градовима, наводи „Српска телевизија из Америке“.
Борис Малагурски и овај филм добили су велику подршку у Чикагу а сама тема, прича и кадрови српских манастира на Косову и Метохији гледаоце нису оставили без коментара. Како каже аутор, филм је важан зато што треба свету да покаже шта се заправо дешава са српским наслеђем на Косову и Метохији.
Kosovo: Momenat u civilizaciji - Američka premijera u Čikagu
https://www.youtube.com/watch?v=8Hnlb4KNry0
Даљим попуштањем на Косову Србија ће ући у проблем са Русијом и Путино
ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: НАЈГОРЕ СМО ПРЕГРМЕЛИ - САДА БИ БИЛО И ГЛУПО
И ШТЕТНО ПОКЛЕКНУТИ (КРАЈ
Путин је давно престао да понавља како ће се „Русија сложити са сваким решењем које предложи Србија“. Имајући у виду текућа дешавања у међународној политици и притисак САД на Русију источноевропским вектором, попуштање Србије је изазов за Москву. Не највећи, али им квари рачуницу и дугорочне планове на Балкану
Јасно и недвосмислено треба одбацити Ишингеров план. То је угаони камен у постављању Србије. Све док се по кулоарима шпекулише о његовим модификованим верзијама тема свих наших разговора је како „убацити Косово“ у УН
Треба се фокусирати се на имовинска питања. Снажним притиском у овом смеру се и добија на времену. Даљи преговори (ако их буде) морају бити искључиво о имовинским питањима. Ту брзих решења неће бити. Што је за нас добро, јер треба предузимати и остале мере
Треба тражити од Брисела „мапу пута“ за чланство Србије у ЕУ без Косова у УН. Друга опција је да Србија тражи пријем у ЕУ у својим уставним границама. Хоћемо у ЕУ заједно са Косовом. Јесте, део чланица ЕУ је признао „Републику Косово“, можемо се договарати о деловању Београда и Приштине у институцијама ЕУ, али не и о чланству Косова у УН
Покушај враћања целокупног процеса у УН треба такође да прати и конструктиван предлог да смо спремни расправљати о „коначном решењу“ (ма шта се под овим подразумевало) у формату међународне конференције. Распад Југославије је дубоко интернационализован процес, а косовска криза се без учешћа великих сила не може решити. Најлогичније је да то буде у формату СБ УН, односно пет сталних чланица
8. Када већ говоримо о међународним организацијама, а посебно УН, треба обратити пажњу на „фактор Русија“.
Када велике силе заузму „спољнополитички курс“ тешко и споро га мењају. Русија је превише инвестирала у „одбрану Косова“ у бројним међународним форумима. Још од октобра 1998. када је спречила први покушај доношења одлуке СБ о интервенцији против СР Југославије.
Владимир Путин је инвестиције увећао неколико пута. Од 2007. године поготово. Русија је тада, од јуна до августа, шест пута блокирала покушаје САД да „прогурају амандмане“ на резолуцију 1244 и фактички напишу нову, којом ће бити растумачено како Албанци имају право на референдум.
Даљим попуштањем на Косову Србија ће ући у проблем са Русијом.
Путин је давно престао да понавља како ће се „Русија сложити са сваким решењем које предложи Србија“.
Имајући у виду текућа дешавања у међународној политици и притисак САД на Русију источноевропским вектором, попуштање Србије је изазов за Москву. Не највећи, нити у било ком погледу пресудан, али свакако изазов који им квари рачуницу и дугорочне планове на Балкану.
9. Политичка динамика је већ споменута, а треба још додати да су уочљива жестока превирања међу албанским политичким партијама. Садашњи тренутак је драматичнији од оног средином деведесетих година, када су ликвидирања политичких првака постала уобичајена (због међуалбанског сукоба који је на крају изнедрио терористичку ОВК као најзначајнију политичку снагу).
Све чешћа неразумевања Албанаца и међународних фактора, као што је последње о формирању специјалног суда за процесуирање злочина ОВК, узрокују раст тензија и нове конфронтације.
Албанци још увек „дувају у једну тикву“ када је у питању њихов однос према Београду, али се радикализацијом њиховог унутрашњег сукоба или сукоба албанских првака са западним службама и то се може лако променити. Макар за мало и макар на кратко.
И ту ће се отворити простор да радимо на различите начине. Уосталом, не би нам било први пут. Имамо дуго искуство у таквом послу. Не треба очекивати велике резултате, али ово је и један од разлога због чега не треба правити даље уступке.
10. На крају, треба истаћи и да је процес депопулације Косова итекако уочљив. Са једне стране, међу косовско-метохијским Албанцима почиње да преовладава тренд који је пре петнаестак година захватио сународнике из Албаније, а пре 7-8 оне из Македоније. Број новорођених по жени се континуално смањује. Са друге стране, очајан социјално-економски амбијент и бесперспективност терају млађи свет у емиграцију.
Према различитим подацима који су укрштани претходних месеци (потрошња струје, број SIM картица, број изашлих на изборе...) претпоставља се да број становника Косова не прелази 1,1 милион. И њихов број ће се смањивати. Као што се смањује у Албанији, земљи са највећим релативним опадањем популације у нашем делу Европе.
Нема више популационог притиска који поспешује територијални експанзионизам. Такође, структурне промене у привредном систему показују да се на Косову одиграва прогресивна урбанизација, са свим последицама које такав процес доноси.
То већ данас више није оно пољопривредно друштво од пре четврт века, мотивисано ка куповини или отимању нових обрадивих површина и пашњака. Са те стране нема претње за Србију (или је она значајно мања него пре само две деценије), па нема ни разлога за тражење „брзог решења“ и „историјско разграничење“ како се „Албанци не би проширили до Ниша“. Тај аргумент отпада.
Или у контексту питања из увода: наставком текућих трендова за две деценије у Штимљу неће живети нико млађи од 40 година! Албански територијални експанзионизам ће се темељити на њиховој потреби да прошире „стратегијску дубину“ сопственог етнопростора, а не да освоје „нови животни простор“. А ту онда долазимо до сасвим другачије калкулације када говоримо о српско-албанским односима.
Када све ово имамо у виду, те се сложимо са тезом да на Косову и око Косова више не треба чинити никакве уступке, поставља се питање: какву политику водити?
Проблем Косова је мултидимензионалан, па је зато неопходно водити и такву (сложену) политику. Наравно, имајући у виду и све притиске који долазе са Запада (а који су усмерени да се финални споразум потпише до првог квартала 2019. године).
Десет је мера које се морају синхронизовано предузимати (опет, имајући у виду реалистичку школу мишљења и до сада преузете обавезе од стране различитих владајућих гарнитура у Београду, од средине деведесетих од 2017. године):
А. Инсистирати на испуњавању до сада преузетих обавеза. Колико тога треба Албанци да примене, а шта су урадили? Зашто потписивати нове споразуме када се постојећи не примењују? Такође, инсистирати на нашем тумачењу до сада договореног. Није у питању, на пример, само формирање ЗСО, већ и то да ова конфигурације не може бити невладина организација.
Ова мера подразумева и престанак давања двосмислених изјава, попут констатација председника Вучића изнетих у ауторском тексту за „Блиц“ или изјаве за „Вечерње новости“ да је могуће чланство „Косова у УН“ под одређеним условима. Такви иступи само охрабрују Албанце да не испуњавају ништа од потписаног.
Б. Фокусирати се на имовинска питања. Од 1999. године и успостављања ПИВ (на чијем челу бејаше Зоран Анђелковић) безброј пута је покушавано са овим, али се увек улазило у бирократске лавиринте и накарадна тумачења сложеног правног оквира на Косову од стране међународних званичника, те су резултати изостали. То се чинило због непостојања политичке воље да се имовинска питања темељно размотре.
Са друге стране, честе промене владајућих гарнитура у Београду, уз пратећа попуштања на Косову, утицали су да периодично ово питање са листе приоритетних склизне у категорију другоразредних.
Имовинска права су неотуђива, било да се ради о приватној, државној или црквеној својини. Снажним притиском у овом смеру се и добија на времену. Даљи преговори (ако их буде) морају бити искључиво о имовинским питањима. Ту брзих решења неће бити. Што је за нас добро, јер треба предузимати и остале мере.
В. Конструктивно и добронамерно Албанцима треба понудити да учествују у заједничким инфраструктурним пројектима који ће бити финансирани кроз формат „16+1“ и у решавању питања енергетске безбедности (уз припајање на Турски ток, најављени Посејдон или обновљени Јужни ток).
Уколико то не буду решавали у договору са Београдом, косовско-метохијски Албанци ће остати изоловани. Други начин за сарадњу са Кином и Русијом по овим питањима за њих не постоји. Они, наравно, могу одбити понуду и потврђивати своју лојалност САД, али то треба „држати на столу“, јер нити ће на Косово стићи инвестиције са других страна, нити ће моћи дугорочно да решавају питање енергетске безбедности без припајања на стратешки цевовод који ће пролазити територијом Србије.
Г. Јасно и недвосмислено треба одбацити Ишингеров план. То је угаони камен у постављању Србије. Све док се по кулоарима шпекулише о његовим модификованим верзијама тема свих наших разговора је како „убацити Косово“ у УН. Експлицитним одбацивањем Ишингеровог плана преговарачки простор се шири и ствара амбијент за дефинисање новог дневног реда.
Д. Непрестано тражити од албанске стране њихов компромисни предлог. По дефиницији, компромис се прихвата када су ставови исувише супротстављени и то као једино могуће решење. Али, компромис је врста решења конфликта код кога обе стране бивају потпуно, делимично или половично задовољне решењем.
Истина је да Албанци и не размишљају о компромису. Они могу (привремено) пристати на неке уступке, које ће онда у пракси избегавати да спроведу и њихово извршење пролонгирати у недоглед.
Где је код њих „унутрашњи дијалог“? Има ли неких предлога осим, како је то подвукао један њихов политички првак - чекања да „САД и ЕУ заврше са својим послом у Београду“!
Ако хоће договор, онда да чујемо шта је компромисни предлог. Ни са каквим новим компромисним предлогом Београд не треба да излази док га не чујемо из Приштине. Па ваљда је њима више стало да убрзају процес него нама.
Ђ. Када је о ЕУ реч, тражити од Брисела „мапу пута“ за чланство Србије у ЕУ без Косова у УН. Не може процес евроинтеграција бити условљен прихватањем Ишингеровог плана. То није био услов ниједном другом кандидату.
На крају, ако Србија јасно одбаци Ишингеров план, ЕУ мора размишљати о новом интеграционом оквиру за Србију.
Друга опција је да Србија тражи пријем у ЕУ у својим уставним границама. Хоћемо у ЕУ заједно са Косовом. Јесте, део чланица ЕУ је признао „Републику Косово“, можемо се договарати о деловању Београда и Приштине у институцијама ЕУ, али не и о чланству Косова у УН.
У другој варијанти ће бити занимљиво видети постављање Шпаније и Кипра (донекле и Румуније, Грчке и Словачке). Посматрано из ове перспективе, нисам сигуран да би „паралелни колосек“ Приштине у евроинтеграцијама резултирао и засебном столицом у ЕУ. И ту би се морао тражити оригиналан оквир. Али, у тим околностима би Србија била крајње конструктивна.
Хоћемо заједно са комшијама Албанцима у ЕУ. Можемо да се договарамо око њиховог наступа у ЕУ. Чак да будемо медијатор у преговорима Приштине са Мадридом и Никозијом. Да ту пронађемо решење, поштујући наше пријатеље из ЕУ чланица и уважавајући интересе комшија Албанаца.
Уколико ЕУ не прихвата ниједан од понуђена два модела, остајемо на еквидистанци, сарађујемо са ЕУ у постојећем формату, који још може бити унапређен низом уговора (од Шенгенског, до Даблинског споразума, где би првим нешто добили, другим нешто изгубили, али смо у таквој позицији).
Правну основу за такав наступ нам даје договор Макрон-Ердоган и идеја да Турска добије „специјални статус“ за сарадњу са ЕУ. Ако Турска добија „специјални статус“ као важан чинилац регионалне безбедности у Источном Медитерану, онда га може добити и Србија као незаобилазан фактор регионалне безбедности на Балкану.
Дакле, ми смо за тражење решења, али оно не може да буде постигнуто даљим уступцима на Косову.
На ове предлоге неко може реаговати са подсмехом. Да, можда би прва реакција ЕУ била глатко одбијање оваквих предлога Србије. Али, ЕУ би морала и да темељно образложи одбијање.
У неформалним разговорима „упућени појединци“ из Брисела нас обесхрабрују да са оваквим предлозима излазимо. Зашто? Зато што и они знају да одбијање и пратеће образложење могу проузроковати бројне последице и нове преседане. А ни једно ни друго им нити у овом тренутку, нити дугорочније, није потребно.
Е. Паралелно са предлозима ка ЕУ покренути питање рада EULEX-а. То се пре или касније мора учинити, без обзира на цену коју ћемо (краткорочно) платити у виду притисака и понеке претње.
Неред и брљотине на Косову делимично потичу и од корумпираности и неспособности EULEX-а. Та мисија није испунила своју сврху.
Са једне стране, тако се врши латентан притисак на евробирократију у фази разматрања наших предлога. Са друге стране, то је пут ка враћању целог процеса у УН.
EULEX је на Косово уведен саопштењем генералног секретара УН. Истим таквим путем се може и укинути. УНМИК је остао присутан.
За овај сценарио се релативно лако налазе савезници у УН. Исто као што се за расправу о раду EULEX-а могу наћи управо запослени у овој мисији који су се претходних година свачега нагледали и о томе оставили доказе који су изазвали афере и истраге.
Ж. Покушај враћања целокупног процеса у УН треба такође да прати и конструктиван предлог да смо спремни расправљати о „коначном решењу“ (ма шта се под овим подразумевало) у формату међународне конференције.
Распад Југославије је дубоко интернационализован процес, а косовска криза се без учешћа великих сила не може решити. Најлогичније је да то буде у формату СБ УН, односно пет сталних чланица.
УН се баве Косовом још од почетка деведесетих, имају дугу традицију по том питању. Такође, оријентација ка тражењу компромисног решења на Косову и Метохији је корисна и ради успостављања преседана по ком би се тражила компромисна решења за друге сличне кризе. Како на Балкану, тако и у другим деловима света.
То ће за УН-структуре деловати прихватљиво, без обзира што ће три сталне чланице СБ у првом тренутку чинити све да овај предлог опструишу. Опструкције последњих пет година им се нису исплатиле. Однос снага у свету се променио.
З. Током вођења вишесмерне политике, неопходно је чинити све како би се број земаља које су признале „Републику Косово“ смањио. Прво, тако се обесхрабрују нови кандидати да Косово признају. Друго, психолошки ефекти повлачења признања су јако важни.
Процес успостављања дипломатских веза са Приштином је потезом Суринама постао реверзибилан. Иначе, приликом признавања Косова је било свега и свачега у разним земљама. Албанци су махали неким признањима, али како је до њих дошло остаје дискутабилно и до краја неразјашњено. Зато се сви спорни случајеви (паушална процена је да их има најмање 10) морају испитати, извршити притисак на те државе, а за то затражити и помоћ Русије и Кине.
Постоје и случајеви, попут Египта, где је признавање Косова извршено у другачијим околностима, током велике унутрашње кризе и под притиском Муслиманског братства. Данас је у Каиру све другачије, па о признавању Косова треба поново разговарати. И бити упоран у томе.
И. Стално држати могућност организовања статусног референдума Републике Српске отвореним. У Бањалуци ће, све су прилике, још неко време постојати расположење за такав подухват. Ова могућност није уперена против БиХ, нити ми својим понашањем желимо да правимо проблеме, већ се само бранимо пред могућом одлуком о „уједињењу Косова и Албаније“.
Албанци стално прете тим потезом, а нису ретки ни појединци из западних држава који размишљају како им то треба дозволити. То је начин за притискање Београда: ако нећете да „Република Косово“ легитимизује свој статус у међународним односима, пустићемо их да праве Велику Албанију! Па нека онда Срби виде шта ће!?
Одговор на такву меру постоји, и без обзира колико се чинио радикалним и опасним, он се мора изнети. Зашто Албанци имају право да се уједињују, а Срби немају? То је начелно питање.
Уместо закључка: На први поглед неки предлози ће се чинити неизводљивим или неутемељеним. Да, они могу бити неизводљиви или чак неутемељени, али само због наших слабости. Предложене мере захтевају храбрости, много рада, добру поткованост аргументима, прилично дипломатске креативности и неколико ризика. Да ли смо способни да их изнесемо?
Судећи по стању у нашем институционалном апарату, као и зихерашком понашању оне тихе, конформистичке већине у нашој политичкој класи, уплашене да се заложи за било какав ризичан потез - сумњам. Али, треба имати у виду још две ствари.
Прво, да највеће кризе и најтежа искушења порађају најхрабрије потезе.
И друго, Срби су народ са дугом народотворном и нешто краћом, али ипак незанемарљивом државотворном традицијом. Претурили смо ми у историји много тога преко главе. Можемо претурити и ово.
Ма колико се чинило тешко и опасно.
Капацитети за вођење свеобухватније и одлучније политике свакако постоје. Питање је само да ли ће за тако нешто бити храбрости!?
Дозвољавање Косову да постане чланица УН ће бити само и искључиво последица наше слабости. А такве одлуке не само да историјски коштају оне који их доносе, већ и уводе друштво у опасне турбуленције. Оне воде ка „политичким преломима“, који су често катастрофални, још чешће трагични, јер узрокују дугорочну унутрашњу дестабилизацију и трајну поларизацију.
Треба их избегавати.
II
Верујућим људима је све јасно. Бог нам је дао Косово, са свим проблемима и патњама. То је најједноставнији пут да нас одржи у вери. Натера нас на преиспитивање, покајање и трпљење. Стрпљен је и спашен.
Косовска борба је и битка за наше спасење. Зато овој категорији делатника није потребан „унутрашњи дијалог“. Барем не на начин и теме како се он данас води.
(излагање на рунди „Унутрашњег дијалога о Косову“ организованој 19. фебруара 2018. године од стране Факултета за дипломатију и безбедност)
20. фебруара 2018.
У критичким освртима на обележавање једнострано проглашену независност Косова, штампа на немачком језику констатује да су, десет година касније, разочарања и протести заменили некадашњи ентузијазам, те да је та територија остала заробљена у “сивој зони између конфликата прошлости и нејасне будућности”.
Ноје цирхен цајтунг пише, преноси Дојче веле, да се влада формирана у септембру састоји од дискредитованих бивших вођа побуњеника, који се, додуше, залажу за процес нормализације односа са Србијом, али, истиче, пре свега упадају у очи својим националистичким агитовањем.
Ново је, пише лист, то што су се успротивили својим међународним заштитницима.
“Већ донета одлука о формирању трибунала за расветљавање злочина почињених у рату на Косову, постала је политички спорна, да би је Приштина на крају ипак прихватила. Слично је и са либерализацијом визног режима са ЕУ. Она је већ договорена, али није уведена, јер Приштина одбија да се одрекне неколико квадратних километара територије”, наводи НЦЦ.
Све то, уз мањкавости на плану демократизације и борбе против корупције, довело је до великог заостајања Косова на путу ка ЕУ, што је, како се наводи, Брисел јасно ставио до знања презентирајући стратегију проширења на Западни Балкан.
“Млади са Косова су тако заглављени у земљи. Мафијашким водећим фигурама као што су Хашим Тачи и Рамуш Харадинај то је свеједно – они су уз помоћ својих веза из рата створили уносне приватне империје и нису много заинтересовани за кораке либерализације, јер би она могла да их угрози. Они су одговорни за то што је Косово најкорумпиранија земља Балкана са другом по висини стопом незапослености”, пише НЧ.
Лист пише да Приштина мора да узнапредује са споразумом са Србијом, који је, констатује, додуше, политички споран са аспекта суверенитета, али коначно доноси јасноћу.
“Осим тога, његово спровођење би појачало притисак на земље које не признају Косово. Али, нису сва решења у рукама косовских политичара. Они делају у оквиру који су им поставили међународни, и који је заробио земљу у стању између суверености и независности”, пише, између осталог, швајцарски дневник.
Исти лист у другом тексту износи зашто је “Запад при формирању косовске државе двоструко заказао”.
“Рат против Београда није добила УЧК, већ НАТО. После рата није остала земља која се сама ослободила, већ западни протекторат који је требало да изгради институције на темељу резолуције УН и да припреми решење питања статуса. И једно и друго се испоставило као претежак задатак”, наводи НЦЦ.
На Косову је, наводи се, етаблирао образац који и данас обележава однос западних сила са косовским елитама.
“Демократија и правна држава бивају жртвоване када угрожавају стабилност и урачунљивост”, пише лист и подсећа да је бивши и садашњи пермијер Рамуш Харадинај 2005. оптужен пред Хашким трибуналом, шеф УНМИК Сорен Јесен-Петерсен му је приредио срдачан опроштај и означио оптуженог као пријатеља.
Никакво чудо што су и најодважнији сведоци заћутали с обзиром на пакт између протектората и бившег команданта. Сеф УНМИК се, додају, после правдао. Рекао да је вече уочи планираних хапшења “имао позив из једне престонице” где му је речено да “спушта лопту”око читаве акције зарад унутрашњег мира.
“ЕУ је заменила УН али то генерално ништа није променило. Иако је мисија ЕУЛЕX 2008. обећала да ће хватати и крупну рибу”, то се није десило. Није недостајало новца, али јесте одважности и способности да се ступи у борбу са криминалним језгром политичког и економског поретка на Косову.
Берлински дневник Тагесцајтунг, истим поводом, пише о једној косовској кореографкињи која је у Приштини презентирала своју нову представу:
“Она сама има уговор у Националном балету, али тамо је плата толико мала да се она још није иселила из градског стана који дели са мајком, браћом и сестрама и очухом. Други уметници из њеног тима, који већ имају децу, морају да раде неки додатни посао. Просечна плата на Косову је 300 евра. Стопа незапослености међу младима је 65 одсто”, наводи лист.
Онај ко, како наводи Тагесцајтунг, познаје некога из политичке елите – лако налази посао.
“Но, највећи извор прихода је дијаспора, дакле, чланови породице у иностранству, који својој родбини шаљу неколико стотина евра месечно. На тај начин на Косово годишње стиже милијарда евра”, преноси лист.
Танјуг
Американци видели истину о Косову: Дечани су исто што и Палмира (видео)
Филм редитеља и продуцента Бориса Малагурског „Косово: Моменат у цивилизацији“ премијерно је приказан у Чикагу у сали Цркве Светог Стефана Дечанског. Филм се бави баштином Унеска на Косову и Метохији и приказује колико велика угроженост заиста прети српским манастирима на том делу територије Србије.
Пројекција филма ће се наредних дана одржати у Мајамију и другим америчким градовима, наводи „Српска телевизија из Америке“.
Борис Малагурски и овај филм добили су велику подршку у Чикагу а сама тема, прича и кадрови српских манастира на Косову и Метохији гледаоце нису оставили без коментара. Како каже аутор, филм је важан зато што треба свету да покаже шта се заправо дешава са српским наслеђем на Косову и Метохији.
Kosovo: Momenat u civilizaciji - Američka premijera u Čikagu
https://www.youtube.com/watch?v=8Hnlb4KNry0
Даљим попуштањем на Косову Србија ће ући у проблем са Русијом и Путино
ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: НАЈГОРЕ СМО ПРЕГРМЕЛИ - САДА БИ БИЛО И ГЛУПО
И ШТЕТНО ПОКЛЕКНУТИ (КРАЈ
Путин је давно престао да понавља како ће се „Русија сложити са сваким решењем које предложи Србија“. Имајући у виду текућа дешавања у међународној политици и притисак САД на Русију источноевропским вектором, попуштање Србије је изазов за Москву. Не највећи, али им квари рачуницу и дугорочне планове на Балкану
Јасно и недвосмислено треба одбацити Ишингеров план. То је угаони камен у постављању Србије. Све док се по кулоарима шпекулише о његовим модификованим верзијама тема свих наших разговора је како „убацити Косово“ у УН
Треба се фокусирати се на имовинска питања. Снажним притиском у овом смеру се и добија на времену. Даљи преговори (ако их буде) морају бити искључиво о имовинским питањима. Ту брзих решења неће бити. Што је за нас добро, јер треба предузимати и остале мере
Треба тражити од Брисела „мапу пута“ за чланство Србије у ЕУ без Косова у УН. Друга опција је да Србија тражи пријем у ЕУ у својим уставним границама. Хоћемо у ЕУ заједно са Косовом. Јесте, део чланица ЕУ је признао „Републику Косово“, можемо се договарати о деловању Београда и Приштине у институцијама ЕУ, али не и о чланству Косова у УН
Покушај враћања целокупног процеса у УН треба такође да прати и конструктиван предлог да смо спремни расправљати о „коначном решењу“ (ма шта се под овим подразумевало) у формату међународне конференције. Распад Југославије је дубоко интернационализован процес, а косовска криза се без учешћа великих сила не може решити. Најлогичније је да то буде у формату СБ УН, односно пет сталних чланица
8. Када већ говоримо о међународним организацијама, а посебно УН, треба обратити пажњу на „фактор Русија“.
Када велике силе заузму „спољнополитички курс“ тешко и споро га мењају. Русија је превише инвестирала у „одбрану Косова“ у бројним међународним форумима. Још од октобра 1998. када је спречила први покушај доношења одлуке СБ о интервенцији против СР Југославије.
Владимир Путин је инвестиције увећао неколико пута. Од 2007. године поготово. Русија је тада, од јуна до августа, шест пута блокирала покушаје САД да „прогурају амандмане“ на резолуцију 1244 и фактички напишу нову, којом ће бити растумачено како Албанци имају право на референдум.
Даљим попуштањем на Косову Србија ће ући у проблем са Русијом.
Путин је давно престао да понавља како ће се „Русија сложити са сваким решењем које предложи Србија“.
Имајући у виду текућа дешавања у међународној политици и притисак САД на Русију источноевропским вектором, попуштање Србије је изазов за Москву. Не највећи, нити у било ком погледу пресудан, али свакако изазов који им квари рачуницу и дугорочне планове на Балкану.
9. Политичка динамика је већ споменута, а треба још додати да су уочљива жестока превирања међу албанским политичким партијама. Садашњи тренутак је драматичнији од оног средином деведесетих година, када су ликвидирања политичких првака постала уобичајена (због међуалбанског сукоба који је на крају изнедрио терористичку ОВК као најзначајнију политичку снагу).
Све чешћа неразумевања Албанаца и међународних фактора, као што је последње о формирању специјалног суда за процесуирање злочина ОВК, узрокују раст тензија и нове конфронтације.
Албанци још увек „дувају у једну тикву“ када је у питању њихов однос према Београду, али се радикализацијом њиховог унутрашњег сукоба или сукоба албанских првака са западним службама и то се може лако променити. Макар за мало и макар на кратко.
И ту ће се отворити простор да радимо на различите начине. Уосталом, не би нам било први пут. Имамо дуго искуство у таквом послу. Не треба очекивати велике резултате, али ово је и један од разлога због чега не треба правити даље уступке.
10. На крају, треба истаћи и да је процес депопулације Косова итекако уочљив. Са једне стране, међу косовско-метохијским Албанцима почиње да преовладава тренд који је пре петнаестак година захватио сународнике из Албаније, а пре 7-8 оне из Македоније. Број новорођених по жени се континуално смањује. Са друге стране, очајан социјално-економски амбијент и бесперспективност терају млађи свет у емиграцију.
Према различитим подацима који су укрштани претходних месеци (потрошња струје, број SIM картица, број изашлих на изборе...) претпоставља се да број становника Косова не прелази 1,1 милион. И њихов број ће се смањивати. Као што се смањује у Албанији, земљи са највећим релативним опадањем популације у нашем делу Европе.
Нема више популационог притиска који поспешује територијални експанзионизам. Такође, структурне промене у привредном систему показују да се на Косову одиграва прогресивна урбанизација, са свим последицама које такав процес доноси.
То већ данас више није оно пољопривредно друштво од пре четврт века, мотивисано ка куповини или отимању нових обрадивих површина и пашњака. Са те стране нема претње за Србију (или је она значајно мања него пре само две деценије), па нема ни разлога за тражење „брзог решења“ и „историјско разграничење“ како се „Албанци не би проширили до Ниша“. Тај аргумент отпада.
Или у контексту питања из увода: наставком текућих трендова за две деценије у Штимљу неће живети нико млађи од 40 година! Албански територијални експанзионизам ће се темељити на њиховој потреби да прошире „стратегијску дубину“ сопственог етнопростора, а не да освоје „нови животни простор“. А ту онда долазимо до сасвим другачије калкулације када говоримо о српско-албанским односима.
Када све ово имамо у виду, те се сложимо са тезом да на Косову и око Косова више не треба чинити никакве уступке, поставља се питање: какву политику водити?
Проблем Косова је мултидимензионалан, па је зато неопходно водити и такву (сложену) политику. Наравно, имајући у виду и све притиске који долазе са Запада (а који су усмерени да се финални споразум потпише до првог квартала 2019. године).
Десет је мера које се морају синхронизовано предузимати (опет, имајући у виду реалистичку школу мишљења и до сада преузете обавезе од стране различитих владајућих гарнитура у Београду, од средине деведесетих од 2017. године):
А. Инсистирати на испуњавању до сада преузетих обавеза. Колико тога треба Албанци да примене, а шта су урадили? Зашто потписивати нове споразуме када се постојећи не примењују? Такође, инсистирати на нашем тумачењу до сада договореног. Није у питању, на пример, само формирање ЗСО, већ и то да ова конфигурације не може бити невладина организација.
Ова мера подразумева и престанак давања двосмислених изјава, попут констатација председника Вучића изнетих у ауторском тексту за „Блиц“ или изјаве за „Вечерње новости“ да је могуће чланство „Косова у УН“ под одређеним условима. Такви иступи само охрабрују Албанце да не испуњавају ништа од потписаног.
Б. Фокусирати се на имовинска питања. Од 1999. године и успостављања ПИВ (на чијем челу бејаше Зоран Анђелковић) безброј пута је покушавано са овим, али се увек улазило у бирократске лавиринте и накарадна тумачења сложеног правног оквира на Косову од стране међународних званичника, те су резултати изостали. То се чинило због непостојања политичке воље да се имовинска питања темељно размотре.
Са друге стране, честе промене владајућих гарнитура у Београду, уз пратећа попуштања на Косову, утицали су да периодично ово питање са листе приоритетних склизне у категорију другоразредних.
Имовинска права су неотуђива, било да се ради о приватној, државној или црквеној својини. Снажним притиском у овом смеру се и добија на времену. Даљи преговори (ако их буде) морају бити искључиво о имовинским питањима. Ту брзих решења неће бити. Што је за нас добро, јер треба предузимати и остале мере.
В. Конструктивно и добронамерно Албанцима треба понудити да учествују у заједничким инфраструктурним пројектима који ће бити финансирани кроз формат „16+1“ и у решавању питања енергетске безбедности (уз припајање на Турски ток, најављени Посејдон или обновљени Јужни ток).
Уколико то не буду решавали у договору са Београдом, косовско-метохијски Албанци ће остати изоловани. Други начин за сарадњу са Кином и Русијом по овим питањима за њих не постоји. Они, наравно, могу одбити понуду и потврђивати своју лојалност САД, али то треба „држати на столу“, јер нити ће на Косово стићи инвестиције са других страна, нити ће моћи дугорочно да решавају питање енергетске безбедности без припајања на стратешки цевовод који ће пролазити територијом Србије.
Г. Јасно и недвосмислено треба одбацити Ишингеров план. То је угаони камен у постављању Србије. Све док се по кулоарима шпекулише о његовим модификованим верзијама тема свих наших разговора је како „убацити Косово“ у УН. Експлицитним одбацивањем Ишингеровог плана преговарачки простор се шири и ствара амбијент за дефинисање новог дневног реда.
Д. Непрестано тражити од албанске стране њихов компромисни предлог. По дефиницији, компромис се прихвата када су ставови исувише супротстављени и то као једино могуће решење. Али, компромис је врста решења конфликта код кога обе стране бивају потпуно, делимично или половично задовољне решењем.
Истина је да Албанци и не размишљају о компромису. Они могу (привремено) пристати на неке уступке, које ће онда у пракси избегавати да спроведу и њихово извршење пролонгирати у недоглед.
Где је код њих „унутрашњи дијалог“? Има ли неких предлога осим, како је то подвукао један њихов политички првак - чекања да „САД и ЕУ заврше са својим послом у Београду“!
Ако хоће договор, онда да чујемо шта је компромисни предлог. Ни са каквим новим компромисним предлогом Београд не треба да излази док га не чујемо из Приштине. Па ваљда је њима више стало да убрзају процес него нама.
Ђ. Када је о ЕУ реч, тражити од Брисела „мапу пута“ за чланство Србије у ЕУ без Косова у УН. Не може процес евроинтеграција бити условљен прихватањем Ишингеровог плана. То није био услов ниједном другом кандидату.
На крају, ако Србија јасно одбаци Ишингеров план, ЕУ мора размишљати о новом интеграционом оквиру за Србију.
Друга опција је да Србија тражи пријем у ЕУ у својим уставним границама. Хоћемо у ЕУ заједно са Косовом. Јесте, део чланица ЕУ је признао „Републику Косово“, можемо се договарати о деловању Београда и Приштине у институцијама ЕУ, али не и о чланству Косова у УН.
У другој варијанти ће бити занимљиво видети постављање Шпаније и Кипра (донекле и Румуније, Грчке и Словачке). Посматрано из ове перспективе, нисам сигуран да би „паралелни колосек“ Приштине у евроинтеграцијама резултирао и засебном столицом у ЕУ. И ту би се морао тражити оригиналан оквир. Али, у тим околностима би Србија била крајње конструктивна.
Хоћемо заједно са комшијама Албанцима у ЕУ. Можемо да се договарамо око њиховог наступа у ЕУ. Чак да будемо медијатор у преговорима Приштине са Мадридом и Никозијом. Да ту пронађемо решење, поштујући наше пријатеље из ЕУ чланица и уважавајући интересе комшија Албанаца.
Уколико ЕУ не прихвата ниједан од понуђена два модела, остајемо на еквидистанци, сарађујемо са ЕУ у постојећем формату, који још може бити унапређен низом уговора (од Шенгенског, до Даблинског споразума, где би првим нешто добили, другим нешто изгубили, али смо у таквој позицији).
Правну основу за такав наступ нам даје договор Макрон-Ердоган и идеја да Турска добије „специјални статус“ за сарадњу са ЕУ. Ако Турска добија „специјални статус“ као важан чинилац регионалне безбедности у Источном Медитерану, онда га може добити и Србија као незаобилазан фактор регионалне безбедности на Балкану.
Дакле, ми смо за тражење решења, али оно не може да буде постигнуто даљим уступцима на Косову.
На ове предлоге неко може реаговати са подсмехом. Да, можда би прва реакција ЕУ била глатко одбијање оваквих предлога Србије. Али, ЕУ би морала и да темељно образложи одбијање.
У неформалним разговорима „упућени појединци“ из Брисела нас обесхрабрују да са оваквим предлозима излазимо. Зашто? Зато што и они знају да одбијање и пратеће образложење могу проузроковати бројне последице и нове преседане. А ни једно ни друго им нити у овом тренутку, нити дугорочније, није потребно.
Е. Паралелно са предлозима ка ЕУ покренути питање рада EULEX-а. То се пре или касније мора учинити, без обзира на цену коју ћемо (краткорочно) платити у виду притисака и понеке претње.
Неред и брљотине на Косову делимично потичу и од корумпираности и неспособности EULEX-а. Та мисија није испунила своју сврху.
Са једне стране, тако се врши латентан притисак на евробирократију у фази разматрања наших предлога. Са друге стране, то је пут ка враћању целог процеса у УН.
EULEX је на Косово уведен саопштењем генералног секретара УН. Истим таквим путем се може и укинути. УНМИК је остао присутан.
За овај сценарио се релативно лако налазе савезници у УН. Исто као што се за расправу о раду EULEX-а могу наћи управо запослени у овој мисији који су се претходних година свачега нагледали и о томе оставили доказе који су изазвали афере и истраге.
Ж. Покушај враћања целокупног процеса у УН треба такође да прати и конструктиван предлог да смо спремни расправљати о „коначном решењу“ (ма шта се под овим подразумевало) у формату међународне конференције.
Распад Југославије је дубоко интернационализован процес, а косовска криза се без учешћа великих сила не може решити. Најлогичније је да то буде у формату СБ УН, односно пет сталних чланица.
УН се баве Косовом још од почетка деведесетих, имају дугу традицију по том питању. Такође, оријентација ка тражењу компромисног решења на Косову и Метохији је корисна и ради успостављања преседана по ком би се тражила компромисна решења за друге сличне кризе. Како на Балкану, тако и у другим деловима света.
То ће за УН-структуре деловати прихватљиво, без обзира што ће три сталне чланице СБ у првом тренутку чинити све да овај предлог опструишу. Опструкције последњих пет година им се нису исплатиле. Однос снага у свету се променио.
З. Током вођења вишесмерне политике, неопходно је чинити све како би се број земаља које су признале „Републику Косово“ смањио. Прво, тако се обесхрабрују нови кандидати да Косово признају. Друго, психолошки ефекти повлачења признања су јако важни.
Процес успостављања дипломатских веза са Приштином је потезом Суринама постао реверзибилан. Иначе, приликом признавања Косова је било свега и свачега у разним земљама. Албанци су махали неким признањима, али како је до њих дошло остаје дискутабилно и до краја неразјашњено. Зато се сви спорни случајеви (паушална процена је да их има најмање 10) морају испитати, извршити притисак на те државе, а за то затражити и помоћ Русије и Кине.
Постоје и случајеви, попут Египта, где је признавање Косова извршено у другачијим околностима, током велике унутрашње кризе и под притиском Муслиманског братства. Данас је у Каиру све другачије, па о признавању Косова треба поново разговарати. И бити упоран у томе.
И. Стално држати могућност организовања статусног референдума Републике Српске отвореним. У Бањалуци ће, све су прилике, још неко време постојати расположење за такав подухват. Ова могућност није уперена против БиХ, нити ми својим понашањем желимо да правимо проблеме, већ се само бранимо пред могућом одлуком о „уједињењу Косова и Албаније“.
Албанци стално прете тим потезом, а нису ретки ни појединци из западних држава који размишљају како им то треба дозволити. То је начин за притискање Београда: ако нећете да „Република Косово“ легитимизује свој статус у међународним односима, пустићемо их да праве Велику Албанију! Па нека онда Срби виде шта ће!?
Одговор на такву меру постоји, и без обзира колико се чинио радикалним и опасним, он се мора изнети. Зашто Албанци имају право да се уједињују, а Срби немају? То је начелно питање.
Уместо закључка: На први поглед неки предлози ће се чинити неизводљивим или неутемељеним. Да, они могу бити неизводљиви или чак неутемељени, али само због наших слабости. Предложене мере захтевају храбрости, много рада, добру поткованост аргументима, прилично дипломатске креативности и неколико ризика. Да ли смо способни да их изнесемо?
Судећи по стању у нашем институционалном апарату, као и зихерашком понашању оне тихе, конформистичке већине у нашој политичкој класи, уплашене да се заложи за било какав ризичан потез - сумњам. Али, треба имати у виду још две ствари.
Прво, да највеће кризе и најтежа искушења порађају најхрабрије потезе.
И друго, Срби су народ са дугом народотворном и нешто краћом, али ипак незанемарљивом државотворном традицијом. Претурили смо ми у историји много тога преко главе. Можемо претурити и ово.
Ма колико се чинило тешко и опасно.
Капацитети за вођење свеобухватније и одлучније политике свакако постоје. Питање је само да ли ће за тако нешто бити храбрости!?
Дозвољавање Косову да постане чланица УН ће бити само и искључиво последица наше слабости. А такве одлуке не само да историјски коштају оне који их доносе, већ и уводе друштво у опасне турбуленције. Оне воде ка „политичким преломима“, који су често катастрофални, још чешће трагични, јер узрокују дугорочну унутрашњу дестабилизацију и трајну поларизацију.
Треба их избегавати.
II
Верујућим људима је све јасно. Бог нам је дао Косово, са свим проблемима и патњама. То је најједноставнији пут да нас одржи у вери. Натера нас на преиспитивање, покајање и трпљење. Стрпљен је и спашен.
Косовска борба је и битка за наше спасење. Зато овој категорији делатника није потребан „унутрашњи дијалог“. Барем не на начин и теме како се он данас води.
(излагање на рунди „Унутрашњег дијалога о Косову“ организованој 19. фебруара 2018. године од стране Факултета за дипломатију и безбедност)
![[Слика: DWak_HYYX4_AARu_H6.jpg]](https://s6.postimg.org/5c139o501/DWak_HYYX4_AARu_H6.jpg)