Поруке: 3,876
Теме: 103
Придружен: May 2017
Вучић довршава подухват признања
22/06/2018 СЛОБОДАН САМАРЏИЋ
Када не бисмо знали да иза свега стоје Сједињене Државе, с правом бисмо могли рећи да тзв. бриселски процес воде косметски Албанци. Европска унија се понаша како они хоће. Прекину разговоре кад хоће, не дођу ако неће, дођу ако хоће. Ево, рецимо, састанак у недељу (за два дана) ће се одржати зато што косметски Албанци то хоће, тј. зато што је на дневном реду, према првим најавама, разговор о споразуму о признању независности Косова од стране Србије. Када су у Европској служби за спољне послове сазнали да Албанци хоће такав састанак они су одмах позвали српског stand by човека и он се нетом уредно одазвао.
Све остало у вези тог састанка је политички фолклор делујућих власти Србије и косметских Албанаца у покрајини.
Вучић иде, како сам каже, без услова. Он никада није имао услова, а није ни могао, јер никада није имао преговарачку платформу. Разговарао је из главе мислећи само на свој улог и добитак – све за власт. Када су саговорници из ЕУ и Приштине то видели, нису му дали ни оно што стоји на папиру (Први бриселски споразум, април 2013) – заједницу српских општина, јер ни то није био његов (претходни) услов. Давао је све без услова, и више него што на папиру пише, ако не рачунамо западну подршку његовој аутократској власти у Србији, што није услов него њихов дил. Али, ако у Брисел иде без услова, не иде без речи у припремној фази. За разлику од услова, оне му не фале. Речима се пред новинарима бори против облапорних Албанаца и неправичних Европљања, он – аутентични Европејац. А ту има шта да се каже.
Ето, Албанци траже (за север Косова) Санџак и јужну Србију, и набацују згодне поводе за Вучићеве медијске ритуале. А, треба повести рачуна, тему о „подели Косова“, убацују у јавни промет српски политичари, од Дачића надаље. У посредној а симултаној препирци једни (Албанци) кажу – будите мирни јер нам ни „Косово“ није довољно, а други (српски политичари) кажу – никада нећемо признати Косово, па затим (исти ти) Косово је било Србија. На то Тачи одговара – идемо у Брисел да утврдимо границе Србије и Косова. Све је то врло живописно и тензично. Посебно од стране Вучића, који на крају, иако је купио карту, каже – „ако су то теме, не треба ни да ме зовете.“ Не каже, наиме, Бриселу него новинарима који, као, ништа не разумеју. Зашто се тим поводом председник обраћа новинарима, када га нису они звали у Брисел него он њих на отварање још једне фабрике.
Али, када је већ купио карту, мора и да оде. Глупо је да карта пропадне. Кад тамо, ни Санџак, ни јужна Србија ни северно Косово, ни разграничење, већ само оно што је првобитно и најављено – да потпишеш. Не одмах, него када добијеш текст; сада само да утврдимо правну форму политичке суштине на којој си радио поштено, премда одуговлачећи. Ако си филигрански испунио све тачке Бриселског споразума, ако си се, потом, обавезао да ћеш потписати споразум о свеобухватној нормализацији (Преговарачки оквир ЕУ, јануар 2014), ако смо ти на реч дали толика поглавља за твоја политичка узглавља, па ваљда и ти треба нешто заузврат да урадиш. Мислимо, дефинитивно а не више процесуално. Па зар то није поштено, мислимо, у складу са толиким договорима. Шта кажеш? – заједница српских општина. Па ваљда знаш да ми радо дајемо смоквин лист нашим савезницима ако га заслуже. Ако га је ико заслужио, то си ти. Ево, имаш га, али, брате, да завршимо. Кад би само знао колико су ови преко океана љути и нервозни. Јуче су нас питали – па зар то није било готово пре десет година. Стид нас обухвати. Све само зато што смо били добри према теби. Па буди ти сада добар према нама. Толико смо ваљда заслужили. И тако даље.
Основни проблем председника државе је што већину грађана, а то значи и већину Срба, није убедио у добитке своје иначе спасоносне политике. Људи просто нису дорасли политичком тренутку. Иако је све то тако карактеристично за новију историју Србије и Срба (вид. Латинка Перовић, Сабрана дела), ово сада је премашило све сличне историјске ситуације. И сада се Вучић суочава са дилемом – како против толике опонирајуће већине, чак и међу редовима готово савршено фингираног „друштвеног дијалога.“ Сва је срећа да постоји добар узор у Црној Гори, где је према речима поступајућег председника владе 85% грађана (дакле сви живи и пунолетни Срби и Црногорци) били против признања Косова, па је влада имала храбрости да изведе salto mortale са срећним исходом. Слично је било и са одлуком о уласку у НАТО. Па ако је тамо успело, успеће и овде; што смо ми гори од њих. Хоћу да кажем, Вучић има частан, историјски проверљив, излаз. Па није ваљда луд да га не искористи.
Када се врати из Брисела са пуном истином, мораће да своју јавност упозна са њом без анестезије. Да се разумемо, неће ту бити ничег новог према ономе на шта нас већ месецима припрема – хоћете ли рат или мир, блистави запад или мрачни исток, благостање или беду, будућност или прошлост, опстанак или пропаст и сл. А како бесловесни народ неће ни то да прихвати, он ће опет имати унапред припремљено решење: пошто ме је свевишњи запад послао к вама, Србима, као месију, више нећу изигравати пророка већ ћу заиста бити месија: извршићу свој свети задатак а ви ћете ме славити, можда не одмах али наредних векова свакако.
Ето како се мит и Србима као небеском народу избацује на врата а враћа кроз прозор. Само треба поверовати.
