Тачи одликовао Раму и оценио да је „независно Косово” заједнички пројекат ЕУ и NATO
00:11 17.02.2018.
АЛБАНСКИ ПРЕМИЈЕР РЕКАО ДА МУ ЈЕ „ИЗУЗЕТНА ЧАСТ” И ЗАХВАЛИО СЕ „ЧИТАВОМ КОСОВУ”
ШИПТАРСКИ председник у Приштини Хашим Тачи одликовао је Председничком медаљом поводом десетогодишњице независности „Косова”, премијера Републике Албаније, Едија Раму.
Тачи је одликовање образложио доприносом Раме “слободи и независности Косова”, пренео је његов кабинет.
Тачи “цени и поштује Рамин ангажман на консолидацији косовске државе, у најтежим процесима кроз које је прошла”, и констатује да је “његов глас био снажан у подршци слободи Косова, у подршци процесу изградње државе, и сада консолидације и што брже интеграције Косова и у NATO и у Европску унију”.
Захваљујући Тачију на одликовању, Рама је рекао да је “тренутак емотиван”, да му је то “изузетна част”, а захвалио је и „читавом Косову”.
Тачи је рекао да је “пројекат слободног и независног Косова, за чланице NATO и Европске уније, заједнички пројекат”.
АЛБАНЦИ У ПРОБЛЕМУ: И Бурунди повукао признање Косова
Српски министар спољних послова Ивица Дачић рекао је да је из Бурундија донео ноту којом се повлачи признање Косова.
На конференцији за медије, шеф српске дипломатије Ивица Дачић је саопштио да Република Бурунди повлачи признање Косова.
„Из посете Бурундију донео сам ноту Министарства иностраних послова и међународне сарадње у којој повлаче признање Косова као независне државе“, саопштио је Дачић.
Истиче да се тиме показује колико је крхка тзв. независност Косова и колико је лажна листа коју органи Косова показују грађанима.
„Они су рекли да је то 116 земаља, позвао бих приштинске органе да покажу папире тих 116 земаља, ту су и земље које нису признале Косово и оне које нису чланице УН и земље које су повукле признање Косова као независне државе“, навео је Дачић.
Истиче да је прошло десет година од једнострано проглашене независности и да је, и поред велике подршке коју има од западних сила, Косово далеко од тога да буде међународно признато.
„Косово није чланица УН, ОЕБС-а, Савета Европе — најважнијих Међународних организација“, рекао је шеф српске дипломатије.
Бурунди је држава у источној Африци и простире се на површини од 27.830 квадратних километара.
Као независно краљевство постоји од 16. века. Потпуну независност је стекао 1. јула 1962. године.
Према попису из 2013. године, Бурунди је имао 9.420.248 становника.
Око 85 одсто становништва припада народу Хуту, већину осталог становништва чине Тутси, са малим делом Тва (Пигмеји) и неколико хиљада људи из Европе и Азије.
Најзаступљенија религија је католицизам са 62 одсто, локална веровања чини 23 одсто, протестанти 5 одсто и муслимани 10 одсто.
Званични језици су кирунди и француски, док се свахили говори дуж источне границе.
Створиће се коалиција Државе што ће заједно утицавати на другим државама, на пример Кина и Русија у Африци итд
1. Costa Rica (17 February 2008)
2. United States of America (18 February 2008)
3. France (18 February 2008)
4. Afghanistan (18 February 2008)
5. Albania - Shqipëria (18 February 2008)
6. Turkey (February 18, 2008)
7. United Kingdom (EU) (February 18, 2008)
8. Australia (February 19, 2008)
9. Senegal (February 19, 2008)
10. Germany (EU) (February 20, 2008)
11. Latvia (EU) (February 20, 2008)
12. Denmark (EU) (February 21, 2008)
13. Estonia (EU) (February 21, 2008
14. Italy (EU) (February 21, 2008)
15. Luxembourg (EU) (February 21, 2008)
16. Peru (February 22, 2008)
17. Belgium (EU) (February 24, 2008)
18. Poland (EU) (February 26, 2008)
19. Switzerland (February 27, 2008)
20. Austria (EU) (February 27, 2008)
21. Ireland (EU) (February 29, 2008)
22. Sweden (EU) (March 4, 2008)
23. Netherlands (EU) (March 4, 2008)
24. Iceland (March 5, 2008)
25. Slovenia (EU) (March 5, 2008)
26. Finland (EU) (March 7, 2008)
27. Japan (March 18, 2008)
28. Canada (March 18, 2008)
29. Monaco (March 19, 2008)
30. Hungary (EU) (March 19, 2008)
31. Croatia (March 19, 2008)
32. Bulgaria (EU) (March 20, 2008)
33. Liechtenstein (March 25, 2008)
34. Korea, Rep. (March 28, 2008)
35. Norway (March 28, 2008)
36. Marshall Islands (April 17, 2008)
37. Nauru (April 23, 2008)
38. Burkina Faso (April 24, 2008)
39. Lithuania (EU) (May 6, 2008)
40. San Marino (May 11, 2008)
41. Czech Republic (EU) (May 21, 2008)
42. Liberia (May 30, 2008)
43. Sierra Leone (June 13, 2008)
44. Colombia (August 6, 2008)
45. Belize (August 7, 2008)
46. Malta (EU) (August 21, 2008)
47. Samoa (September 15, 2008)
48. Portugal (EU) (October 7, 2008
49. Montenegro (October 9, 2008)
50. Macedonia (October 9, 2008)
51. United Arab Emirates (October 14, 2008)
52. Malaysia (October 30, 2008)
53. Micronesia, Fed. Sts. (December 5, 2008
54. Panama (January 16, 2009)
55. Maldives (February 19, 2009)
56. Palau (March 6, 2009)
57. Gambia (April 7, 2009)
58. Saudi Arabia (April 20, 2009)
59. Comoros (May 14, 2009)
60. Bahrain (May 19, 2009)
61. Jordan (July 8, 2009)
62. Dominican Republic (July 11, 2009)
63. New Zealand (November 11, 2009)
64. Malawi (December 16, 2009)
65. Mauritania (January 12, 2010)
66. Swaziland (April 12, 2010)
67. Vanuatu (April 28, 2010)
68. Djibouti (May 12, 2010)
69. Somalia (May 19, 2010)
70. Honduras (September 3, 2010)
71. Kiribati (October 21, 2010)
72. Tuvalu (November 18, 2010)
73. Qatar (January 4, 2011)
74. Guinea-Bissau (January 14, 2011)
75. Oman (February 4, 2011)
76. Andorra (June 8, 2011)
77. Central African Republic (July 22, 2011)
78. Niger (August 16, 2011)
79. Guinea Conakry (August 16, 2011)
80. Benin (August 17, 2011)
81. Saint Lucia (August 19, 2011)
82. Gabon (9 September 2011)
83. Nigeria (12 September 2011)
84. Ghana (23 January 2012)
85. Haiti (10 February 2012)
86. Brunei (25 April 2012)
87. Chad (1 June 2012)
88. Timor-Leste (20 September 2012)
89. Papua New Guinea (3 October 2012)
90. Burundi (16 October 2012)
91. Fiji (19 November 2012)
92. Saint Kitts and Nevis (28 November 2012)
93. Dominica (11 December 2012)
94. Pakistan (24 December 2012)
95. Guyana (16 March 2013)
96. Tanzania (29 May 2013)
97. Yemen (11 June 2013)
98. Egypt (26 June 2013)
99. El Salvador (29 June 2013)
100. Thailand (24 September 2013)
101. Grenada (25 September 2013)
102. Libya (25 September 2013)
103.Tonga (15 January 2014)
104. Lesotho (11 February 2014)
105. Togo (11 July 2014)
106. Solomon Islands (13 August 2014)
107. Antigua and Barbuda (20 May 2015)
108. Suriname (8 July 2016)
109. Singapore (1 December 2016)
110. Madagascar (25.11.2017)
ЛАЖНА ДРЖАВА МРАКА: Зашто Албанци пале заставу Косова?
Зрелост албанског друштва за све ове године није достигла онај ниво који је Запад очекивао. Косовски Албанци не верују да ће крај дијалога са Србијом, уз посредовање ЕУ, довести до тога да Београд призна њихову независност.
Када су пре десет година Хашим Тачи и Фатмир Сејдију у поподневним сатима 17. фебруара 2008. године, у улогама такозваног премијера и председника Косова, грађанима представили заставу „најмлађе државе света“ — Републике Косово — нису ни сањали да ће ту исту заставу сами Албанци десет година касније — палити.
Да ли је то најбољи показатељ где је и шта је Косово данас?
Петар Милетић, бивши потпредседник „Скупштине Косова“, каже за Спутњик да је чин паљења застава заправо само подсетник да међу косовским Албанцима има оних којима је независно Косово одавно завршен пројекат и који сада теже ка уједињењу, тј стварању „Велике Албаније“, и то не крију.
„Косово је као пројекат на неки начин самосталан, јер је успело да добије део своје аутономије тако што су успели да све институције које постоје на Косову преузму у своје руке, пре свега од међународне заједнице. С друге стране, зрелост њиховог друштва није на оном нивоу на којем су са Запада мислили да ће бити за све ове године“, каже Милетић.
На питање да ли је Косово и данас само протекторат Запада, наш саговорник каже да не би тако директно то описао, али се слаже да ниједна одлука која се донесе у Приштини, није одлука која пре тога није прошла кроз амерички филтер.
„Нико од косовских Албанца није био за оснивање Суда за злочине ОВК и та им је одлука наметнута. Постоји и притисак око демаркације границе са Црном Гором, па и сам процес у Бриселу је под сталним притиском међународне заједнице, али тај притисак има и Србија“, каже Милетић.
Милетић наглашава да Косово има само један циљ, а то је да га призна Србија (што се неће лако десити) јер само тако може да постане апсолутно независна држава.
„Они желе признање не само од Србије, већ и од свих држава света које их нису признале и они на томе раде нескривено. То је њихова агенда за будућност и они иду тим путем, али не и брзином којом би хтели, јер пет држава ЕУ их није признало. Зато је највећи притисак на Србију да то уради јер би нашим признањем престала логика да друге државе не признају Косово“, објашњава наш саговорник, напомињући да је за Косово признање Србија, у ствари, само пречица.
Он не верује да сат, и поред повлачења признања, може да се врати уназад, и каже да се вара свако ко мисли другачије.
Пре десет година на свечаној вечери коју тадашња тзв. Влада у Приштини организовала за стране дипломате и госте поводом проглашења независности, један страни амерички дипломата је на питање новинара да ли мисли да ће овај потез Косова следити и друге мањине у другим земљама, и шта се добија стварањем малих држава које економски нису у стању да опстану рекао следеће:
„Косово је преседан по том питању, а процена америчке спољне политике је да је Балканом много лакше владати ако имамо више малих, етнички чистих држава којима треба помоћ великих сила. Геостратешки, Косово је за нас на Западу осовина на Балкану.“
Погрешио је у две ствари. Испоставило се да Косово није преседан и да европски порески обвезници нису ради да бацају своје паре.
Према плану Мартија Ахтисарија, пројекат независно Косово, односно признање Косова од стране Србије, требало је да буде окончан у септембру 2012, када је Међународна управљачка група за Косово, коју су чиниле државе које су признале независност јужне српске покрајине, одлучила да оконча надгледану независност, предвиђену Ахтисаријевим планом.
То се није десило, а уместо тога Косово је добило бриселски дијалог са Београдом који траје ево већ шест година. Суд за злочине ОВК нема визну либерализацију, а неке државе су повукле признање независности.
Пет чланица ЕУ нису признале Косово ни дан-данас, а још неке размишљају да преиспитају одлуку у вези са признањем. Влада на Косову у потпуности зависи од српских партнера, а Америка, барем она која им је наклоњена, није више најпоузданији партнер Приштине. ЕУ није јасна у својој Стратегији о проширењу када је Косово у питању, и то не само због шпанског захтева због кога је Косово изостало са агенде за датум. Косово и даље чека дуг пут до државе без фусноте поред свога имена.
Међу захтевима ЕУ је и оснивање Заједнице српских општина (ЗСО). Ту је и јачање реда и закона, посебно функционисање правног система, борба против корупције, непотизма… Приштина нема пун суверенитет на северу земље, а намерава и да оснује Оружане снаге.
Одговорност лежи на политичарима, оцењују за албанске медији ондашњи аналитичари, јер су очекивања грађана од њихове земље била много већа.
Они Косово називају државом „мрака“, која нема перспективу и сматрају да ће се проблеми само повећавати ако се не постигне финални договор о признању државности са Србијом. Велики број грађана Косова није убеђен да ће крај дијалога са Србијом уз посредовање ЕУ довести до тога да Београд призна независност.
Према истраживању јавног мњења које је спровео Демократски институт Косова (КДИ), чак 49 одсто грађана Косова сматра да дијалог не би требало наставити без укључивања САД у тај процес. Са друге стране, 45 процената анкетираних из српске заједнице на Косову сматра да би дијалог требало наставити без укључивања САД. Иста анкета показује да 51 одсто грађана Косова не очекује да се процес дијалога са Србијом заврши током 2018. — такав став деле сви анкетирани, независно од њихове етничке припадности. Поред тога, 48 процената не очекује признање Србије на крају дијалога
https://srbin.info/2018/02/17/lazna-drza...vu-kosova/
МАЉИЋИ – АЛБАНСКИ АНАЛИТИЧАР: Вучић подиже цену за препуштање Косова
Ускоро ће бити 40 година од избијања косовске кризе 1981. године, од које је почело разбијање Југославије, и за то време, нарочито 90-их година, Косово је толико девастирано друштвено, економски и инфраструктурно, да се то није могло средити за 19 година од интервенције НАТО-а и десет година од проглашења самосталности.
Треба имати у виду и то да је Косово до 80-их година било у многим аспектима уређено на принципима социјалне државе – опште здравствено и социјално осигурање, пензиони фонд, бесплатно школовање…, док је сада под режимом дивљег капитализма и радикалне приватизације. Успостављање демократије у оваквим условима веома је проблематично и захтева времена. Када се све то има у виду, задовољан сам оним што је постигнуто досад. Свакако треба и може више, али је то процес, истиче у разговору за Данас Шкељзен Маљићи, филозоф, писац и један од најистакнутијих албанских интелектуалаца са Космета.
Са Маљићијем смо разговарали о томе шта је постигнуто током деценије независности некадашње јужне српске покрајине, у коликој мери су се друштва суочила са оним што се догодило током 90-их година, злочинима и истином, али и о томе каква је перспектива односа два народа…
* Хоће ли у другој деценији независности доћи до поделе Косова? Имамо назнаке о томе да се тајно увелико преговара.
– Не верујем да ће доћи до поделе Косова, иако се говори о тајним преговорима, о некаквим папирима којима се предлаже неколико варијанти поделе. Немам јасних увида у те папире, само некаква препричавања, па се не усуђујем да о томе спекулишем.
* Када Александар Вучић каже да и Србија мора нешто да добије, а не, како тврди, само да изгуби, шта то значи?
– Мислим да тиме Вучић утврђује пазар, подиже цену за препуштање Косова. Он вероватно, као и Ивица Дачић, који често гусла на ту тему, мисли на север Косова, да би признање Косова од стране Србије, које се сада све отвореније тражи као улазница за њено чланство у ЕУ, требало компензовати Србији тиме што ће бар Срби из општина на северу, где су у већини, припасти Србији. Али, Вучић и Дачић можда мисле на трагу Ћосићевих пројеката о „мирном“ етничком разграничењу Срба и Албанаца, где подела Косова може да значи заправо и размену територија, конкретно Прешевске долине са севером Косова. У једном другом, за Србију важнијем контексту, Вучић можда мисли и на шире разграничење, не само Срба и Албанаца, већ и Срба и Бошњака, па се формула да „Србија мора нешто да добије за узврат“ може тумачити као претензија да Србија узме неколико општина и десетине хиљада косовских Срба, и пола Босне, односно Републику Српску, као капиталну компензацију српског уједињења, због којег је и разбијена Југославија. Постоји само један теоријски сценарио мирних деоба и размена, а то је да Србија призна независност Косова и да онда следеће секунде, као две суверене државе, Србија и Косово договоре нову границу са размењеним територијама и поправљеним, чистијим етничким границама.
* Како објашњавате реакцију косовског друштва на оснивање суда за злочине ОВК?
– Косовско друштво је подељено по том питању. Један део подржава или разуме потребу да се оснује тај суд како би били процесуирани злочини који су почињени над цивилима у послератном ‘реваншистичком’ периоду на Косову, док је други део против зато што сматра да је он тенденциозно створен да би се окаљала слика о ОВК и његовој праведној борби за ослобођење Косова. Ови други сада кажу да није било потребе да се створи Специјални суд, већ да би сви случајеви злочина над цивилима, без обзира на етничку припадност починиоца и жртава, требало да буду кривично гоњени у косовском судском систему.
* Говори се о томе да би се пред тим Специјалним судом могао наћи и добар део данашње косовске власти. Како тумачите такав феномен, како изаћи с тим на крај у процесу суочавања са одговорношћу?
– Претпоставка је да ће се судити појединцима или мањим групама команданата ОВК, који су тренутно на власти. Против кога ће бити подигнуте оптужнице зна вероватно изузетно мали број људи изван самог Специјалног суда, и то можда само у општим назнакама. Суд је, иначе, структурално и кадровски већ функционалан и очекује се да ће убрзо бити подигнуте прве оптужнице. Неизвесност ко ће бити оптужен изазвала је нервозу код највиших руководилаца Косова, који сви долазе из командних структура ОВК, па су у децембру покушали да преко ноћи изгласају у скупштини Косова блокаду и ревизију одлуке о оснивању, чини се, више да би добили на времену или тражили информације и гаранције да они лично нису на листама оптужених. То је био неочекивани маневар, који је претио да наруши односе са САД и ЕУ, али су се челници на време повукли, тврдећи касније да се Специјални суд не може укинути, и ако би Косово одрекло подршку овом суду, он би прешао под пуну компетенцију међународне заједнице.
* Могли смо да чујемо од представника косовске власти, у том контексту, да без обзира на суд и будуће процесе, зна се ко је у рату био агресор, а ко жртва. Како то тумачите?
– Да, то је та генерална оцена о праведном рату ОВК, којом се желе амнестирати злочини над цивилима од стране припадника ОВК, где су жртве биле, поред Срба, и „колаборационисти“ Албанци, Роми, Бошњаци… Многи су, заправо, накнадно критиковали једностраност суда, тражећи проширене компетенције да он истражи и процесуира и масовне злочине над албанским цивилним становништвом, који су до сада само делимично вођени у Србији. Али, о томе је требало размишљати раније, а не када је извештај Дика Мартија резултирао дипломатском победом Русије и Србије, пре свега, успешном пропагандним контраударом да су злочини ОВК наводно били ужаснији и нехуманији, јер су трговали људским органима својих жртава. Бивши амерички тужилац Клинт Вилијамсон својевремено је изјавио, баш као и Хашки трибунал, да у својој истрази није нашао доказе о трговини органима, али да ће се процесуирати ратни и послератни злочини других врста за које су прикупљени докази. Према тој изјави, не треба очекивати да ће Специјални суд подићи много оптужница, можда највише десет или неколико више, где ће одговарати више особа у сваком процесу, на пример за извршну, командну или саучесничку одговорност.
* Мислите ли да Вучић иде ка признању Косова? И видите ли тај процес, који извесно иде без суочавања са прошлошћу и истином о улози Србије у рату, као сврсисходан и као онај који води помирењу и нормализацији односа између два народа?
– Логика самог процеса дијалога и његов циљ, пуна нормализација односа између Косова и Србије, намећу такав закључак, а у последње време су то и отворено поручивале западне дипломате у јавним наступима, а вероватно су то рекли у лице и самом Вучићу. И унутрашњи дијалог о Косову, који је покренуо Вучић чини се да има за циљ припрему јавности у Србији за пуну нормализацију односа и потписивање историјског мировног споразума. Можда у првом кораку Србија неће бити приморана да отворено призна Косово, али се неће противити чланству Косова у свим међународним организацијама, укључујући УН. У другом кораку, као услов за чланство у ЕУ, Србија ће морати да ратификује границу с Косовом као међународну границу, што ће формално признавање или вербално „непризнавање“ учинити ирелевантним. Вучић је, иначе, већ много пута полуотворено признавао да Србију очекује тај фатализам признавања истине и реалности.
Русија врши корекције
* Шта се у протеклих десет година променило на геостратешком плану – у конфликту су, с једне стране Русија, а с друге ЕУ и САД. Како се то одржава на односе Србије и Косова?
– Променило се доста тога, Косово више није једини или међу ретким проблемима, који штрчи и потенцијално „угрожава“ међународни поредак. Русија, која је у време Бориса Јељцина изгубила добар део свог „совјетског царства“, у Путиновој ери почела ја да врши многе корекције у свом граничном појасу, анектирајући одређене области, попут Крима, или помажући отцепљења делова држава раније осамостаљених у распаду СССР-а, као што су источна Украјина, делови Грузије – Осетија и Абхазија, итд. На Блиском Истоку и у Африци, такође, имамо хаотичне послератне ситуације у Ираку, Сирији, Либији, Арабијском полуострву, где се полако помаљају нове унутрашње границе и кандидати за нове самосталне државе, као што су већ ирачки и сиријски Курдистани са проширеним аутономијама, практично ратне државе, можда се уједине у једну целину ако турска интервенција не буде имала успеха. Затим има најава да ће се и Ирак и Сирија делити на сунитске и шиитске државице, као што се и Либија цепа на два или више делова. Мислим да ће се за цео овај свет у кризи и увећан број ослободилачких и сецесионистичких покрета морати пронаћи нека универзална регулација, како би реалност била призната. Алтернатива је да имамо проширење рата или нови хладни рат уз те залеђене конфликте.