12-12-2018, 10:32 PM
Филм "Краљ Петар Први"
12-12-2018, 10:40 PM
А, ма не, на то сам и заборавио. Само сам поставио инсерт из филма.
"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
12-12-2018, 10:47 PM
Те сцене повлачења преко Албаније су снимане на Старој планини, чини ми се почетком марта. Оно што је интересантно, да су сцене Колубарске битке снимане крајем априла, када је било изузетно топло време око 30 степени, а зна се да је битка вођена по киши, блату, снегу, крајем новембра и у првој половини децембра. Е сад како је то испало, може Милослав да нам каже? 
12-12-2018, 11:57 PM
(12-12-2018, 10:47 PM)Вукашин Петковић Пише: Те сцене повлачења преко Албаније су снимане на Старој планини, чини ми се почетком марта. Оно што је интересантно, да су сцене Колубарске битке снимане крајем априла, када је било изузетно топло време око 30 степени, а зна се да је битка вођена по киши, блату, снегу, крајем новембра и у првој половини децембра. Е сад како је то испало, може Милослав да нам каже?Не на Старој планини, на Медведнику.
Било је доста лепо време током Колубарске битке (у филму).
13-12-2018, 12:31 PM
ОК, онда су снимали и тамо и овамо. Али више на Медведнику, ту је била и војска.
13-12-2018, 04:27 PM
ФИЛМСКА КРИТИКА: Краљ Слобода
Божидар Зечевић
Петар I Карађорђевић живи у нашем колективном сећању као величанствена фигура народног краља и човека до последњег даха посвећеног добру Срба и Србије. Овај готово архетипски отисак у народној свести траје упркос несигурним представама данашњих нараштаја о томе какав је овај краљ заиста био и чиме је заслужио овакву славу, и зато је филм под горњим насловом веома важан: он враћа у нашу свест слику о Петру снагом чињенице да је архетип најживљи када се поново рађа у сликама (Јунг, Јеротић). Према многим психолозима архетип и није друго до покретна слика, то јест филм који се пројектује на екран нашег унутрашег искуства. Онакав какав се појављује у лику и појави Лазара Ристовског, Петар нам се поново враћа као вољени краљ свих Срба, какав и треба да остане у памети нових генерација. Нема никакве сумње да је ова представа постала филмска чињеница захваљујући лику, изгледу, држању и фотогенији Ристовског, али и његовој посвећеној стваралачкој енергији, жељи и одлучности да по сваку цену сними овај филм.
Осим архетипске, постоји и историјска страна Петрове личности и епохе. Историчари се углавном слажу са чињеницом да би се његова владавина 1903-1914. могла назвати златним добом српске државе, у коме су најважније улоге имали слобода, демократија и - дисциплина. При томе је заиста завладала правда за све. "У свему томе улога владара била је изузетно велика, а његова брига за добробит народа свакодневна. По свом политичком образовању, ширини својих погледа и савремености идеја, Петар је, нема сумње, био најспремнији владар који се налазио на српском престолу. То објашњава природу његове владавине после 1903. године и брзи успон демократије, бујање политичког живота и јачање националних идеала", каже проф. Драгољуб Живојиновић, најбољи познавалац Петровог живота и дела. Ово "златно доба" сменили су ускоро ратови и трагична искушења, у којима је краљева фигура још више порасла. Све је то била једна сложена стварност из које је требало изабрати вођице филмске драматургије и композиције, изградити читак и делатан филмски наратив, структуру која ће прећи у неку другу, како би рекао Пазолини, то јест - целовит уметнички филм. У кинематографу то најбоље функционише кад се пронађе једна доминантна метафора, кадра да пробуди емоције масовне публике; да се стопи са симболом и погоди дух временa.
Стога је била исправна одлука Ристовског да као основ за сценарио узме изванредни роман Милована Витезовића "Чарапе краља Петра". То кратко дело обједињује набројане предности и могао би се назвати филмском прозом зато што језиком покретне слике прати Петрову судбину до краја албанске голготе, са народом и уз народ. У нашој савременој књижевности и нема бољег штива о Петру I, и оно се просто нудило филмском оку. Притом, тај роман композиционо веома погодује чврстом и јасном филмском наративу, што је могло бити од највеће помоћи у селекцији иначе хетерогеног материјала. Најважније је то што је Витезовић пронашао ону "црвену нит" која прожима целу причу о Петру, и то у виду светле метафоре. У подлози Петровог постојања као владара и човека стоји фундаментална идеја човекове слободе, коју је изразио у свом преводу дела Џона Стјуарта Мила "О слободи" још као млад човек (1868). У старости, на арбанашкој стази смрти, Петар, у делу Витезовића, каже: "Само је слободан човек властан над самим собом, може развијати своја својства, усавршити врлине којима је обдарен, доћи до свести којом ће појмити, познати и вршити свој задатак, своја права, своје дужности. Ја сам своје завршио и сад сам слободан да по својој вољи умрем." Цео један људски живот и краљевски пут стиче се у овој идеји и она се као светло појављује на крају страшног искушења.
Најбољи део филма, двадесетак узбудљивих минута, догађа се на овој планинској козјој стази. То је филмска срж једне саге, нешто што по свему превазилази све стереотипе на које смо навикли. Присуствујемо епохалној драми не једног краља, него уистину целог народа, окупљеног око свог старог оца на путу у вечност. Била је то прилика да се, осим Ристовског, искажу и млађи глумци Радован Вујовић и Милан Колак, чији агон пратимо у оргији снежне смрти. Када на крају пута пукне морска пучина, то делује као право митско прочишћење, као антички "пелагос" и повратак изгубљеном рају. То је и прави и једини природни крај филма. Све остало у њему је, нажалост, далеко испод овог колосалног тренутка.
Заиста не знам шта се, с временом, догодило са Ристовским. Зашто је напустио Витезовићев наратив и одлучио да га сведе на једну од компоненти ("по мотивима") да би почео да сам распреда неку сасвим другу причу, у ствари неку своју слику Великог рата. Ту је нестала Витезовићева метафора и низ других наративних параметара. После ефектног почетка, филм се разлио у рукавце и споредне токове, углавном илустративног карактера (Цер и Колубара), у великом метежу почеле су да се губе четири линије радње и њихова веза са главном, краљевом. Војсковође Великог рата промичу кроз овај метеж као дрвене фигуре у некој туђој игри. Александар и Пашић су статисти са не баш јасним задатком. Нестала је атмосфера "Петрове Србије", по којој су се препознавали оно време и његови људи. Нема, ако ћемо право, ни тих људи, осим утучене масе која се тиска кроз кадар. Све то подвлачи агресивна и често сасвим непримерена музика, страна призору и духу времена.
А онда замало да се догоди катастрофа.
То је секвенца филмске фантазмагорије на крају филма. Тешко је препричати овај аматерски кошмар. На самртном крфском жалу треба да лежи цела ојађена Србија, али ми видимо само неке бледе, насумице разбацане сенке са Петром као главном утваром, која блуди кроз ту опсену. Он чак и тоне у морске дубине заједно лешевима Плаве гробнице! Најгоре је, међутим, што на истом месту тоне и главна идеја слободе, коју смо малочас описали као кључну за Петра, његово време и овај филм. Ту отворену метафору краљ Петар проналази на морском жалу у виду подеране књиге свог превода Џона Стјуарта Мила "О слободи". Књигу је у арбанашком блату нашао страсни пушач војник Живота, једно од лица у овој причи, и целу је - попушио. Преврћући празне корице, резигнирани Петар каже, отприлике: "Ајде бар да је нечему послужила ова хартија." Несрећна и депласирана иронија; она релативизује и у доброј мери деградира поруку филма. Шта ово треба да значи на крају приче о Краљу Слободи, како су га звали савременици? Откуд овај етички дебакл Петра Карађорђевића, који се никада и нигде није догодио, осим у причини Ристовског и његових сценариста? На основу чега се, онда, Србија дигла из пепела, што видимо у серији разгледница које следе? Итд.
Можда је све то у вези са нечим што је недавно оштроумно запазио проф. Дарко Танасковић. Он је мишљења да је појам слободе данас релативизован и готово обесмишљен. "То се не догађа први пут у историји", вели Танасковић, "јер дешавало се да под притиском двоструких стандарда истина буде релативизована, а слобода потиснута."
http://www.novosti.rs/вести/култура.487....lj-Sloboda
Божидар Зечевић
Петар I Карађорђевић живи у нашем колективном сећању као величанствена фигура народног краља и човека до последњег даха посвећеног добру Срба и Србије. Овај готово архетипски отисак у народној свести траје упркос несигурним представама данашњих нараштаја о томе какав је овај краљ заиста био и чиме је заслужио овакву славу, и зато је филм под горњим насловом веома важан: он враћа у нашу свест слику о Петру снагом чињенице да је архетип најживљи када се поново рађа у сликама (Јунг, Јеротић). Према многим психолозима архетип и није друго до покретна слика, то јест филм који се пројектује на екран нашег унутрашег искуства. Онакав какав се појављује у лику и појави Лазара Ристовског, Петар нам се поново враћа као вољени краљ свих Срба, какав и треба да остане у памети нових генерација. Нема никакве сумње да је ова представа постала филмска чињеница захваљујући лику, изгледу, држању и фотогенији Ристовског, али и његовој посвећеној стваралачкој енергији, жељи и одлучности да по сваку цену сними овај филм.
Осим архетипске, постоји и историјска страна Петрове личности и епохе. Историчари се углавном слажу са чињеницом да би се његова владавина 1903-1914. могла назвати златним добом српске државе, у коме су најважније улоге имали слобода, демократија и - дисциплина. При томе је заиста завладала правда за све. "У свему томе улога владара била је изузетно велика, а његова брига за добробит народа свакодневна. По свом политичком образовању, ширини својих погледа и савремености идеја, Петар је, нема сумње, био најспремнији владар који се налазио на српском престолу. То објашњава природу његове владавине после 1903. године и брзи успон демократије, бујање политичког живота и јачање националних идеала", каже проф. Драгољуб Живојиновић, најбољи познавалац Петровог живота и дела. Ово "златно доба" сменили су ускоро ратови и трагична искушења, у којима је краљева фигура још више порасла. Све је то била једна сложена стварност из које је требало изабрати вођице филмске драматургије и композиције, изградити читак и делатан филмски наратив, структуру која ће прећи у неку другу, како би рекао Пазолини, то јест - целовит уметнички филм. У кинематографу то најбоље функционише кад се пронађе једна доминантна метафора, кадра да пробуди емоције масовне публике; да се стопи са симболом и погоди дух временa.
Стога је била исправна одлука Ристовског да као основ за сценарио узме изванредни роман Милована Витезовића "Чарапе краља Петра". То кратко дело обједињује набројане предности и могао би се назвати филмском прозом зато што језиком покретне слике прати Петрову судбину до краја албанске голготе, са народом и уз народ. У нашој савременој књижевности и нема бољег штива о Петру I, и оно се просто нудило филмском оку. Притом, тај роман композиционо веома погодује чврстом и јасном филмском наративу, што је могло бити од највеће помоћи у селекцији иначе хетерогеног материјала. Најважније је то што је Витезовић пронашао ону "црвену нит" која прожима целу причу о Петру, и то у виду светле метафоре. У подлози Петровог постојања као владара и човека стоји фундаментална идеја човекове слободе, коју је изразио у свом преводу дела Џона Стјуарта Мила "О слободи" још као млад човек (1868). У старости, на арбанашкој стази смрти, Петар, у делу Витезовића, каже: "Само је слободан човек властан над самим собом, може развијати своја својства, усавршити врлине којима је обдарен, доћи до свести којом ће појмити, познати и вршити свој задатак, своја права, своје дужности. Ја сам своје завршио и сад сам слободан да по својој вољи умрем." Цео један људски живот и краљевски пут стиче се у овој идеји и она се као светло појављује на крају страшног искушења.
Најбољи део филма, двадесетак узбудљивих минута, догађа се на овој планинској козјој стази. То је филмска срж једне саге, нешто што по свему превазилази све стереотипе на које смо навикли. Присуствујемо епохалној драми не једног краља, него уистину целог народа, окупљеног око свог старог оца на путу у вечност. Била је то прилика да се, осим Ристовског, искажу и млађи глумци Радован Вујовић и Милан Колак, чији агон пратимо у оргији снежне смрти. Када на крају пута пукне морска пучина, то делује као право митско прочишћење, као антички "пелагос" и повратак изгубљеном рају. То је и прави и једини природни крај филма. Све остало у њему је, нажалост, далеко испод овог колосалног тренутка.
Заиста не знам шта се, с временом, догодило са Ристовским. Зашто је напустио Витезовићев наратив и одлучио да га сведе на једну од компоненти ("по мотивима") да би почео да сам распреда неку сасвим другу причу, у ствари неку своју слику Великог рата. Ту је нестала Витезовићева метафора и низ других наративних параметара. После ефектног почетка, филм се разлио у рукавце и споредне токове, углавном илустративног карактера (Цер и Колубара), у великом метежу почеле су да се губе четири линије радње и њихова веза са главном, краљевом. Војсковође Великог рата промичу кроз овај метеж као дрвене фигуре у некој туђој игри. Александар и Пашић су статисти са не баш јасним задатком. Нестала је атмосфера "Петрове Србије", по којој су се препознавали оно време и његови људи. Нема, ако ћемо право, ни тих људи, осим утучене масе која се тиска кроз кадар. Све то подвлачи агресивна и често сасвим непримерена музика, страна призору и духу времена.
А онда замало да се догоди катастрофа.
То је секвенца филмске фантазмагорије на крају филма. Тешко је препричати овај аматерски кошмар. На самртном крфском жалу треба да лежи цела ојађена Србија, али ми видимо само неке бледе, насумице разбацане сенке са Петром као главном утваром, која блуди кроз ту опсену. Он чак и тоне у морске дубине заједно лешевима Плаве гробнице! Најгоре је, међутим, што на истом месту тоне и главна идеја слободе, коју смо малочас описали као кључну за Петра, његово време и овај филм. Ту отворену метафору краљ Петар проналази на морском жалу у виду подеране књиге свог превода Џона Стјуарта Мила "О слободи". Књигу је у арбанашком блату нашао страсни пушач војник Живота, једно од лица у овој причи, и целу је - попушио. Преврћући празне корице, резигнирани Петар каже, отприлике: "Ајде бар да је нечему послужила ова хартија." Несрећна и депласирана иронија; она релативизује и у доброј мери деградира поруку филма. Шта ово треба да значи на крају приче о Краљу Слободи, како су га звали савременици? Откуд овај етички дебакл Петра Карађорђевића, који се никада и нигде није догодио, осим у причини Ристовског и његових сценариста? На основу чега се, онда, Србија дигла из пепела, што видимо у серији разгледница које следе? Итд.
Можда је све то у вези са нечим што је недавно оштроумно запазио проф. Дарко Танасковић. Он је мишљења да је појам слободе данас релативизован и готово обесмишљен. "То се не догађа први пут у историји", вели Танасковић, "јер дешавало се да под притиском двоструких стандарда истина буде релативизована, а слобода потиснута."
http://www.novosti.rs/вести/култура.487....lj-Sloboda
13-12-2018, 05:26 PM
Како другостбијанци "из стручног угла" виде исти филм:
Цитат:24 laži u sekundihttps://www.danas.rs/kolumna/pavle-simja...lavu-lazi/
U slavu laži
Kralj Petar Prvi: U slavu Srbije; režija: Petar Ristovski; scenario: Vladimir Ćosić, Petar Ristovski, Milovan Vitezović po romanu Milovana Vitezovića „Čarape Kralja Petra“.
22Piše: Pavle Simjanović
13-12-2018, 10:12 PM
(13-12-2018, 05:26 PM)Ђорђе Ивковић Пише: Како другостбијанци "из стручног угла" виде исти филм:
Цитат:24 laži u sekundihttps://www.danas.rs/kolumna/pavle-simja...lavu-lazi/
U slavu laži
Kralj Petar Prvi: U slavu Srbije; režija: Petar Ristovski; scenario: Vladimir Ćosić, Petar Ristovski, Milovan Vitezović po romanu Milovana Vitezovića „Čarape Kralja Petra“.
22Piše: Pavle Simjanović
Исправка:"Како аутошовинисти из стручног угла виде исти филм"
15-12-2018, 09:26 PM
Велики рат у (анти)ратном филму
Одабир тематике и подршка снимању оваквих филмова показују да је држава (као главни спонзор кинематографије) заинтересована за филмове у којима се неће величани снага, херојство и величанствене победе српске војске и Срба као народа, већ да је тежиште на приказима патње, муке и страдања и то на такав начин да се ова патња приказује као претерана, а губици ненадокнадиви, релативизујући и смисао саме борбе. Не можемо се отети утиску да држава врши прикривену „пацификацију“ народа, убеђујући га путем филмског платна да је борба немогућа, а жртве огромне, и да је било боље да смо поклекли него што смо победили. Наравно, држава и њени органи који врше подршку пројектима на пољу кинематографије не раде то због тога што верују да је Србија заиста требало да се преда Аустроугарској, већ овакав приступ заузимају имајући у виду савремени тренутак у Србији. Спремајући издају и капитулацију, „Велики вођа“ мора згадити Србима све, а посебно њихово поверење у властите снаге и сећање на величанствене победе.
ПИШЕ: МгА Драган КРСМАНОВИЋ, пенз. пуковник, бивши шеф Војног архива
ЦЕЛИ ЧЛАНАК:
http://www.pogledi.rs/%D0%B2%D0%B5%D0%BB...%BC%D1%83/
Одабир тематике и подршка снимању оваквих филмова показују да је држава (као главни спонзор кинематографије) заинтересована за филмове у којима се неће величани снага, херојство и величанствене победе српске војске и Срба као народа, већ да је тежиште на приказима патње, муке и страдања и то на такав начин да се ова патња приказује као претерана, а губици ненадокнадиви, релативизујући и смисао саме борбе. Не можемо се отети утиску да држава врши прикривену „пацификацију“ народа, убеђујући га путем филмског платна да је борба немогућа, а жртве огромне, и да је било боље да смо поклекли него што смо победили. Наравно, држава и њени органи који врше подршку пројектима на пољу кинематографије не раде то због тога што верују да је Србија заиста требало да се преда Аустроугарској, већ овакав приступ заузимају имајући у виду савремени тренутак у Србији. Спремајући издају и капитулацију, „Велики вођа“ мора згадити Србима све, а посебно њихово поверење у властите снаге и сећање на величанствене победе.
ПИШЕ: МгА Драган КРСМАНОВИЋ, пенз. пуковник, бивши шеф Војног архива
ЦЕЛИ ЧЛАНАК:
http://www.pogledi.rs/%D0%B2%D0%B5%D0%BB...%BC%D1%83/
16-12-2018, 12:09 AM
Браво за Крсмановића.
ПС говорих давних година да је наша култура у рукама " неонедићеваца" , а ви ми нисте веровали. Ето , па гледајте. Сва четири нова филма о Првом светском рату су кривотворење историје о томе рату. А и наставиће се.
ПСС да не постављам као посебну тему- Филмски центар Србије, који је под контролом оног Бјелогрлића, је по други пут одбио да подржи Зафрановићев филм о Јасеновцу. Треба ли више о томе шта коментарисати.
ПС говорих давних година да је наша култура у рукама " неонедићеваца" , а ви ми нисте веровали. Ето , па гледајте. Сва четири нова филма о Првом светском рату су кривотворење историје о томе рату. А и наставиће се.
ПСС да не постављам као посебну тему- Филмски центар Србије, који је под контролом оног Бјелогрлића, је по други пут одбио да подржи Зафрановићев филм о Јасеновцу. Треба ли више о томе шта коментарисати.
27-12-2018, 01:18 AM
У филму „Краљ Петар Први“ у режији Петра Ристовског, међутим, Апис личи на смушену и преплашену будалу коју војници не само да не препознају него и не зарезују. Регент Александар делује малоумно, као неуспео спој Шојке из серије „Сиви дом“ и Груча Маркса, сам краљ Петар одаје утисак сенилног Гандија који завршава опевајући робовску тугу у блуз интерпретацији песме „Тамо далеко“, а о српским генералима, тим крпеним луткама и манијацима, или „неком човеку са брадом“ који би требало да представља Пашића, да не говоримо.
https://stanjestvari.com/2018/12/25/kola...gija-raka/
https://stanjestvari.com/2018/12/25/kola...gija-raka/
29-12-2018, 04:36 PM
"Деца комунузма и(ли) Сорошизма раскринкавају" филм " Краљ Петар Први" : " Прелазак Албаније је мит...ето и "вучићизма" итд.
http://24 laži u sekundi U slavu laži K...018. 17.00
http://24 laži u sekundi U slavu laži K...018. 17.00
21-02-2019, 12:07 PM
"Краљ Петар I"
Од 10. марта, недељом у 20 часова. Серија "Краљ Петар I" рађена је према мотивима романа "Чарапе краља Петра" Милована Витезовића, који је и један од сценариста, уз Владимира Ћосића и Петра Ристовског. Лик краља Петра тумачи Лазар Ристовски, који је уједно и продуцент серије.
Серија прати дешавања у Србији од доласка краља Петра I на српски престо 1903. године, па све до 1916. и доласка српске војске на Крф након албанске голготе. Током десет епизода, сазнаћемо под којим околностима је владао краљ Петар I и на какве је компромисе морао да пристаје зарад очувања државе и образа; која су превирања у земљи и свету утицала на почетак Првог светског рата и каква је улога Србије била у свему томе.
Поред лика краља Петра, публици ће бити представљене и остале значајне историјске личности овог периода, као што су Александар Карађорђевић, Никола Пашић, Радомир Путник, војвода Мишић и многи други.
Играју: Лазар Ристовски, Марко Баћовић, Љубиша Савановић, Александар Вучковић, Марко Тодоровић, Тихомир Арсић, Милан Колак, Даница Ристовски, Иван Вујић, Танасије Узуновић, Бранко Јеринић, Светозар Цветковић, Миодраг Кривокапић, Небојша Миловановић, Радован Вујовић и многи други
Сценарио: Владимир Ћосић, Милован Витезовић, Петар Ристовски
Режија: Петар Ристовски
http://www.rts.rs/page/rts/ci/rtspredsta...tar-i.html
Од 10. марта, недељом у 20 часова. Серија "Краљ Петар I" рађена је према мотивима романа "Чарапе краља Петра" Милована Витезовића, који је и један од сценариста, уз Владимира Ћосића и Петра Ристовског. Лик краља Петра тумачи Лазар Ристовски, који је уједно и продуцент серије.
Серија прати дешавања у Србији од доласка краља Петра I на српски престо 1903. године, па све до 1916. и доласка српске војске на Крф након албанске голготе. Током десет епизода, сазнаћемо под којим околностима је владао краљ Петар I и на какве је компромисе морао да пристаје зарад очувања државе и образа; која су превирања у земљи и свету утицала на почетак Првог светског рата и каква је улога Србије била у свему томе.
Поред лика краља Петра, публици ће бити представљене и остале значајне историјске личности овог периода, као што су Александар Карађорђевић, Никола Пашић, Радомир Путник, војвода Мишић и многи други.
Играју: Лазар Ристовски, Марко Баћовић, Љубиша Савановић, Александар Вучковић, Марко Тодоровић, Тихомир Арсић, Милан Колак, Даница Ристовски, Иван Вујић, Танасије Узуновић, Бранко Јеринић, Светозар Цветковић, Миодраг Кривокапић, Небојша Миловановић, Радован Вујовић и многи други
Сценарио: Владимир Ћосић, Милован Витезовић, Петар Ристовски
Режија: Петар Ристовски
http://www.rts.rs/page/rts/ci/rtspredsta...tar-i.html
« Старије Теме | Новије Теме »
Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)