Екуменисти, попут лика на овом форуму који носи надимак Шумадинац; радо прибегавају лажи, по којој су паписти само расколници, а не и јеретици, и да нису осуђени за јереси ни на једном Православном сабору.
Међутим!
На Сабору Св. Фотија Великог 879-880. г., у присуству свих Патријараха и Папе Јована 8., паписти су осуђени за јерес (филиокве).
На Сабору Св. Григорија Паламе 1351. г. за јерес спасавања тварном благодаћу.
Сабор у Цариграду, 1450. године осуђује лажну унију усвојену од Ферарско-флорентинског сабора и јеретичка учења у Латина.
Сабор у Цариграду 1722. године: ‘… Избегавајте лажи и новотарења Латина који не да се се не придржавају нити једне догме и тајинства Цркве, него нема коју нису оскрнавили и изменили.’
Сабор у Цариграду 1838. године: ‘Да се истинска чада Источне Цркве сачувају од богохуљења папизма … од понора јереси и душепогубних падова папским обманама … да знају колико се разликујемо ми православци и римокатолици , да не падну у заблуду створену софизмом и новотаријама ових душепогубних јеретика … засновани на измишљотинама и сатанској јереси’.
Сабор из 1848. године у Цариграду чију су Посланицу потписала четворица Патријараха:
‘Члан 4: Између дела која су се показивала, сам Бог зна које су велике јереси биле, било је некад и аријанство, а сада је папизам. Али, и ова последња као и она прва, која је већ сасвим исчезла иако је до сада у снази, неће никада надвладати, него ће проћи и нестати, и ‘глас небески објави о њему: побеђен је’ (Отк 12:10).
Члан 5: … Новојављено учење као ‘да Дух Свети исходи од Оца и од Сина’, измишљено је против изричите и посебно о овом предмету речи Господа нашег: ‘Који од Оца исходи’ (Јн 15:26), и против исповедања целе католичанске Цркве на седам Васељенских сабора засведоченог у речима: ‘Који од Оца исходи’ (Символ вере).“ (Jеросхимонах Димитрије Зографски о томе да ли су римокатолици јеретици).
Саборном одлуком са Сабора Православног Свештенства и Монаштва Грчке Православне Цркве у вези јереси папизма се каже:
„Проглашавамо да је папизам извориште јереси и погрешних учења. Читав збор Отаца, и на Саборима и појединачно, сматра папизам за јерес, јер је осим ‘Филиокве’ изнедрио још гомилу других погрешних учења....и повећања моралних изопачења међу свештенством, као што су хомосексуализам и педофилија.
Према светом Симеону Солунском, папизам је Цркви нанео више штете неголи све јереси и расколи заједно.
Ми православни имамо заједницу са оним папама који су живели пре велике схизме и многе папе прослављамо као свете. Папе из периода после схизме јесу јеретици; оне су престали да буду наследници Римског трона; они више немају апостолско прејемство, јер више немају веру Апостолa и светих Отаца.
Због тога са сваким таквим папом ‘ми не само да немамо заједницу него га називамо јеретиком’.
Правило Св. Јована Постника из кога се види да су паписти сматрани за јеретике: 61. правило: „Ко учини блуд са Јеврејком или са Муслиманком или са било којом из јеретичких народа, тј. са римокатолкињом или Јерменком, подвргава се епитимији на четири или пет година.“
Св. Максим Исповедник: „Ви, пак, Латини, који сте изменили и искварили не само онако изложено исповедање Православне вере, но и многа њихова свештена Црквена Предања, достојни сте тога да вас називамо не само расколницима, него баш и јерстицима, као нарушитеље Апостолских и Отачких правила и Предања. Закон благочастивих Царева и устав Црквени кажу: ‘Ако неко нешто најмање измени у Православној вери, тај је јеретик и подлеже казнама одређеним за јеретике’”.
Св. Марко Ефески: „Јасно је да су они (Латини) јеретици, јер су се потпуно одвојили, при чему је њихово учење о Светом Духу – хула на Њега и највећа од свих опасности и ми их одбацујемо као јеретике…”; „Ми смо одбацили Латине, ни због чега другог, него због чињенице да су јеретици. Зато је потпуно погрешно сједињавати се са њима…”; „Латини нису само расколници, него су и јеретици.
Преп. Никодим Светогорац: „То да су Латини јеретици, не тражи неке посебне доказе… и ми се од њих одвраћамо као од јеретика, налик на аријанце, савелијанце или духоборце македонијане”.
Преп. Пајсије Величковски: „Латини нису хришћани… Латинство је пало у бездан јереси и заблуда… Оно лежи у том бездану без било какве наде на устајање.”
Свети Филарет Московски: „Папизам је сличан плоду, чији се омотач хришћанске црквености, наслеђен од давнина, постепено распада, да би открио њихову антихришћанску срж.”
Св. Игњатије (Брјанчанинов): „Папизам – тако се назива јерес која се појавила на западу и из које су, као гране из стабла, израсла различита протестантска учења.
Због те ужасне заблуде, Божија благодат је одступила од паписта: они су верни само себи и сатани – творцу и оцу свих јереси, између осталих и папизма.
Суштина сваке јереси је богохуљење… Њихова суштина је одрицање од Христа! Не играјте се својим спасењем, не играјте се! Иначе ћете вечно плакати. Читајте Нови Завет и Свете Оце Православне Цркве (а не никаквих Тереза авилских, Франциска асишких и других безумника које њихова јеретичка црква сматра за свеце!).”
Преп. Амвросије Оптински: „Римска црква се већ одавно удаљила у јерес и новотарије..”
Св. Теофан Затворник: „Латинска Црква је по пореклу апостолска, али је одступила од апостолског предања и искварила се. Њен основни грех је страст према стварању нових догмата. Латини су искварили и оскрнавили Свету Веру коју су примили од Светих Апостола.”
Св. Јован Кронштатски: „Али ко од чланова тих такозваних цркава, а посебно предводници, који се називају папама, патријарсима, митрополитима, архиепископима и епископима или пак свештеницима или оцима, ко је од њих спреман да се одрекне својих заблуда? Нико. А ми се не можемо сложити са њиховим јеретичким учењем без штете по спасење своје душе. Зар је могуће спојити неспојиво – лаж и истину?”.
Св. Николај Србски: „Има нешто до сад необјашњено, што чини основну разлику између наше источне цркве и јеретичких западних цркава. Но пре него што објаснимо ту разлику, морамо објаснити, да ново доба за јеретичке западне цркве не почиње од Реформације нити од француске Револуције него још од десетог столећа, од отпада хришћанског Запада од хришћанског Истока.
Шта је Европа? Јерес.
Најпре папска архијерес, потом лутеранска јерес, па калвинска, па суботашка и тако скоро без краја. Конац свих тих јереси завршава се атеизмом, тј. безбожницима европским, каквих није било ни по броју нити по јарости никад и нигде у историји човечанства.
Дакле: првенац архијеретик, а мезимац архибезбожник. Како може такав град опстати? Коме може служити за углед тај нови Јерихон?
Никоме осим глупацима. Али откуд да се међу тим глупацима нађу и Срби?…”.
(ОВДЕ КАО ДА СЕ СВЕТИ НИКОЛАЈ ПИТА ГЛЕДАЈУЋИ НА ПИСАНИЈА ОВОГ ШУМАДИНЦА! АМА ДА И ОВО НИСУ НЕКВИ ЉОТАЧИ ДОПИСАЛИ?! Прим. ПРОСВЕТАР)
Преп. Јустин Ћелијски: „Јер римокатолицизам је многострука јерес, а о протестантизму и да не говоримо. Није ли још Свети Сава у његово време, пре седам и по векова, називао римокатолицизам ‘латинска јерес’.
А колико је од тада нових догамата папа измислио и ‘непогрешиво’ одогматио! Нема сумње, са догматом о непогрешивости папе римокатолицизам је постао свејерес.
А многохваљени II Ватикански Концил ни у погледу те чудовишне свејереси ништа није изменио него ју је напротив, потврдио.
Православни догмат, уствари сведогмат о Цркви је одбачен и замењен латинским јеретичким сведогматом о првенству и непогрешивости папе, човека. А из те свејереси изројиле су се, и непрестано се роје друге јереси: Filioque, избацивање ‘епиклезе’, увођење тварне благодати, азима, чистилиште, благајна сувишних дела, механизовано учење о спасењу, и тиме механизовано учење о животу, папоцентризам, ‘света’ инквизиција, индулгенција, убијање грешника због греха, језуистика, схоластика, казуистика, монархистика, социјални хуманизам…“.
Као што смо из наведених мисли Светих Отаца може видети, нигде код њих нема туге за „изгубљеним јединством“ са јеретицима, већ само ревновање за чистоту вере и Цркве.
Јеретички сабор кримокатолика који је потврдио старе и увео нове екуменистичко-еклисиолошке јереси, којим је оно мало остатака некадашње цркве на западу уништено.
Основна одлика Цркве, којом се она разликује од јеретичких и расколничких заједница, јесте присуство благодати Светога Духа, којом се савршавају тајне у њој: Крштење, Свештенство и Евхаристија.
Навели смо горе који све Свети Сабори и Свети Оци тврде да су паписти јеретици.
Свештеномученик Иларион (Тројицки) изричито тврди: „Црква је јединствена и једна и само она има сву пуноту благодатних дарова Светога Духа. Ко год и на какав год начин одступи од Цркве – у јерес, у раскол, у самовољно збориште, он губи причасност благодати Божјој.
Нема Хришћанства, нити Христа; нема благодати, нити Истине; нема живота, нема спасења – ничега нема без Цркве, и све то јесте само у једној јединој Цркви.“
Преп. Лаврентије Черниговски: „Христос је основао Једну Цркву (а не цркве), коју ни врата пакла неће надвладати. Само је Православна Црква Jеднa, Света, Саборна и Апостолска.
Друге, које себе називају црквама, нису цркве, већ ђавољи кукољ међу пшеницом и зборишта ђавола“.
Сабор Свештеника и Монаха Грчке Православне Цркве у својој Посланици пише: „Тиме је отворен пут за усвајање, уобличавање и развијање, у оквиру Православне Цркве, јереси екуменизма, тог првобитно протестантског изума, који је сада прихватио и папа; ово је свејерес, која све јереси прихвата и озакоњује као ‘цркве’, чиме вређа догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви.
Порушене су све међе које су свети Оци поставили; више нема линије разграничења између Цркве и јереси, између истине и заблуде.
Сада су јереси ‘цркве’, а многе међу њима – као на пример папизам – сада се сматрају ‘сестринским црквама’, којима је Бог поверио да се, заједно са нама, старају о спасењу људског рода.
Благодат Светог Духа сада (наводно) постоји и у јересима, па се и њихова крштења – као и све друге ‘свете тајне’ – сматрају пуноважним, ваљаним.
Сви који су крштени, ма којој јереси да припадају, сада се сматрају члановима Тела Христовог, Цркве.
Осуде и анатеме које су изречене на Саборима нису више валидне и требa их уклонити из богослужбених књига. Сада смо под окриљем ‘Светског савета цркава’ (од чијег смрада и твор цркава! Прим ПРОСВЕТАР) и суштински смо издали – чак и самим пристанком да тамо учествујемо – своју еклисијалну самосвест“.
Преп. Јустин Ћелијски. У вези предлога паписта за заједничку молитву (1975.), преподобни пише СА Синоду: „Нема сумње, сваком савесном Православном Хришћанину очигледно је да у читавом овом сваштарском конгломерату има много неправославних и непредањских елемената – ‘шутња’, ‘дијалог’, ‘исповијест вјере’ (које?), ‘екуменске прошње’, ‘благослов’ (чији?), итд.“.
Где је у бесконачним и јаловим дијалозима места за заповест Св. Ап. Павла:
„Човека јеретика по првом и другом саветовању, клони се, знајући да се такав изопачио, и да греши – самога је себе осудио (Тит. 3, 10-11)“.
103. правило Картагинског Сабора и Светоотачко-Светопредањски метод у опхођењу према јеретицима: Свети Оци су позивали на сабор јеретике да докажу истинотост свога веровања. Један сабор, а не бескрајни дијалог.
95. правило Шестог Васељенског Сабора, затим 7. и 8. правило Лаодикијског сабора и 1. правило Св. Василија Великог, која говоре о начинима како се јеретици и расколници примају поново у Цркву, не знају за дијалог.
Изворни и једини метод примања јеретика и расколника у Цркву јесте покајање са одбацивањем и осуђивањем заблуда и зловерја.
Преп. Јустина Ћелијског, управо везано за „сестринску Цркву“ и њене јеретике: „При таквом стању ствари, папистичко-протестанстки екуменизам са својом псевдоцрквом и својим псевдохришћанством нема излаза из својих смрти и мука без свесрдног покајања пред Богочовеком Господом Христом и Његовом Православном Црквом.
Покајање је лек за сваки грех, лек дат боголиком бићу људском од Јединог Човекољупца. Без покајања и ступања у Истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено је говорити о неком уједињењу ‘цркава‘, о дијалогу љубави, о intercommunio. Главније и од најглавнијег јесте: постати сутелесник Богочовечанског тела Цркве Христове, и тиме заједничар у души Цркве – Духу Светом, и наследник свих бесмртних блага Богочовечанских.“.
Исповедање Вере Свештенства и Монаштва Грчке Православне Цркве: „Једини начин да се васпостави наша заједница са јеретицима јесте да се они одрекну својих погрешних учења и да се покају, како би то могло бити истинско јединство и мир: јединство са Истином, а не са заблудом и јересју. Канонска акривија захтева да јеретици буду присаједињени Цркви кроз Крштење.
Њихово претходно ‘крштење’, обављено ван Цркве, без трократног погружења у посебно освећеној води, и од стране неправославног свештеника, уопште и није крштење.
Њему недостаје Благодат Светог Духа (Који не пребива код јеретика и расколника), и у њему таквом нема ничег заједничког што би нас обједињавало.
Зато је неоснован и неодржив нов покушај екумениста да створе мнење да ми имамо заједничко крштење са јеретицима, као и њихова тврдња да је могуће подупрети јединство Цркве овим непостојећим крштењским јединством, које наводно постоји где год се може сматрати да постоји крштење. Међутим, у Цркву се улази и постаје се њен члан не било каквим крштењем, него само једним, јединственим крштењем, које су обавили Свештеници који су рукоположени у Цркви“.
Истина је дакле да сви они који одлазе из Цркве или не прихватају њено учење постају и остају јеретичке секте; и сви они који прихватају ове јереси, постају секта унутар Цркве.
Преп. Јустин: „Нема ‘дијалога љубави’ без дијалога Истине. Иначе, такав дијалог је неприродан и лажан. Јеретичко хуманистичко дељење и раздвајање Љубави и Истине само је знак недостка Богочовечанске вере и изгубљене духовне Богочовечанске равнотеже и здравоумља“.
Преп. Максим Исповедник говорио да је човекомржња не сведочити јеретицима истину и не позивати их на обраћење и покајање: „Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу, – Боже сачувај! Притом, Једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човеко–мржњом и отпадањем од Божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде…“.
ПРОСВЕТАР, раб Божји и раденик на трудном воздвиженију Часног Крста и срушеног Стлпа Рашко-Сербскјаго.
СРБИН ИМА ПУТИНА ЗА БРАТА,
А ПУТИН ЈЕ ТАТА ОД САРМАТА,
ОД ЛОВЋЕНА ДО УРАЛА,
СВЕ СУ СТРАЖЕ ОД КИНЖАЛА,
ГРАДИЋЕМО НОВИ СЕВАСТОПОЉ,
ШТИТИЋЕ НАС БУЛАВА И ТОПОЉ!
