[ЈВуО-КГ]

Основана 1882. године.
.................................
Распуштена 1918. године.

Дивизије:

-Дунавска

-Моравска

-Дринска

-Шумадијска

-Тимочка

-Вардарска од 1913.

Svaka divizija imala je u svom stavu po četiri pešadiska puka, jedan poljski artiljeriski puk, vozarski eskadron, bolničku četu, jednu stalnu i jednu do tri privremene bolnice, jednu stalnu marvenu bolnicu i odgovarajuća profijantska i municiska slagališta. Pešadiski pukovi su imali po tri bataljona i jedno mitraljesko odeljenje, dok su bataljoni imali po četiri čete. Poljski artiljeriski pukovi su imali po tri diviziona, a ovi po tri baterije.

Kraljeva garda imala je jedan konjički eskadron i jednu streljačku četu. Grarična trupa je imala četiri čete.

Konjička je imala jednu konjičku diviziju, sastava: dve brigade sa po dva puka, jedan artiljeriski divizion, odeljenje telegrafije i pionirsko odeljenje. Konjički pukovi imali su po četiri eskadrona i jedno mitraljesko odeljenje. Divizion konjičke artiljerije imao je samo dve baterije. Artiljerija van sastava divizije imala je: Gradski artiljeriski puk (u Nišu) od dva bataljona, sa po četiri čete, Opsadni artiljeriski park (u Nišu), koji je sem komande imao jednu parkovu četu; haubički puk (u Nišu) od dva diviziona, sa po tri baterije; Brdski artiljeriski puk (u Aleksincu) od tri diviziona, sa po tri baterije.

Komanda inžinjerije (u Nišu) rukovodila je sa dva bataljona pontonirskom komandom. Prvi bataljon je imao pet četa (za svaku diviziju po jedna). Drugi bataljon je bio mešovitog sastava i imao jednu minersku, jednu železničku i jednu telegrafsku četu i stanicu golubije pošte.

Pontonirska komanda (u Ćupriji) imala je dve čete. Prva je imala pet vodova, od kojih je svaki obrazovao mostovni tren za po jednu diviziju, a druga, sa tri voda, služila je za obrazovanje velikog mostovog trena.

Za mobilno i ratno stanje formacija je predviđala da se formira štab Vrhovne komande i ako bude nužno i štab jedne ili dve više komande i štabovi združenik odreda.

Mirnodopske divizije postajale su u mobilnom i ratnom stanju divizije I poziva operativne vojske. Razlika u njihovom formaciskom sastavu bila je u tome što su divizije ratnog sastava imale još i po jedan konjički puk, municisku kolonu od šest odeljenja, pokretnu artiljerisku radionicu, mostovni tren, telegrafsko odeljenje, inžinjersku, alatnu, sanitetsku i profijantsku kolonu, marveni depos, zanatlisku četu i vojnu poštu, a umesto jedne čete pionira – polubataljon od dve čete, umesto jedne do tri četiri poljske bolnice, umesto pekarskog odeljenja – četu sa poljskim pekarnicama i umesto mesarskog odeljenja mesarsku četu.

U operativnu vojsku ulazio je još i II poziv. Svaka diviziska oblast davala je i po jednu diviziju II poziva sastava: tri pešadiska puka sa po četiri bataljona, konjički divizion od 2-3 eskadrona, jedan divizion od tri artiljeriske čete, pionirski polubataljon, rezervna inžinjeriska četa, jedna bolničarska četa od tri odeljenja, tri pukovske poljske bolnice, pekarska četa sa poljskim pekarnicama, mesarska četa sa marvenim depoom, zanatliska četa, vojna pošta, diviziska, municiska i profijantska kolona.

Svaki puk I poziva imao je jedan do dva dopunska bataljona a pukovi II poziva po jeden. Poljski artiljeriski pukovi divizija I poziva imali su po jednu dopunsku bateriju, a konjički pukovi po jedan dopunski vod.

Svaki pukovski okrug, pored ostalih jedinica, davao je i po jedan puk III poziva. Ovi pukovi nisu ulazili u sastav divizije, a imali su po četiri bataljona. Sem toga, svaka diviziska oblast organizovala je po jedan do dva konjička eskadrona III poziva i po jednu bolničarsku četu III poziva.

Za ratne jedinice bila su predviđena sledeća brojna stanja:

U divizijama I poziva: pešadiski puk je imao 4860 ljudi, artljeriski divizion – 527, artiljeriski puk – 1774, pionirski polubataljon – 648. Svega u diviziji oko 35.000 ljudi.

U divizijama II poziva: pešadiski puk – 4440 ljudi, dopunski bataljon- 634, artiljeriski divizion – 473 konjiči eskadron – 183 i pionirski palubataljon – 560.

Svega 20.000 ljudi.

Pešadiski puk III poziva brojao je 3559 ljudi.

U konjičkoj diviziji: eskadron – 206, puk – 953, baterija – 48, pinonirsko odeljenje – 63 čoveka. U diviziji ukupno 4555 ljudi.

Isluženici III poziva i mladići od 18-21 godine sačinjavali su poslednju odbranu. Oni su popisivni u bataljone jer formacija za njih nije predviđala veće jedinice. Svaka diviziska oblast je pored pešadije, imala i po jedan konjički eskadron poslednje odbrane.

Pošto navedenim jedinicama nije bilo obuhvaćeno sve ljudstvo I poziva, 1909. godine je predviđeno da se formira i jedna kombinovana divizija I poziva u čiji sastav bi pored manjih delova, ušla dva prekobrojna puka iz Moravske i po jedan iz Šumadiske i Timočke diviziske oblasti, zatim jedan konjički eskadron Dunavske diviziske konjice II poziva i jedan artiljeriski puk od dva diviziona (prvi iz Moravskog artiljeriskog puka I poziva a drugi iz haubičkog artiljeriskog puka I poziva). Bile su izvršene sve pripreme za formiranje ove divizije, ali do njenog formiranja u ratu ipak nije došlo. Prekobrojni pukovi (kojih je ukupno bilo šest: dva iz Moravske diviziske oblasti, a iz ostalih po jedan) ušli su u sastav Ibarske vojske i Moravske i Javorske brigade, odnosno ostali na raspolaganju, kao rezerva Vrhovne komande.

Ratna formacija Konjičke divizije, kao i garde, brdskog, haubičkog, gradskog artiljeriskog puka i opsadnog artiljeriskog parka, bila je istovetna s mirnodopskom. Formacija je predviđala i sledeće ratne jedinice (ustanove) van sastava divizija: brdsku pekarsku četu, pirotehničku četu, železničku komandu, minersku četu, dva telegrafska odeljenja od po dve sekcije, veliki mostovi tren od tri odeljenja, rezervnu municisku kolonu, rezervnu bolničarsku četu, sanitetski železnički voz, etapne bolnice (po potrebi), glavni intendantski voz, glavnu vojnu poštu i konjički depo.

Svaka diviziska oblast davala je po jedan dopunski konjički eskadron (bez voda) za Konjičku diviziju. Artiljeriske jedinice van sastava divizije takođe su imale dopunske delove: brdski i gradski puk, jednu bateriju i haubički puk jedan vod.

Sem pomenutih jedinica, svaka diviziska oblast imala je i po šest (jedino Moravska samo četiri) poziciskih baterija. Njihovo naoružanje se sastojalo od starih poljskih Debanžovih topova kalibra 80 mm M. 1885, veoma slabo pokretnih (sa volovskom vučom), koji su bili izbačeni iz naoružanja operativne vojske. Obe baterije su mogle da se upotrebe na stabilizovanim frontovima, a samo izuzetno da se pridaju pojedinim operativnim grupama.

Na mobilizaciskim i koncentraciskim mestima, kao na važnijim tačkama duž kolskih puteva i železničkih pruga, predviđeno je da se oforme ustanove za snabdevanje i prihvat jedinica: nadzorništvo vojnih puteva, staničke uprave, slagališta hrane, odeće i ubojnog materijala, pošte i telegrafi, bolnice, pekarnice i mlinovi, klanice i radionice. Osoblje za ove ustanove uzimano je od prekobrojnog ljudstva I, II i III poziva, a mogli su da se upotrebe i meštani stari preko 50 godina.

Искуства Српско—турских ратова 1876–1878. године утицала су на даљи развој српске војске и њено модернизовање. Српски официри су се жалили на наоружање, па и на руско командовање у првом рату (1876). Уочен је недостатак већег броја активних старешина и способних подофицира, али и да су обични војници недовољно обучени. Све то је утицало да се после рата повећа број питомаца у школама, установи шира мирнодопска формација, која би обухватила природни прираштај мушког становништва.

Нежељени рат, у који је краља Милана гурнула Аустрија, рат против Бугарске кнежевине 1885. године, дао је нове импулсе. Милан, иако се првобитно повукао са престола, касније постаје командант војске и иницира најзначајнију реформу која ће бити основа формације за ослободилачке ратове 1912–1918. године.

За јачање и осавремењивање српске војске у свим временима пресудна је била сагласност владарског дома и најистакнутијих политичких чинилаца, те носилаца највиших војних положаја са циљевима националне политике у ближем и даљем периоду. У томе је само повремено било краћих периода неслагања, сумње или потпуног раскорака. У временима пресудне доминације политичког фактора у односу на војску и њене потребе, било је повремено тешко прогурати војне наруџбе, па и најнужније приоритете да земља не би заостала за суседним земљама и да би имала перспективну снагу одвраћања и у случају заоштравања односа са великим силама. На примеру Србије се могло пратити на каквим искушењима је једна мала, економски нејака и сиромашна земља, која поред одбране има и других преких потреба.

-15.01.1883 Уведен мешовити систем стајаће и народне војске

Законом о устројству војске, који је обнародован 15. јануара 1883. године, уместо стајаће и народне војске уведен је мешовити систем, односно, стални кадар који се у ратном стању попуњавао резервом. На овај начин Србија се изједначила са већином европских земаља које су већ имале општу војну обавезу и службу у кадру.

-31.01.1883 Формација целокупне војске

На основу Закона о устројству војске из 1883. уведена је 31. јануара исте године Формација целокупне војске. Србија је подељена на пет дивизијских области: Тимочку, Моравску, Дринску, Дунавску и Шумадијску. У миру су све јединице команде и установе сачињавале стални кадар, који је служио као школа кроз коју су пролазили сви способни грађани ради припреме за војну службу у рату.

-26.09.1899 Формиран „Београдски војни оркестар“

-15.09.1908 Указ о формирању саобраћајне службе

Краљ Петар I Карађорђевић је Указ о формирању саобраћајне службе издао 15. септембра 1908. године.

-24.12.1912 Формирањe Ваздухопловне команде

На основу Одлуке српског Војног министарства и Главног ђенералштаба, војвода Радомир Путник је, 24. децембра 1912. године, донео Решење о формирању Ваздухопловне команде са седиштем у Нишу. У састав команде ушли су Аеропланско и Балонско одељење, Водоничка централа и Голубија пошта (сви сегменти тадашњег ваздухопловства). У то време Србија је била једна од 15 земаља у свету која је имала војно ваздухопловство и једна међу првих 5 земаља у свету која је — током опсаде Скадра 1913. године — употребила ваздухоплове у борбеним дејствима.

-06.08.1915 Поринут први српски речни ратни брод „Јадар“

На Чукарици код Београда, 6. августа 1915. године, поринут је први српски речни ратни брод „Јадар“, чиме је званично отпочело формирање српске речне флотиле.

-Реорганизација српске војске 1916.

Током боравка у Грчкој, најпре на острву Крф од јануара до маја 1916. године, а затим на полуострву Халкидики, српска војска је реорганизована и укључена у савезничке операције на Солунском фронту. Реорганизација српске војске, на коју се Врховна команда због великих губитака одлучила 27. фебруара 1916. године, завршена је 26. априла исте године.

-20.09.1916 Веза постала самосталан род војске

На предлог министра војног, престолонаследник Александар Карађорђевић одобрио је Уредбу о војном телеграфу, на основу које су јединице везе издвојене из састава рода инжињерије, прерасле у јединице ранга батаљон/пук, чиме је веза постала самосталан род војске.


СРПСКА ВОЈНА ЛЕКСИКА И ТЕРМИНОЛОГИЈА
-Владан Јовановић
http://www.isj.sanu.ac.rs/wp-content/upl...eksika.pdf

СТРАНИ УТИЦАЈИ НА РАЗВОЈ СРПСКЕ ВОЈНЕ ДОКТРИНЕ 1878-1918. ГОДИНЕ
-Слободан В.Ђукић
http://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/handl...sequence=1

---

Naoružanje i oprema

Srbija nije imala svoju industriju naoružanja. U celoj zemlji postojalo je samo nekoliko vojnih zavoda: Vojnotehnički u Kragujevcu, barutane u Stragarima i Obilićevu i Zavod za izradu vojne odeće u Beogradu (s odeljkom u Nišu).

Nijedan od tih zavoda nije proizvodio oružje. U Vojno-tehničkom zavodu su vršene prepravke pušaka, livene bombe tipa „Kragujevac”, izrađivani upaljači za municiju Debanžovih topova, okivani i popravljni lafeti, izvlačene i punjene čaure za puščanu municiju i izrađivana i opravljana razna kola, zaprežni pribor, fišeklije, remenici i dr. U barutani u Obilićevu rađen je bezdimni, a u Stragarima crni barut za puščanu municiju. U Zavodu za izradu vojne odeće izrađivane su uniforme, cipele, posteljna i ostala sprema. Međutim, kapacitet ovih zavoda bio je tako mali, da ni izdaleka nije mogao da zadovolji potrebe vojske.

Zbog slabo razvijene industrije, naročito vojne, Srbija je bila primuđena da oružje, municiju i drugu ratnu opremu dobavlja iz inostranstva, uglavnom putem inostranih zajmova i kredita. Otuda je i naoružanje vojske, naručito 1905. godine, bilo vrlo raznorodno.

Da bi se postigla izavesna jednoobraznost u naoružanju i vojska snabdela najnužnijim borbenim potrebama, u skladu sa zahtevima savremenog rata i ekonomskim mogućnostima zemlje u Glavnom generalštabu krajem 1904. obrazovana je jedna specijalna komisija stručnjaka čiji je zadatak bio da predloži program naoružanja. Ta komisija je završila rad početkom 1905. Imajući u vidu da je i I i II pozivu namenjena operativna uloga, a III pozivu služba u pozadini, zatim da I i II poziv broje oko 300.000 ljudi od kojih oko 200.000 pešaka, koje je trebalo naoružati puškama, kao i uzimajući u obzir postojeće stanje naoružanja i opreme, ona je došla do sledećih zaključaka: da celokupnu pešadiju I i II poziva treba naoružati višemetnom puškom Mauzer M 899, kalibar 7 mm, a III poziv Berdankom No 2 ili Mauzer-Kokom, prema tome koja se pokaže boljom. Sem toga, za I i II poziv trebalo je kao rezervu imati 2,5% pušaka, što znači da za ta dva poziva treba nabaviti 205.000 pušaka, a na svaku pušku po 1200 metaka. Za konjicu i ostale rodove predviđeno je da budu naoružani višemetnim karabinom kao i operativna vojska kako bi mogli da koriste istu municiju, samo što bi karabin za konjicu bio bez noža. Konjici je bilo potrebno 8000 a ostalim rodovima 10.000 karabina. Za njih je trebalo nabaviti po 100 metaka na karabin.

Komisija je, dalje, smatrala da srpska vojska treba da ima 3,5 topa na 1000 pušaka, pa je, u vezi s tim, predložila da se nabave 264 nova brzometna poljska topa, 60 brdskih brzometnih topova i 36 brzometnih haubica, tj. ukupno 90 baterija. Gradska i opsadna artiljerija trebalo je da se popune s 38 dugačkih topova 120 mm, 6 dugačkih topova 15 mm i 12 merzera od 200 do 220 mm. Za brzometne topove trebalo je nabaviti po 1000 a za haubice po 600 metaka. Ovi zaključci su u vidu predloga perspektivnog plana naoružanja srpske vojske dostavljeni ministru vojnom polovinom februara 1905. Po tom planu Srbija se postupno naoružavala do 1912. ali budući da je njegovo izvršenje zavisilo od dobijanja zajmova i kredita, do rata on nije u svemu realizovan.

Neposredno pred početak rata operativna vojska (I i II poziva) imala je u naoružanju 195,671 brzometnu pušku, 23 655 pušaka M. 80, 9.757 karabina M. 80, 664 konjička i 3.431 artiljeriski karabin M. 84. Treći poziv je imao 52,859 starih Berdanki i 1.545 konjičkih karabina M 84. U artiljeriskom naoružanju srpska vojska je imala 188 poljskih i 36 brdskik brzometnih topova, zatim 30 brdskih Debanžovih topova, 28 haubica i merzera, 17 teških topova 120 mm, 65 gradskih i opsadnih topova, kao i 180 starih poljskih Debanžovih topova u poziciskim baterijama, ukupno 544 topa.

Pontonirske imale su pontone i ostali materijal za izgradnju pontonskih mostova. Pionirske jedinice bile su snabdevene velikim pionirskim alatom, ašovima, pijucima, sekirama, testerama i bodljikavom žicom za izradu prepreka. Pešadiske, artiljeriske i konjičke jedinice imale su takođe ašove, pijuke, sekire i ručni alat – ašovčiće, sekire, makaze za sečenje žice i eksploziv, za održavanje veze – telefone, telegrafe i signalne uređaje.

Što se tiče odećne opreme, država je bila dužna da je obezbedi samo za I poziv. Svi ostali obveznici su morali sami da nabavljaju odeću od domaće tkanine; samo najsiromašnijima koji su plaćali ispod pet dinara neposrednog poreza opština je bila dužna da nabavi odeću, takođe od domaće tkanine.

Главни ђенералштаб

-Главни ђенералштаб је основан уредбом Устројство ђенералштаба од 1876. године. Затим, 22. фебруара 1884, по старом календару, донесена је Уредба о ђенералштабној струци. Априла 1892. Главни ђенералштаб је пренесен у састав Војног министарства, а преузео је и послове Ђенералштабног одсека Општевојног одељења. Већ почетком наредне године Главни ђенералштаб је поново одвојен од Војног министарства и поништене су претходне промене у ђенералштабној струци. Оваква организација је трајала до краја 1897. године.

На основу прве Уредбе за Команду активне војске од 25. децембра 1897, по старом календару, Главни ђенералштаб са својим Операцијским одељењем пренесен је у састав Команде активне војске са називом Ђенералштабно одељење. Историјско и Географско одељење Главног ђенералштаба ушли су у састав Министарства војног као његова одељења. Начелник Штаба Команде активне војске био је и начелник ђенералштабне струке. Имао је чин ђенерала и положај, права и власт дивизијског команданта.

Главни ђенералштаб је поновно основан 5. августа 1900, по старом календару, на основу Уредбе о ђенералштабној струци.Прописан је састав и делокруг Ђенералштабне комисије, као и Главног ђенералштаба. Начелник Главног ђенералштаба је имао чин ђенерала и положај, права и власт команданта активне војске. Непуне две године касније, на основу треће Уредбе о Команди активне војске од 19. априла 1902, по старом календару, Главни ђенералштаб је са својим Операцијским одељењем ушао у састав Команде активне војске са називом Ђенералштабно одељење. Историјско и Географско одељење Главног ђенералштаба ушли су у састав Министарства војног као његова одељења. Начелник Главног ђенералштаба постао је начелник Штаба Команде активне војске, као главни орган команданта активне војске, и руководио је ђенералштабном струком. Имао је положај, права и власт дивизијског команданта. Постојао је и засебни начелник Ђенералштабног одељења са чином пуковника и имао је положај, права и власт бригадног команданта.

Дана 17. новембра 1902, по старом календару, коначно је укинута Команда активне војске, а поновно установљен Главни ђенералштаб. Историјско и Географско одељење Министарства војног враћена су у Главни ђенералштаб, Ађутантско одељење Команде активне војске у Општевојно одељење Министарства војног, а Ђенералштабно одељење Команде активне војске у Главни ђенералштаб. Месец дана касније, 28. децембра 1902, по старом календару, донесена је нова Уредба о ђенералштабној струци. Она је важила све до доношења Уредбе о Главном ђенералштабу и о ђенералштабној струци од 10. априла 1920. у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца.

Извор:Википедија

Главни ђенералштаб је имао задатак да:

-проучава и израђује све послове из организације и формације војске; израђује ратне планове; води рачуна о моралном и материјалном стању војске; проучава земљу у војно-географском погледу; израђује послове који се односе на утврђивање и уопште на војно уређење земље; прати и цени резултате наставе војске и утиче на њено усавршавање; руководи већим вежбањима војске; настојава да се израђују потребне ручне књиге за војску како би се у целој војсци учврстила једнакост доктрине;

-проучава: организацију, формацију, дислокацију, наставу и целокупну убојну спрему суседних држава; врши студију суседних држава са војно-географског, војно-статистичког, војно-административног и фортификацијског гледишта; прати уопште војно развиће страних великих сила, као и њихово унутрашње политичко-економско стање;

-израђује све оне послове који се односе на дислокацију, мобилизацију и концентрацију војске; води бригу о транспортним средствима за војску и уопште о уређењу комуникација и позадине у земљи и иностранству;

-спрема приправнике за ђенералштабну струку; приређује и води ђенералштабна путовања као и друга разна вежбања официра свих родова оружја и струка;

-прибира, проучава и уређује податке за историју српских ратова; рукује ратном архивом и библиотеком Главног ђенералштаба;

-премерава земљу тригонометријски и топометријски; израђује и стара се о умножавању карата земље и суседних држава потребних војсци; држи у приправности потребне карте за све војне команде и надлештва; израђује потребне планове за употребу војске.

Начелник Главног ђенералштаба је имао чин ђенерала и положај, права и власт команданта дивизије. Постављао га је краљ указом. Начелник је имао помоћника и ађутанта. Помоћник начелника је имао чин ђенералштабног пуковника и положај, права и власт команданта дивизије. Постављао га је краљ указом. Он је био и уредник војно-научног листа „Ратник”. Ађутант је имао чин капетана, редовно ђенералштабни официр. Имао је положај, права и власт команданта батаљона.У круг рада начелника Главног ђенералштаба је спадало да: реферише непосредно краљу, врховном команданту војске, о току радова и о свим важнијим пројектима и пословима у кругу рада Главног ђенералштаба; подноси министру војном на оцену и решење све пројекте и предлоге који се односе на организацију и формацију војске; руководи пословима свих одељења у Главном ђенералштабу; одобрава распоред спреме приправника за ђенералштабну струку, као и вршење ђенералштабних путовања; одобрава набавке и издатке Главног ђенералштаба у границама одобреним буџетом и министарским решењима; води рачуна о свим ђенералштабним официрима, као шеф ђенералштабне струке, и утиче на њихову спрему, рад и оцену, као и да чини министру војном предлоге за њихово унапређење и распоред; председава у Ђенералштабној комисији и извесне њене одлуке доставља министру војном на решење; прописује правила за уређивање „Ратника”; чини избор и предлоге за слање ђенералштабних официра ван земље: као за војне изасланике, на маневре и друге указане потребе.

Ђенералштабну комисију под председништвом начелника Главног ђенералштаба састављали су: помоћник начелника Главног ђенералштаба и начелници одељења Главног ђенералштаба, а по потреби и шефови одсека. Начелници Историјског и Географског одељења, ако нису били ђенералштабни официри, учествовали су на позив начелника Главног ђенералштаба у решавању само њима стручних питања. По указаној потреби, начелник је позивао у састав Ђенералштабне комисије и: начелнике одељења и шефа Ђенералштабног одсека Општевојног одељења Војног министарства, председнике комитета и професоре војне академије.Ђенералштабна комисија је: претресала и доносила одлуке о главним питањима, пројектима и прописима који су спадали у круг рада Главног ђенералштаба; већала о распореду ђенералштабних официра и војних изасланика; бирала између пријављених кандидата и одређивала који ће се од њих да преведу у Главни ђенералштаб на спрему и оцену; оцењивала приправнике за ђенералштабну струку; испитивала свршене приправнике за ђенералштабну струку, који су полагали испит за прелаз у ђенералштабну струку и чин ђенералштабног мајора; пројектовала програм спреме приправника за ђенералштабну струку; чинила избор, а по потреби и предлагала, ко ће се од официра слати у специјалне ђенералштабне школе у иностранству. Одлуке Ђенералштабне комисије, за које је требало решење министра војног, подносио му је начелник Главног ђенералштаба.

За отправљање послова Главни ђенералштаб се делио на три одељења: Операцијско, Историјско и Географско. На њиховом челу су се налазили начелници који су имали чин пуковника и положај, права и власт команданта бригаде. Начелници одељења су били ђенералштабни официри, али су начелници Историјског и Географског могли бити официри и осталих родова оружја ако су били стручни и подобни. Начелници одељења су стајали непосредно под начелником Главног ђенералштаба, управљали су имовином одељења и за њу били одговорни.

Одељења су се делила на одсеке, а шефови одсека су били виши официри и имали положај, права и власт команданта пука. Одсеци су били: Операцијског одељења (Унутрашњи, Извештајни и Саобраћајни), Историјског одељења (Ратна архива и Библиотека) и Географског одељења (Тригонометријски, Топометријско-топографски и Слагалишни). Начелнике одељења и шефове одсека постављао је краљ указом.

ОСНИВАЊЕ И РАД ГЛАВНОГ ГЕНЕРАЛШТАБА СРПСКЕ ВОЈСКЕ 1876–1912. ГОДИНЕ
-Слободан Ђукић,Универзитет одбране у Београду, Војна академија
http://www.vojnodelo.mod.gov.rs/pdf_clan...Djukic.pdf



Извор за слику:http://kraljevinasrbija.rs

[Бенито]

Добар је рад- прегледан.
Свиђа ми се што је за пети портрет изабран Штурм, јер је једино он још заслужио да добије чин Војводе.

[Вукашин Петковић]

Ова је још боља.

[Бенито]

[Перун]

Поручниче, по твом мишљењу, да ли су Путника поставили на одговарајуће место?

[Бенито]

Треба да буде изнад остале четворице?

[Перун]

Или у средини.

[ЈВуО-КГ]

СПИСАК КРАГУЈЕВЧАНА РАДНИКА В.Т.З. КОЈИ СУ РАТОВАЛИ ОД 1912-1918 И ДО 2014. ГОДИНЕ НИСУ БИЛИ ПОПИСАНИ У ЕВИДЕНЦИЈИ УДРУЖЕЊА ПОТОМАКА

1.Аксентијевић Коста (1890-?),радник ВТЗ,учесник рата 1912-1918
2.Аксентијевић Велимир (1887-?),ужар ВТЗ,учесник рата 1912-1918
3.Алексић Стеван (1895-?),четкар ВТЗ,учесник рата 1914-1918
4.Божић Радоица (1889-?),ковач ВТЗ,учесник рата 1912-1918
5.Бутковић Јован (1887-?),радник ВТЗ,учесник рата 1912-1918
6.Васиљевић Борисав (1890-?),радник ВТЗ,учесник рата 1912-1918
7.Васиљевић Стојан (1875-?),радник ВТЗ,учесник рата
8.Верановић Павле (1878-?),седлар ВТЗ,учесник рата 1912-1918
9.Вучетић Петар (1884-?),лимар ВТЗ,учесник рата 1912-1918
10.Вучковић Живота (1891-?),радник ВТЗ,учесник рата 1912-1918
11.Вранић Глигорије (1877-?),радник ВТЗ,учесник рата
12.Гроздановић Димитрије (1884-?),радник ВТЗ,учесник рата 1912-1918
13.Димитријевић Сава (1890-?),радник ВТЗ,учесник рата 1912-1918
14.Димитријевић Александар (1891-?),бравар ВТЗ,учесник рата 1912-1918
15.Димић Љубомир (1895-?),радник ВТЗ,учесник рата 1912-1918
16.Дамљановић Чедоморац (1887-?),радник ВТЗ,учесник рата
17.Ђикановић Милан (1890-?),фарбар ВТЗ,учесник рата
18.Ђордумовић Миливоје (1890-?),машиниста ВТЗ,учесник рата
19.Ђорђевић Душан (1890-?),седлар ВТЗ,учесник рата 1912-1918
20.Ђорђевић Михајло (1886-?),ужар ВТЗ,учесник рата 1912-1918
21.Ђукнић Драгољуб (1879-?),ковач ВТЗ,учесник рата 1912-1918
22.Еретић Александар (1895-?),радник ВТЗ,учесник рата
23.Жунић Спасоје (1894-?),радник ВТЗ,ратовао 1914-1918
24.Живановић Драгољуб (1895-?),лимар ВТЗ,ратовао 1914-1918
25.Захар Жарко (1896-?),лимар ВТЗ,ратовао 1915-1918
26.Илић Владимир (1894-?),радник ВТЗ,ратовао 1914-1918
27.Илић Иван (1883-?),надзорник ВТЗ,ратовао 1912-1918
28.Илић Саво (1896-?),радник ВТЗ,ратовао 1915-1918
29.Јовановић Љубомир (1888-?),радник ВТЗ,учесник рата
30.Јовановић Драгиша (1879-?),радник ВТЗ,учесник рата
31.Јовановић Милутин (1894-?),радник ВТЗ,учесник рата
32.Јовановић Владислав (1879-?),радник ВТЗ,учесник рата
33.Јовановић Сава (1877-?),мајстор ВТЗ,учесник рата 1912-1918
34.Јовановић Радисав (1887-?),мајстор ВТЗ,учесник рата 1912-1918
35.Јовановић Михајло (1895-?),радник ВТЗ,ратовао 1915-1918
36.Јовановић Цветко (1896-?),писар ВТЗ,ратовао 1915-1918
37.Јовановић Димитрије (1891-?),седлар ВТЗ,учесник рата 1912-1918
38.Јовановић Светозар (1895-?),ужар ВТЗ,ратовао 1915-1918
39.Јанићијевић Радомир (1896-?),радник ВТЗ,ратовао 1915-1918
40.Јанићијевић Милутин (1896-?),четкар ВТЗ,ратовао 1915-1918
41.Јанковић Коста (1894-?),зидар ВТЗ,ратовао 1914-1918
42.Јеринић Драгутин (1893-?),пушкар ВТЗ,ратовао 1914-1918
43.Јовандић Живомир (1884-?),седлар ВТЗ,учесник рата
44.Јефтовић Јован (1889-?),стругар ВТЗ,ратовао 1915-1918
45.Кондић Стеван (1891-?),надзорник ВТЗ,учесник рата 1912-1918
46.Калановић Драгослав (1887-?),мајстор ВТЗ,учесник рата 1912-1918
47.Костић Душан (1895-?),радник ВТЗ,учесник рата
48.Ковачевић Секула (1887-?),седлар ВТЗ,учесник рата 1912-1918
49.Косовац Милисав (1894-?),писар ВТЗ,учесник рата
50.Којић Радован (1887-?),радник ВТЗ,учесник рата 1912-1918
..................................................................................................

Списак није потпун,наставићу када будем могао.

...................................................................................................

[ЈВуО-КГ]

51.Ковачевић Радисав(1890-?),радник ВТЗ,ратовао 1912-1918
52.Козмарић Никола(1885-?),радник ВТЗ,ратовао 1912-1918
53.Крајанковић Светозар(1880-?),надзорник ВТЗ,учесник рата
54.Ковановић Владислав (1879-),ложач ВТЗ,ратовао 1912-1918
55.Костић Живко(1880-?),надзорник ВТЗ,ратовао 1912-1918
56.Марковић Љубисав(1877-?),мајстор ВТЗ,ратовао 1912-1918
57.Марковић Милан(1893-?),радник ВТЗ,ратовао 1914-1918
58.Марковић Милија(1895-?),писар ВТЗ,ратовао 1914-1918
59.Милекић Радомир(1877-?),радник ВТЗ,ратовао 1912-1918
60.Марић Гојко(1893-?),пушкар ВТЗ,ратовао 1914-1918
61.Милосав Милосав(1893-?),ковач ВТЗ,ратовао 1914-1918
62.Матеић Адам(1877-?),ковач ВТЗ,ратовао 1912-1918
63.Милосављевић Драгомир(1885-?),радник ВТЗ,ратовао 1914-1918
64.Милосављевић Драгиша(1882-?),радник ВТЗ,ратовао 1912-1918
65.Милосављевић Стеван(1880-?),мајстор ВТЗ,ратовао 1912-1918
66.Милосављевић Никола(1885-?),радник ВТЗ,учесник рата
67.Милосављевић Станислав(1893-?),радник ВТЗ,учесник рата
68.Миловановић Никола(1886-?),радник ВТЗ,ратовао 1912-1918
69.Милутиновић Живота(1891-?),радник ВТЗ,ратовао 1912-1918
70.Младеновић Светомир(1893-?),четкар ВТЗ,учесник рата
71.Младеновић Светислав(1877-),радник ВТЗ,учесник рата
72.Миленковић Огњен(1872-?),радник ВТЗ,учесник рата
73.Миленковић Благоје(1881-?),мајстор ВТЗ,ратовао 1912-1918
74.Михајловић Васа(1883-?),мајстор ВТЗ,ратовао 1912-1918
75.Михајловић Драгољуб(1887-?),мајстор ВТЗ,ратовао 1912-1918
76.Милошевић Вукашин(1895-?),бравар ВТЗ,учесник рата
77.Николић Живан(1896-?),радник ВТЗ,ратовао 1915-1918
78.Николић Димитрије(1895-?),седлар ВТЗ,ратовао 1914-1918
79.Нишевић Михајло(1893-?),шофер ВТЗ,ратовао 1914-1918
80.Недељковић Богољуб(1896-?),писар ВТЗ,ратовао 1915-1918
81.Новаковић Ђорђе(1888-?),седлар ВТЗ,ратовао 1912-1918
82.Најдановић Милан(1881-?),седлар ВТЗ,ратовао 1912-1918
83.Петровић Михајло(1884-?),ужар ВТЗ,учесник рата
84.Петровић Милосав(1892-?),зидар ВТЗ,учесник рата
85.Петровић Радован(1876-?),мајстор ВТЗ,учесник рата
86.Петровић Харалемпије(1885-?),мајстор ВТЗ,учесник рата
87.Петровић Миљко(1892-?),ужар ВТЗ,ратовао 1912-1918
88.Петровић Тодор(1878-?),радник ВТЗ,учесник рата
89.Петровић Живан(1895-?),радник ВТЗ,учесник рата
90.Петровић Живота(1885-?),радник ВТЗ,учесник рата
91.Петровић Драгољуб(1890-?),мајстор ВТЗ,учесник рата
92.Петровић Властимир(1891-?),радник ВТЗ,учесник рата
93.Петровић Добривоје(1890-?),радник ВТЗ,учесник рата
94.Павловић Милан(1875-?),мајстор ВТЗ,учесник рата
95.Павловић Радивоје(1880-?),радник ВТЗ,учесник рата
96.Павловић Аксентије(1875-?),пожарник ВТЗ,учесник рата
97.Поповић Симун(1880-?),надзорник ВТЗ,учесник рата
98.Поповић Милутин(1879-?),радник ВТЗ,учесник рата
99.Пауновић Добривоје(1873-?),радник ВТЗ,учесник рата
100.Петковић Драгомир(1884-),радник ВТЗ,учесник рата
101.Планић Радисав(1893-?),радник ВТЗ,ратовао 1914-1918
102.Радосављевић Властимир(1894-?),ужар ВТЗ,ратовао 1914-1918
103.Радовановић Јован(1889-?),ливац ВТЗ,ратовао 1912-1918
104.Спасић Владислав(1895-?),пушкар ВТЗ,ратовао 1914-1918
105.Станомировић Милоје(1873-?),ливац ВТЗ,учесник рата
106.Савић Милутин(1889-?),четкар ВТЗ,учесник рата
107.Спасојевић Светолик(1895-?),радник ВТЗ,учесник рата
108.Срећковић Стеван(1882-?),пожарник ВТЗ,учесник рата
109.Секулић Милорад(1893-?),радник ВТЗ,учесник рата
110.Стефановић Стојан(1893-?),радник ВТЗ,учесник рата
111.Стефановић Зарија(1892-?),радник ВТЗ,учесник рата
112.Симић Јаков(1891-?),радник ВТЗ,учесник рата
113.Станковић З. Милан(1885-?),радник ВТЗ,учесник рата
114.Станојевић Милан(1887-?),радник ВТЗ,учесник рата
115.Станојевић Стеван(1891-?),радник ВТЗ,ратовао 1912-1918
116.Стаменковић Стојан(1867-?),радник ВТЗ,учесник рата
117.Тошић Велимир(1892-?),радник ВТЗ,учесник рата
118.Тошић Александар(1893-?),бравар ВТЗ,ратовао 1914-1918
119.Тодоровић Никола(1890-?),радник ВТЗ,ратовао 1912-1918
120.Тодосијевић Никола(1890-?),пословођа ВТЗ,учесник рата
121.Трнинић Данило(1895-?),радник ВТЗ,ратовао 1914-1918
122.Филиповић Велимир(1867-?),четкар ВТЗ,учесник рата
123.Росић Михајло(1894-?),надзорник ВТЗ,ратовао 1914-1918

Остаје списак са још 36 људи,из Крагујевца,који до скоро нигде нису били уписани да су ратовали у ПСР.Не ради се о радницима ВТЗ-а већ о људима разних занимања.Написаћу и њихова имена,занимања и за нијансу више података него на претходном списку,али неком другом приликом.

[ЈВуО-КГ]

СПИСАК РАТНИКА ИЗ КРАГУЈЕВЦА КОЈИ СУ ПРВИ ПУТ ПОПИСАНИ У КЊИЗИ "СЕЋАЊА НА СЛАВНЕ" ИЗАШЛЕ 2014. ГОДИНЕ

Оних 36 људи поменутих у претходном посту.

1.Грујовић Витомир из Грошнице,рањен 1912. на Куманову
2.Бошковић Вељко из Грошнице,наредник 3. чете 1. батаљона 19. п. пука II позива,умро 15.01.1915 у Осечини под матичним бројем 870.
3.Видојевић хаџи Јордан (1869-1935).Пуковски свештеник.
4.Иванић Стеван,командант пуковског санитета од 1912-1918
5.Јудић Миша,Крагујевац,ратовао 1914-1918
6.Милић Милутин,из Великих Пчелица,ратовао 1912-1918
7.Милосављевић Драгољуб(1889-1972),из Станова,ратовао 1912-1918
8.Станојевић Миро(1888-1967),из Лесковца-Гружа,ратовао 1912-1918
9.Лалаовић Михајло(1892-1973),из Лесковца-Гружа,ратовао 1912-1918
10.Петровић Бранко,капетан из Крагујевца,ратовао 1912-1918
11.Трифуновић Боривоје из Цветојевца,рањен 1912.
12.Илић Лазар из Драче,рањен на Куманову 1912.
13.Миливојевић Божидар,Крагујевац,наредник,рањен код Бујановца 1912.
14.Ђусић Теофило из Гледића,ратовао 1914-1918,одликован Орденом Карађорђеве звезде и другим одликовањима.
15.Ноах Сруљ Шнерсон(1885-1941),војни лекар од 1913.Године 1914-1915 војни лекар 20.пука.Касније у допунској команди.
16.Коста Холендер,погинуо у Крагујевцу 1915. године услед бомбардовања града од стране Аустроугара.
17.Љубомир М. Јовановић(1893-1983),Крагујевац,ратовао 1912-1918
18.Драгомир М. Николић(1890-1983),Крагујевац,ратовао 1912-1918
19.Симо М. Симић(1890-1984),Крагујевац,ратовао 1912-1918
20.Владимир Проковић(1896-1984) из Илићева.Ратовао 1914-1918
21.Богдан Стојановић из Петровца,учесник рата 1914-1918
22.Мика Алексић,Крагујевац,командир митраљеског одељења у рату од 1914-1918.Био је руски кадет.
23.Зарија Д. Вукићевић(1898-1878),као ђак повлачи се преко Албаније.Школовао се у Француској и Енглеској.
24.Јевтић М. Живојин(1890-1915) из Велике Сугубине.Ратовао од 1912. до 1915. када је погинуо.
25.Аксентијевић Милорад(1890-1913),из Мале Врбице.Погинуо на Дренку.
26.Јанићијевић Живадин из Мале Врбице.Погинуо у рату.
27.Марић Милош(1891-1956) из Мале Врбице,ратовао 1912-1918
28.Мојсиловић Борислав из Мале Врбице.Погинуо у рату.
29.Продановић Милентије из Мале Врбице.Погинуо у рату.
30.Срећковић Ђ. Марко (1877-?),из Мале Врбице,ратовао 1912-1918
31.Срећковић Ј. Марко(1898-?),избеглица из Мале Врбице.Заробљен у Црној Гори 1915.
32.Стевановић Милић из Мале Врбице.Погинуо у рату.
33.Вуковић Светозар(1895-1975),пешадинац из Мале Врбице.Ратовао 1914-1918.
34.Форманек Богосав(1896-1957),ратовао 1915-1918.
35.Прохаска Јосиф(1885-1951),ратовао 1912-1918
36.Костић Љ. Ранко(1888-1963),ратовао у саставу 19. п.пука 1912-1918.Родом из села Надрље.

[ЈВуО-КГ]

DOKUMENTI O SPOLJNOJ POLITICI KRALJEVINE SRBIJE 1903—1914
-Urednik akademik RADOVAN SAMARDŽIĆ
http://andrijaradenicistoricar.com/image...bije_1.pdf

[ЈВуО-КГ]

СПИСАК ЂАКА КАПЛАРА ИЗ КРАГУЈЕВЦА

1.Бешлић Ж. Миленко
2.Бошковић Гојко
3.Батаваљећ Војин (1891-1964)
4.Вељковић М. Радомир
5.Веселиновић М. Алекса (1891-?)
6.Веселиновић В. Милоје
7.Веселиновић М. Драгослав (?-1968)
8.Војиновић Милисав (?-1914)
9.Басарић Славољуб (?-1914)
10.Гонзировски Стеван (?-1914)
11.Димитријевић К. Живадин (?-1916)
12.Димитријевић М. Војислав (1892-1916)
13.Ђорђевић П. Александар (1891-1915)
14.Ђукнић С. Илија (1893-?)
15. Захар А. Вукашин (1893-1968)
16.Јевтић Богољуб (1886-1960)
17.Јевђевић П. Јован (1891-1953)
18.Јовановић Светолик (1893-?)
19.Катанић Драгомир (1893-1915)
20.Лазић Драгослав (1893-1946)
21.Лазовић М. Александар (?-1918)
22.Марковић М. Јован (1894-1940)
23.Милосављевић К. Миодраг (1891-1918)
24.Милошевић Милоје (?-1918)
25.Мијалковић Ђ. Јован
26.Николић К. Никола (1891-1959)
27.Павковић Љубомир (?-1915)
28.Павловић Иван (1895-1918)
29.Пејовић Тадија (1892-1982)
30.Перовић С. Аксентије
31.Поповић Д. Миодраг (?-1916)
32.Радосављевић Живота (?-1915)
33.Савић Миливоје (?-1915)
34.Симић М. Степан (1892-1967)
35.Симовић Дејан
36.Стевановић М. Тадија (1896-1974)
37.Стефановић Љубиша
38.Стојковић С. Радомир (?-1974)
39.Ђировић В. Драгољуб (1892-1915)
40.Ђурчић Лазар (1891-1944)
41.Форманек Јован (1893-1914)
42.Шапоњић С. Коста (?-1915)

Извори:
-"За спас отаџбине 1912-1920"
-"Последња одбрана Србије 1914"

[Бранке]

[ЈВуО-КГ]

Краљевина Србија је у пролеће 1914. године заузимала површину од 98.938 квадратних километара. Обухватала је територију данашње западне, источне и централне Србије, Косово, Метохију, Македонију, Рашку. Укупан број становника у то време био је око 4,7 милиона.


Све до 1913. године Краљевина Србија је била подељена у пет дивизијских војних области: Моравска са седиштем у Нишу, Дринска са седиштем у Ваљеву, Шумадијска са седиштем у Крагујевцу, Дунавска са седиштем у Београду и Тимочка са седиштем у Зајечару. Након проширења после Балканских ратова организовано је још пет дивизијских области у Јужној Србији: Ибарска, Косовска, Вардарска, Брегалничка и Битољска (Манастирска), међутим њихово формирање је било у повоју. Током рата донекле успешно формиране су Брегалничка и Вардарска дивизија и неке јединице Битољске дивизијске области.

Свака дивизијска областа се делила на три окружне пуковске команде, а оне на четири батаљонска среза. Дивизијска област је имала статус корпуса и регрутовала је две пешадијске дивизије (првог и другог позива), три пешадијска пука трећег позива, један ескадрон коњице, који је имао статус чете трећег позива и одређени број позадинских јединица ранга батаљона и ескадрона трећег позива.

Пешадијске дивизије

Пешадијска дивизија првог позива је имала између 20 и 25 хиљада људи, од чега је било око 450 официра. У свом саставу је имала четири пешадијска пука првог позива, један коњички пук (3 – 5 ескадрона, један ескадрон око 130 људи), један пук пољске артиљерије (6 – 9 батерија са по четири топа), један инжињеријски полубатаљон од две инжињеријске чете и телеграфско одељење, колонску комору (муницијска комора са покретном артиљеријском радионицом, профијантска колона са пекарском, месарском и занатском четом, инжењеријска алатна колона, мостови трен, санитетска колона, марвени депо, војна пошта), болничке чете са дивизијским превијалиштем и четири пољске болнице (у сваком пуку по једна) и једном марвеном болницом. Свеукупно гледано, поред датог броја људи, дивизија је у свом саставу имала и преко 5 хиљада коња, по хиљаду и по волова и кола, 20 митраљеза, више од 30 топова, преко 20 хиљада пушака и карабина.

Војници у српској војсци су распоређивани у састав јединица према „позивима“ којима су припадали у зависности од година старости. Постојала су 4 позива у које су разврстани сви мушкарци, војни обвезници:

–Први позив – старости од 21. до 31. године – активна војска;

– Други позив – старости од 32. до 37. године;

– Трећи позив – старости од 38. до 45. године;

–Последња одбрана – старости од 18. до 20. и од 46. до 55. године.

Први и други позив били су организовани у Народну војску и они су чинили оперативни састав српске војске, док су трећи позив и последња одбрана употребљавани за гарнизонске и стражарске дужности.

Пешадијска дивизија II позива је имала три пешадијска пука II позива, коњички пук (два ескадрона), један дивизион пољске артиљерије (3-6 батерија) и дивизијске службе које су биле мање у односу на оне у дивизијама I позива. Бројно стање дивизија другог позива износило је око 15 хиљада људи.

Пешадијски пукови

Пешадијски пукови регрутовани су такође према територијлном принципу у оквиру дивизијске области којој су припадали, тако да су се у јединицама налазили људи из истог краја. Практично су то били комшије, рођаци, пријатељи. У саставу једног пешадијског пука налазила су се 4 батаљона јачине преко 1100 људи, а сваки батаљон је имао по 4 чете, које су се састојале од по 4 вода, а сваки вод од по 4 десетине. Поред тога у сваком пуку је било по једно митраљеско одељење од 4 митраљеза. Пешадијски пук првог позива бројао је око 4 и по хиљаде људи.

Моравска дивизијска област-Пешадијски пукови првог позива

-1. пешадијски пук-Милош Велики-Врање
-2. пешадијски пук-Књаз Михаило (Гвоздени пук)-Прокупље
-3. пешадијски пук-Пирот
-16. пешадијски пук-Цар Николај II Романов-Ниш

Дринска дивизијска област-Пешадијски пукови првог позива

-4. пешадијски пук-Стеван Немања-Ужице
-5. пешадијски пук-Краљ Милан-Ваљево
-6. пешадијски пук-Престолонаследник Александар-Шабац
-17. пешадијски пук-Ваљево

Дунавска дивизијска област-Пешадијски пукови првог позива

-7. пешадијски пук-Краљ Петар-Београд
-8. пешадијски пук-Књаз Александар-Пожаревац
-9. пешадијски пук-Краљ Никола I-Пожаревац
-18. пешадијски пук-Краљевић Ђорђе-Београд

Шумадијска дивизијска област-Пешадијски пукови првог позива

-10. пешадијски пук-Таковски-Чачак
-11. пешадијски пук-Карађорђе-Крагујевац
-12. пешадијски пук-Цар Лазар-Крушевац
-19. пешадијски пук-Крагујевац

Тимочка дивизијска област-Пешадијски пукови првог позива

-13. пешадијски пук-Хајдук Вељко-Неготин
-14. пешадијски пук-Књажевац
-15. пешадијски пук-Стеван Синђелић-Зајечар
-20. пешадијски пук-Зајечар

Пукови првог и другог позива били су у саставу оперативне војске распоређени у дивизије првог и другог позива, док су пукови трећег позива били самостални или у саставу дивизија другог позива. Поред ових пукова првог, другог и трећег позива, српска војска мобилисала је и шест прекобројних пукова, који су сви били првог позива. Први и Други прекобројни пукови били су из Моравске дивизијске области, Трећи је био из Дринске, Четврти из Дунавске, Пети из Шумадијске, а Шести из Тимочке дивизијске области. На почетку рата ови пукови су били распоређени тако што су 1., 2., 5 и 6. прекобројни пук формирали Комбиновану дивизију првог позива, а 3. и 4. прекобројни пук били су у резерви Врховне команде, да би касније 3. прекобројни пук био прикључен Дринској дивизији првог позива, а 4. прекобројни пук Дунавској дивизији другог позива.



Извор за слику:otadzbinapamti.rs

Такође, постојало је и двадесет кадровских пукова попуњених регрутима на обуци, добрим делом из тзв. нових области, тј. територија које је Србија ослободила у Балканским ратовима. У овим пуковима пред почетак рата налазило се око 50 хиљада регрута. Многи од ових пукова су после мобилизације распоређени у састав припадајућих дивизија и борили су се као и борци осталих позива (сетимо се 10. кадровског пука, чијим је 2. батаљоном командовао легендарни мајор Драгутин Гавриловић). Ови пукови су били мањег бројног стања од стандардних пешадијских пукова I, II и III позива.

Српска војска је поред ових пукова имала и пук краљеве гарде (два коњичка ескадрона), граничарске јединице, за обезбеђење границе према Бугарској и Албанији и жандармерију (5 батаљона).

На почетку рата сви пукови су били распоређени у дивизије и веће одреде на следећи начин:

-Моравска дивизија I позива-1., 2., 3. и 16. пешадијски пук I позива
-Дринска дивизија I позива-5., 6., 17. пешадијски пук I позива и 3. прекобројни пешадијски пук I позива
-Дунавска дивизија I позива-7., 8., 18. пешадијски пук I позива и 4. прекобројни пешадијски пук I позива
-Шумадијска дивизија I позива-10., 11., 12. и 19. пешадијски пук I позива
-Тимочка дивизија I позива-13., 14., 15. и 20. пешадијски пук I позива
-Комбинована дивизија-1., 2., 5. и 6. прекобројни пешадијски пук I позива
-Моравска дивизија II позива-1., 2. и 3. пешадијски пук II позива
-Дринска дивизија II позива-5. и 6. пешадијски пук II позива, 6. пешадијски пук III позива са прекобројним батаљоном и 1 батаљон 5. пешадијског пука III позива
-Дунавска дивизија II позива (Браничевски одред)-7., 8. и 9. пешадијски пук II позива, 9. пешадијски пук I позива, 8. и 9. пешадијски пук III позива
-Шумадијска дивизија II позива-10., 11. и 12. пешадијски пук II позива
-Тимочка дивизија II позива-13., 14. и 15. пешадијски пук II позива
-Обреновачки одред-7. пешадијски пук II позива и 2 батаљона 5. пешадијског пука III позива
-Ужичка бригада-4. пешадијски пук II позива и 4. пешадијски пук III позива
-Одред код Мокре Горе-4 пешадијски пук I позива
-Лимски одред-4. и 5. кадровски пук, батаљон и по 4. пеш. пука III позива