ПРЕМИНУЛОМ ДРАГОЉУБУ КОСТИЋУ, коме је албанска ОВК отела два сина
Народ је на гробљу шапутао да је сахрањен човек који је одавно „умро“ и који је међу нама – живима ходио само да би сведочио истину о својим киднапованим синовима.
Дана 5. 2. 2018. године у Великој Хочи је у својој 83-ој години живота преминуо Драгољуб Костић, измучена српска старина из страдалног села Ретимља. Један од ретких, и само пуким случајем, преживелих Срба из тог села. Сахрањен је сутрадан на сеоском гробљу у Великој Хочи, скромно. Народ је на гробљу шапутао да је сахрањен човек који је одавно „умро“ и који је међу нама – живима ходио само да би сведочио истину о својим киднапованим синовима и тражио помоћ у задовољењу правде.
Њему су припадници тзв. ОВК у јулу 1998. године, у размаку од седам дана, киднаповали два млада сина: 28-огодишњег Југослава и 22-огодишњег Сашка. Тада су отели и његову супругу Ружу и ћерку Злату, које су, захваљујући брзом посредовању Међународног црвеног крста, пуштене из логора ОВК, у који су, са још девет жена и једним старцем, насилно одведени из свог села 18. 7. 1998. године.
Након њиховог ослобађања, пошто су припадници тзв. ОВК спалили све српске куће у селу, он није хтео да напусти Косово и Метохију и да на сигурном, у централној Србији, потражи спас за остатак своје породице, већ је остао у оближњем српском селу Великој Хочи, надајући се да ће тако бити ближи својим отетим синовима, за које није губио наду да су живи и за којима је наставио да трага, нарочито по доласку и распоређивању Међународних мировних снага. У тој борби га је 2011. године напустила и супруга, која је умрла од превелике туге за синовима, те је остао сам са ћерком, све више напуштен од људи.
Онемоћао од старости и болести, наставио је да од немила до недрага, трага за својим отетим синовима, тешко се мирећи са чињеницом да никог од саговорника није истински дотицала његова трагична прича. Најпре је помоћ, верујући у „светску“ правду, покушао да потражи код представника „моћних“ Међународних организација, а када га је њихова хладнокрвност и рутинска професионалност охладила, заустављао је сваког од нас и загледавши нам се у очи, молећиво тражио у њима сажаљење, исповедао нам своју тешку тужну животну причу, надајући се да ћемо га барем ми – његов род разумети, јер је сваког од нас могла да задеси слична судбина.
Док смо га слушали, често површно, сви смо се са чудом питали, како је овај измучени и слабашан старац још увек у животу, и шта га, поред свега што га је снашло, држи у животу и даје му снагу да и после 20 година од киднаповања својих синова, са истом енергијом трага за њима. Био је то човек кога су жалили зато што је жив, а не зато што ће умрети.
Занемоћавши од болести, чије је лечење одлагао, занемаривао и подређивао свом једином циљу – откривању судбине својих синова, који га је, како је сам говорио, одржавао у животу, осећајући да му се ближи крај, говорио нам је, сада већ са усахлом надом у очима: „Људи, ако већ нисте помогли мени и мојим отетим синовима, помозите барем мојој ћерки, која ће после мене остати сама и без икаквих прихода за живот“.
Драги чика Драгољубе, опростите нама грешнима, отврдлих срца због велике количине несреће која је снашла наш род, што са вама у целости не поделисмо бол и што немасмо стрпљења да Вам, барем слушајући вас, олакшамо напаћену душу. Са вама је умрла још једна наша болна српска прича са Косова и Метохије, неистражена и земаљском правдом не задовољена, коју је чуо и истински разумео једино Бог, који ће подарити небеску правду вашим невино пострадалим синовима а души вашој спокој, јер сте показали велику очинску љубав и поднели велику жртву за свој српски род. Молимо се Богу, да ваша праведна жртва буде темељ обнове нашега народа, а да племенитост и чистота ваше душе буде морално огледало нас који данас јесмо и оних који ће тек доћи!
Велика Хоча/Ораховац, 7. 2. 2018.
Белгијском новинару прети протеривање из Србије јер преноси истину о Вучићевом криминалном режиму
19. фебруара 2018. Србија Оставите коментар
Филип Бертиншан, дописник многобројних иностраних медија у Србији, на мети је претњи протеривањем из Србије, саопштила је организација “Репортери без граница”. Како се наводи, Бертиншану прети протеривање под изговором да представља “претњу јавном реду и националној сигурности”.
“Репортери без граница” тврде да та одлука није ничим мотивисана нити оправдана.
Бертиншан је пре њеног доношења већ био позиван од стране Српске службе за безбедност (БИА) на “детаљне информативне разговоре” у априлу 2017, дан после председничких избора у Србији, о којима је као новинар извештавао, додаје се.
– Имајући у виду тренутни више него забрињавајући положај слободе медија у Србији, где независни новинари трпе физичке и вербалне нападе, па чак и позиве на линчовања од стране провладиних медија, сматрамо да је неопходно обратити се како српском, тако и европском и међународном јавном мњењу – истичу “Репортери”.
Бертиншан својим новинарским радом покрива Србију и већину земаља Западног Балкана већ пуних десет година у којима је увек показивао највећи степен непристрасности. Никад није имао проблема са полицијом, и до 2017. године је увек добијао дозволу за боравак у складу са прописима.
Албанац признао: Боље се живело пре проглашења независности Косова, кунем се богом…
Као белгијски држављанин, он живи у Београду од 2007. године, ожењен је држављанком Србије која је такође новинарка и фоторепортерка, а такође је и отац петогодишње девојчице. Одбијен је, без икаквог објашњења, након захтева за привремени боравак ради спајања породице од стране МУП-а, 8. јануара 2018. године, други пут од априла 2017. године.
У новембру 2017. године је међутим Управни суд Србије донео пресуду да власти морају да оправдају разлоге за одбијање његовог захтева, наводи се.
Одлуке МУП-а у овом случају крше правила поступка, али и члан 8. Европске конвенције о људским правима о поштовању приватног и породичног живота, истиче се у саопштењу “Репортера без граница”.
Имајући у виду често игнорисање правосудних одлука од стране српских власти, како би се спречиле полицијске злоупотребе које не приличе једној држави кандидаткињи за европске интеграције, али и како би одбранио свој посао као новинар, Бертиншан је одлучио да се поново жали управном суду, и да се обрати највишим европским и међународним властима поводом своје ситуације, закључују “Репортери без граница”.
б92.нет, Вестионлине
Решење За Косово треба тражити тек кад прође земљотрес у светским односима који траје
ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: НАЈГОРЕ СМО ПРЕГРМЕЛИ - САДА БИ БИЛО И ГЛУПО
И ШТЕТНО ПОКЛЕКНУТИ
Народи се не одричу културног наслеђа, идентитетских вертикала и историјског памћења. Када то учине, онда престају да буду народи. Државе се не одричу територије, ресурса и стратегијске дубине. Када то учине, онда престају да буду државе
Србија је од 2008. године у континуитету чинила уступке албанској страни. Или још тачније: водећим западним државама. Иза пароле „Европа нема алтернативу“ сакрила се политика „пузајућег признавања Косова“. Онако како је дефинисано Ишигеровим планом још у децембру 2007. године. И сада смо дошли до краја
Покушаји да се у расправу са међународним факторима уведе идеја поделе Косова и Метохије је доживела фијаско
Покушаји да се представи некакво „оригинално решење“ попут реалне уније и сличних којештарија - нису вредни ни коментара. У крајњој линији, они могу само послужити да се српској јавности замажу очи, како би „Република Косово“ постала чланица УН
Србијански аутошовинисти подвлаче како је „Милошевић преспавао пад Берлинског зида“. Не бих да полемишем са том тезом, већ само да скренем пажњу да се данас дешавају много крупније промене у међународној политици. Ово није „пад једног зида“ већ глобални земљотрес
I
КОД поборника „рационалног избора“ о Косову се често говори као о „терету на леђима“ или „омчи око врата“.
То је онај део наше академске елите и политичке јавности који не мари много за метафизику. Или је не разуме.
Да погледамо из угла реалистичке теорије (или школе мишљења) како стоје ствари по том питању.
У компаративној политикологији не може се пронаћи нешто слично процесу који је код нас назван „унутрашњим дијалогом о Косову и Метохији“. Мада се могу пронаћи сличности српско-албанског спора са бројним другим територијалним и међуетничким сукобима, како данас, тако и кроз историју.
Народи се не одричу културног наслеђа, идентитетских вертикала и историјског памћења. Када то учине, онда престају да буду народи.
Државе се не одричу територије, ресурса и стратегијске дубине. Када то учине, онда престају да буду државе. Због тога и нема примера других и туђих „унутрашњих дијалога“. Није ми познато да иједан Јеврејин живи у Гази, нити да иједан Грк живи у Киренији (ова паралела је у контексту неколико пута поновљеног питања: Колико Срба живи у Штимљу?), па „унутрашњег дијалога“ није било нити у Израелу, нити на Кипру.
Наравно, због низа разлога народ (или шира јавност) мора сагледати одређени историјски тренутак и са критичког становишта. Без сагледавања и разумевања сопствених грешака нема ни одговора, па самим тим ни стратегија за будућност. Исто као што држава (са својим институцијама) непрекидно мора упоређивати потенцијале моћи (политичке, економске и војне) са супарницима и тражити најбезболније путеве за отклањање изазова, ризика и претњи. Али се и једно и друго чине на другачији начин. Не овако како се код нас радило.
Србија је од 2008. године у континуитету чинила уступке албанској страни. Или још тачније: водећим западним државама. Иза пароле „Европа нема алтернативу“ сакрила се политика „пузајућег признавања Косова“. Онако како је дефинисано Ишигеровим планом још у децембру 2007. године. И сада смо дошли до краја.
Остало је само да лажна држава Косово добије столицу у УН и да процес легитимизације и својеврсне легализације њеног статуса у међународним односима буде заокружен. То што Србија и формално неће признати ту „државу Косову“ никога међу албанским лобистима претерано не брине. Зато то од нас и не траже.
Али су тражили да поведемо „унутрашњи дијалог“ и силно га подржавају. Јасно је и због чега. Зато што он треба да резултира управо тим решењем.
Наше власти би саопштиле да „Косово никада неће признати“, али ће зато новим „свеобухватним споразумом“ (који је обавеза после потписаног првог Бриселског споразума) одустати од „блокирања Косова“ приликом пријема у међународне организације.
Покушаји да се у расправу са међународним факторима уведе идеја поделе Косова и Метохије је доживела фијаско. Контакт група је још 2006. године донела закључак о „будућем статусу Косова“ који се темељи на „три не“ (не враћању на статус из 1999. године, не подели и не припајању Косова другој држави).
Са једне стране, на овој полазној основи је и Ахтисари зидао своју грађевину. А на Ахтисаријевом плану је утемељена цела „уставна конструкција Косова“. Са друге стране, Контакт група је креирала и бројне друге одлуке током кризе у Југославији и био би велики преседан да одустану од ове. Јер, ако она не важи, поставља се питање важе ли и неке друге? Распакује се цео „југословенски пакет“, а на то у овом тренутку међу „великим играчима“ нико није спреман.
Покушаји да се представи некакво „оригинално решење“ попут реалне уније и сличних којештарија нису вредни ни коментара. У крајњој линији, они могу само послужити да се српској јавности замажу очи, како би „Република Косово“ постала чланица УН. Јер, цео наш унутрашњи дијалог није о „рационалним опцијама“ које имамо, већ о Ишингеровом плану.
Да ли ћемо се са тим сагласити или се супротставити?
Десет је разлога зашто против тога треба бити:
1. Структура светског политичког система се трансформише. Она већ пола деценије више није једнополарна. Загазили смо у фазу мултиполарности. Легитимизација статуса водећих (великих) сила ће потрајати, вероватно ће донети и нове ратове у неколико региона, али је тај процес неповратан.
Државе БРИКС-а и бројне регионалне силе које не само да нису признале „Републику Косово“, већ су подржавале Србију у бројним међународним форумима - добијају сасвим нову улогу.
Србијански аутошовинисти подвлаче како је „Милошевић преспавао пад Берлинског зида“. Не бих да полемишем са овом тезом, већ само да скренем пажњу да се данас дешавају много крупније промене у међународној политици. Ово није „пад једног зида“ већ глобални земљотрес. Дугорочно решење за Косово треба тражити када „земљотрес“ прође.
2. Западни монолитни блок више не постоји. Пре свега две деценије било је другачије. Уз изузетак Грчке, која је невољно и (све су прилике - под притиском) следила NATO 1999. године, сви остали су кренули у кампању против СР Југославије са пуно елана. NATO је био јединствен као у време Хладног рата.
Данас су пукотине између NATO и ЕУ све видљивије. Немачка и Француска желе да буду независан пол у мултиполарном свету. САД им ту тежњу оспоравају. И такво стратешко усмерење ће бити настављено.
Да ли ће сукобљавања NATO и ЕУ бити ниског или виског интензитета, каквим ће се средствима водити и који су могући епилози су ствари које немају везе са овим излагањем. Важно је подвући да се за геополитичко позиционирање отвара неки маневарски простор. Притиска какав смо видели 1998-99, па затим 2007-08. године више једноставно не може бити.
Најгоре смо прегрмели. И када до сада нисмо посустали, било би и штетно и глупо то чинити у садашње време.
3. „Република Косово“ је скуп и неуспео пројекат. Питајте било кога из Брисела или Вашингтона: шта сте за десет година урадили на Косову? Добићете одговор: зауставили смо рат! Рат је завршен 1999. године, а „независност“ проглашена 2008. То није одговор, већ изговор.
На Косову само формално постоје институције; корупција цвета, новац нарко-картела се успешно пере, број џихадиста се повећава геометријском прогресијом, а економски и социјални параметри указују да је то „црна рупа Европе“.
Прогласили су „државу“, признале су их готово све западне земље, делимично су легитимизовали свој статус у међународним односима, а стање је горе него раније. Унутрашња политичка динамика на Косову „иде својим током“ и ништа се у том погледу неће променити ни ако Албанци добију другу чланицу УН. Осим што ће безбедност Србије бити још више угрожена. Тада ће та и таква „Република Косово“ наступати са другачијих позиција, што може да нам ствара бројне проблеме.
4. Косово није „суи генерис“. Два последња примера, из ирачког Курдистана и шпанске Каталоније то недвосмислено показују. А биће још оних који ће се позивати на косовски преседан. Како ствари стоје, већ током 2019. године. Ово је важно за Србију, јер како се буде умножавао број оваквих примера, тако ће се обликовати тенденција у светској политици да се усклади неко свеобухватно решење.
Велике силе воле контролисани хаос. Наравно, када га оне саме контролишу. Али је неконтролисани хаос претња и за њих. Зато треба одржавати позицију и стрпљиво чекати тренутак. То што Каталонци покушавају да направе паралелу отвара и простор за наше реаговање према ЕУ. На то Брисел треба стално подсећати. Исто као што Турцима треба предочавати паралелу коју покушавају да повуку Курди.
5. ЕУ је у најдубљој институционалној, политичкој и економској кризи још од оснивања. Велика Британија је већ напустила, а нова стратешка сукобљавања се распламсавају. Када ће се и како ова криза превазићи за сада се уопште не назире!
Нема никаквог смисла „трампити Косово за ЕУ“. Чак ни када би нам данас обећали пуноправно чланство, а не само обећање о некој 2025. години. Улазак у ЕУ је скопчан са неизвесношћу, а не са извесношћу. И да наше интеграције нису условљене „припуштањем Косова у УН“ о томе би требало отворити широку стручну дебату.
6. Актуелизација нових изазова, ризика и претњи, пре свега мигрантске кризе, али и погоршавања политичког и економског амбијента у југоисточној Европи индукованог ескалацијом америчко-руског сукоба, узроковао је зближавање Србије са Румунијом, Бугарском и Грчком (Балканска четворка или Б-4). Овај нови оквир је значајно повољнији за нас од западнобалканског. На њему треба интензивно радити због низа разлога. Између осталог и косовског питања. Унутар Б-4 само је Бугарска успоставила дипломатске односе са Приштином.
На тзв. Западном Балкану скоро сви (изузимајући Сарајево, а и то захваљујући блокади Бањалуке, сви остали). Нова субрегионална иницијатива јача положај Србије, у њу треба инвестирати и обликовати је као другу „регионалну столицу“ на којој ћемо седети. Тиме се „регионални притисак“ амортизује, а уцењивачки капацитет косовских Албанаца опада.
7. Све већа важност нових изазова, ризика и претњи на глобалном нивоу такође уводи у дневни ред међународних организација сасвим нове теме. Илустративно објашњено, данас су приоритетне теме које су пре двадесет година биле на десетом месту.
Тероризам и религијски фундаментализам, на пример. Процеси који се одигравају на Косову претварају ово подручје у „део проблема“ за међународну заједницу. Косово, онакво какво је данас је „извозник изазова, ризика и претњи“ за целу Европу. То се неће решити чланством у УН, већ активном политиком и серијским потезима које треба предузимати.
У том погледу, Србија постаје партнер за међународне актере, пре свега за оне велике силе којима је у интересу стабилизација Балкана.
Много значајнији смо партнер ако се постојећи статус „Републике Косово“ одржи, без нових уступака.
Такође, о тим новим изазовима, ризицима и претњама треба често говорити у УН. Не (само) током редовних извештаја шефа UNMIK-а на СБ УН, већ сваком приликом када се расправља о тероризму, различитим облицима радикализма, енергетској безбедности и тд.
Тако се ова питања институционализују у најважнијој међународној организацији и постепено учвршћују аргументи зашто „Република Косово“ никада не треба да постане чланица УН (исто као што су западне и поједине исламске земље темељно поткопавале позицију Србије још од 1992. године институционализацијом приче о „српској кривици“ и чак „геноцидним намерама“, па су бомбардовање седам година касније извеле као „логичан наставак свега“ и још оптужиле Русију и Кину да их ометају у одбрани људских права).
Међународне организације имају своју бирократску инерцију и логику рада и у том контексту је неопходно стално пратити дневни ред и објашњавати шта се дешава на Косову. А дешава се много тога што је претња међународној безбедности.
(излагање на рунди „Унутрашњег дијалога о Косову“ организованој 19. фебруара 2018. године од стране Факултета за дипломатију и безбедност)
Категорије: Српски дух
Савин: Било би веома штетно да САД одлучују о дијалогу Београда и Приштине
„МИСЛИМ ДА ЈЕ ЈУГОСЛАВИЈА У ДАНАШЊЕ ВРЕМЕ ПРИЛИЧНО ЗАСТАРЕО МОДЕЛ“
„САД жмуре на многе ствари у свету, а баве се косовским питањем. Русија је географски ближа и верујем да би морала да буде укључена у разговоре који се сада воде јер ће ЕУ и Албанци заступати само америчке интересе”
У појединим бившим ју-републикама осећају се етничке разлике и увек постоји погодан терен за тензије и провокације. У неким земљама ми видимо да разне етничке групе могу да коегзистирају, као у Кини. Али не верујем да би било могуће у Југославији, где се јављају такви фактори попут Хрватске
Могао би да постоји неки концепт српских земаља, на просторима Црне Горе или Босне и Херцеговине, где су људи манипулацијом одвојени од саме Србије
Добар је пример Швајцарске која се не одриче неутралног статуса. Србија треба да изабере такав пут, чак и у случају да делови тренутне елите не желе сарадњу с Русијом. Наши народи, традиција, разумевање и системи вредности природно теже таквој сарадњи
САД треба да буду други пол света, засебна целина у мултиполарном систему, без мешања у унутрашње ствари европских држава. С искреним принципима, сарадња би била могућа. И свакако да би Американци имали право да одлуче како ће се даље развијати. Уколико желе либерализам, нека буде тако, али унутар САД или Канаде
БИЛО би веома штетно да САД одлучују о дијалогу Београда и Приштине и верујем да би Америка требало да решава проблеме на западној хемисфери, на пример, на мексичкој граници. Тако у разговору за „Политику” шеф администрације Међународног евроазијског покрета Леонид Савин одговара на питање о позивима Приштине да Вашингтон интензивније укључи у бриселске разговоре.
„САД жмуре на многе ствари у свету, а баве се косовским питањем. Русија је географски ближа и верујем да би морала да буде укључена у разговоре који се сада воде јер ће ЕУ и Албанци заступати само америчке интересе”, поручује Савин.
Разлог недавног боравка у Београду овог руског геополитичара и главног уредника утицајног сајта Геополитика.ру била је припрема доласка у Србију професора Александра Дугина, лидера Међународног евроазијског покрета и иницијатора оснивања Балканске школе геополитике. У последњој недељи фебруара Дугин ће посетити нашу земљу, где ће одржати више јавних предавања.
Представиће и књигу „Мрежни ратови”, чији су аутори Дугин и Савин.
• Како представници ваше школе дефинишу појам геополитике?
То је политичка наука која обухвата многе аспекте неопходне за функционисање државе, попут система образовања, економске или војне теорије. Полазимо од тога да су људи главни фактор у геополитици, а тек затим географија. Важно је да се разуме како одређена заједница функционише у међународним односима, подели моћи, изборном систему... Дакле, наша идеја, а то је и разлог због којег смо на Балкану покренули школу, јесте да представимо, не само младима него и људима из разних сектора државне управе, како геополитички односи треба да функционишу у садашњим светским приликама.
• У основи је Четврта теорија коју је поставио Александар Дугин?
То је нов приступ глобалним темама. Имали смо теорију либерализма иза које углавном стоји енглеска, односно британска школа мишљења. Потом марксизам, па националсоцијалистичко-фашистичку теорију. Из перспективе професора Дугина можемо да избегнемо све ове фокусе. Либералистички приступ истиче индивидуализам, марксистички радничку класу, фашизам државу, а ми се усредсређујемо на људе, свесни да су њихове заједнице различите. Намера је да схватимо есенцијално код свих група, а не да се свима намеће неки од три поменута концепта из 20. века.
• То би значило да више не постоји униполарни свет и доказивање да је мултиполарни приступ најбоље решење?
Све групе имају своје вредности базиране на традицији и религији, чак и када погледате економске системе. Код Макса Вебера и његовог приступа капитализму постоји утицај протестантизма, па и у исламу се јавља уплив религије на тржишне токове. Нажалост, до сада није развијан православно-хришћански систем у економији, а ми желимо да то буде будућност за наш простор. Из политичког угла видели смо да је крах униполарности отпочео још пре 20 година, уз природно окретање ка мултиполарности.
• Када говорите о мултиполарном свету, често користите израз евроазијски?
То је широка визија економске и политичке сарадње свих делова овог великог континента. Земље попут Јапана, Русије, Немачке, Француске биле би нека врста чворишта. Као што сада постоји пројекат „Један појас - један пут” који је покренула Кина. Ту је и Евроазијска економска унија коју развијају Русија и друге земље бившег совјетског простора, уз могућност да се прикључе и остали. Као део Евроазије ми видимо и европску заједницу.
• Каква би била позиција Европе у овом пројекту и које би биле разлике у односу на Европску унију какву данас познајемо?
И сама Европа је скуп различитих земаља. Данас су ЕУ и НАТО бескорисни пројекти САД, велике силе с глобалним утицајем. Верујем да су људи у Европи ближи Русији и земљама попут Ирана, па чак и Кине, јер бриселска корпоративна диктатура заправо није демократија. Људи морају да имају могућност избора и видели смо да партије, које називају популистима, долазе на власт управо због овог диктата Брисела. При томе, Европа не може више да се посматра као лидер у технологијама јер земље попут Русије одавно развијају своје. Постоје и велике руске залихе ресурса, али оваквој Европи је више у интересу да то узме, што је покушавала и у претходним деценијама и вековима. То је одлика империјалистичке политике, коју су практиковали у афричким земљама или Азији.
• Која је у пројекту Евроазије улога Блиског истока, данас прилично нестабилног подручја?
Будући да је то веома значајно чвориште где се укрштају правци из Африке, остатка Азије, па и Европе, увек постоји опасност од сукоба. Осим традиционалне подељености, на Блиском истоку постоји и снажан утицај Вашингтона. Његови главни сателити подржавају САД, које немају много разумевања за историјску позадину народа који тамо живе. Зато ничу инструментализоване групе, спремне да нападну неке владе и државе, као у Сирији. Војна интервенција Русије у Сирији добар је пример како проблеми могу да се решавају и у наредним годинама очекујемо озбиљне промене у овом делу Евроазије. Већ сада Катар није више у блоку америчких сателита, а многи аналитичари у САД говоре да би Турска требало да буде ван NATO-а, што је веома добро.
• Како би Европа и други делови света требало, по вашем мишљењу, да функционишу у односу према САД?
САД треба да буду други пол света, засебна целина у мултиполарном систему, без мешања у унутрашње ствари европских држава. С искреним принципима, сарадња би била могућа. И свакако да би Американци имали право да одлуче како ће се даље развијати. Уколико желе либерализам, нека буде тако, али унутар САД или Канаде.
• Указујете на опасност национализма у појединим европским државама, рецимо на Балтику или у Украјини?
Мислим да под либерализмом поједини национализми могу да буду радикализовани, по потреби. Рођење Концепта нације уништило је неке традиционалне вредности и било је корисно да се нападају друге државе или етничке групе. То је основ за својеврстан етноцид, многе етничке групе су нестале у налету национализма, као на пример у Украјини. Уведено је правило да сви морају да буду Украјинци ако тамо живе, а званично према статистици тамо живи око 100 етничких група.
• Недавно смо видели и анализу, коју је објавила телевизија Раша тудеј, да би нека нова Југославија могла да буде решење за Балкан?
Мислим да је Југославија у данашње време прилично застарео модел јер се у појединим бившим републикама осећају етничке разлике и увек постоји погодан терен за тензије и провокације. У неким земљама ми видимо да разне етничке групе могу да коегзистирају, као у Кини. Али не верујем да би било могуће у Југославији, где се јављају такви фактори попут Хрватске. Ипак, мислим да би могао да постоји неки концепт српских земаља, на просторима Црне Горе или Босне и Херцеговине, где су људи манипулацијом одвојени од саме Србије.
• Које би онда, по вашем мишљењу, било конкретно решење за Балкан?
Можда да се у будућности створи некаква врста балканске уније на основу заједничке историје, која би потом била део Евроазијске уније. Али, потребни су стрпљење и време да се то и спроведе.
• До сада смо чули многе разлоге да је такву унију тешко остварити, знајући за подељеност народа на Балкану?
Ако говоримо о безбедносним разлозима, верујем да је Русија најбољи избор, јер има огромно искуство у решавању таквих ситуација. NATO то није показао јер постоји много земаља које су његов део, али се у њима проблеми и даље јављају. Видимо терористичке нападе годинама уназад у европским државама. Верујем да би се то другачије развијало с руским присуством и ангажманом ОДКБ-а.
• Како бисте конкретно описали позицију Србије у овом моменту? Ви знате да су наши главни циљеви улазак у ЕУ и наставак сарадње с Русијом. Често се говори да смо изложени притисцима две велике цивилизације?
Добар је пример Швајцарске која се не одриче неутралног статуса. Србија треба да изабере такав пут, чак и у случају да делови тренутне елите не желе сарадњу с Русијом. Наши народи, традиција, разумевање и системи вредности природно теже таквој сарадњи. Погледајте шта је данас ЕУ. Видећете Брегзит, тензије у Вишеградској групи, проблеме који могу да доведу до иступања Мађарске и Пољске из ЕУ, што би могло да наведе и друге земље на сличан корак.
• Како гледате на положај Републике Српске данас?
Верујем да је пред изборе у октобру ове године, РС у бољој позицији него муслимански део федерације, али да је велика трагедија зато што је српски народ раздвојен од матице. Слично је и с Русима у Украјини, Естонији или Казахстану. Дакле, било би добро да процеси између РС и Србије буду интензивнији, да постоји боља комуникација између људи и свака врста узајамне помоћи. Истовремено, нема потребе за демонизовањем муслиманског становништва у Босни. Свакако да је Алија Изетбеговић био проблем, започео је џихадистички рат, можда је по томе био и први џихадиста у Европи, али то не значи да муслимани у Босни данас не треба да буду заштићени и укључени у политички живот, уз поштовање њихових права да се верски изјашњавају.
Убиство Ивановића није у интересу ни Срба, ни Албанаца
• Чули смо разне теорије и верзије о томе ко стоји иза убиства Оливера Ивановића. Шта је, по вашем мишљењу, у овом случају најближе истини?
Верујем да Срби, а ни Албанци, нису имали интересе да убију Ивановића. Мислим да то одговара трећој страни, односно САД и да је Вашингтон већ имао много планова за дестабилизацију. Случај Оливера Ивановића је само један пут ка томе. Нажалост, можемо да очекујемо и друге провокације.
• Ипак, Вашингтон готово сваког дана позива да се сарађује са Судом за ОВК. Они говоре да Албанци морају да осуде своје ратне злочинце...
Мислим да је то најбољи пример на који начин САД демонстрирају своју политику. Пре неколико година они су те албанске терористе користили за своје интересе, а сада само желе да буду ухапшени. То се једноставно назива политиком двоструких стандарда.
Никола Белић
Политика
https://www.youtube.com/watch?v=h1coP66rmVo