[Шумадинац]

[Шумадинац]

[Шумадинац]

https://i.postimg.cc/MHgxKQmM/IMG-4a4e75...9fc1-V.jpg

[Шумадинац]

https://i.postimg.cc/YC3sdRhQ/IMG-c3846d...0f4e-V.jpg

[Шумадинац]

Прилази тип девојци и пита је:

- Девојчице, дал се не презиваш случајно Михаиловић?

- Не. Што?

- Па све си ми дража и дража...

[Шумадинац]

- Зашто Хрвати и Муслимани не пуштају кокошке напољу кад је снег?

- Да им не остављају три прста по дворишту...

[Змај_Баћушка]

Иду четворица економиста улицом: књиговођа, банкар, ревизор и политичар, и наиђу на новчаницу од 5.000 динара. Први је видевши књиговођа, уто изговори: - види, "новац на путу", сагну се, и уграби је. За њим се насмеши банкар, фино се поклонивши књиговођи, и најљубазнијим речником рече "хм... драги колега, ваљда сте мислили на "депозит по виђењу"?". Књиговођа, ни сам не знајући како положи онај новац на банкарев леви длан. Међутим, у тај мах ревизор дуну у неку пиштаљку, и љутитим гласом рече: "не, не... неће то бити ни "новац на путу" ни "депозит по виђењу", то је непријављени "ванредни приход" , који се одмах отписује по стопи од 100%. То речи, таман што не стави ових 5.000 у свој џеп. кад - расрђени политичар што се силан обрт дешава без његовог учешћа, узе бејболку, сваког ошамути ударцемо по потиљку, и док их је лепо наслагао једног на другог, рече: "ее.... погрешили сте, драге колеге, то што је сад прешло у моје руке, била је "друштвена имовина у процесу својинске трансформације".

[Змај_Баћушка]

За време лажне совјетске демократије и избора (слично данашњим) где су се увек исти кандидати нудили, да их народ гласа, један од тих кандидата се у касно предвече нађе на пијацу, док су сељаци затварали тезге, тражећи купус за вечеру за неке госте.

- Извините, хоћете бити љубазни да отворите тезгу? (упита кандидат)
- Еј, чекајте, Ви сте Онај... са Те-веа...?
- Да ја сам. Журим. Ако бисте били љубазни...
- Е, чек, чек.. па то сам баш хтео неког од вас да питам...
- ...  у вези ових избора? Пусти ти то. Има ко се брине о томе. Има ко ће то да решава.
- Ма не то, него... хтео сам да питам како то да стално једни исти, а народ гласа као да је то нешто ново?
- Шта ти знаш, ти си сељак, не разумеш се у политику.
- Јел тако?? 'Ајд онда -нек ти буде. (и ту сељак заграби у џак са купусом и захвати неке три најтрулије главице које је имао, можда најтрулије и на целом пијацу). Ево и теби, ово, друшкане, па БИРАЈ!
- Шта да бирам, јеси ти при себи, човече?
- Што јесам при себи, шта им фали?
- Како да бирам, шта да бирам, аман-заман, па све три главице су ти труле...

Е, па видиш, то ја теби да приредим да бираш, по сељачки... да видиш мало како је народу на тим вашим "изборима"

[Змај_Баћушка]

За врема Чаушескуовог режима, у Румунији, било је правило да држава обезбеди сељаку прасице и 'рану, а онда сељак има обаевезу да и своје прасице и државне 'рани и преда на откуп.

Тако је једном један сналажљиви Румунски сељак назвао све доведене прасиће, по презименима министараи у Чаушесковој влади, и ревносно их товио за државно клање.

Комшија његов, који је радио за Секуритатеу, упита га, провокаторски, како то има и Попескуа и Думитрескуа, и... само нема Чаушескуа у његовом обору, а овај ће брже-боље, једва дочекавши то питање:
- Еј, ТОЛИКО ВЕЛИКА СВИЊА није за мој обор!

[Змај_Баћушка]

У нека доба 21 века ухвате бугарски полицијаци-цариници шиптарског шверцера. Питају га шта му у гепеку, он каже: "раћунаљке". Њима то буде чудно, па га натерају да отвори гепек. Овај отвори, они... имају шта да виде. Све пуно оружја. Калашњикови, бомбе, муниција, експлозив.
- Је ли бре, какве су ти то "рачунаљке"?
- Па бре.. раћунаљке за конаћни обраћун са Срби...

[Змај_Баћушка]

А овај случај се и десио, испричао ми га је један старији Београђанин, наш неки угледни уметник.

Изгуби он новчаник у градском превозу са свим документима и оде у МУП Савски Венац да извади нову личну карту. Они му кажу да иде да уплати таксу за нову личну карту. Он послуша, оде на тамошњи шалтер Комерцијалне банке где му радница на шалтеру каже: - а-ха, таксу за нову личну карту. У реду, дајте личну карту.

И тако се он једно време објашњавао са службеницима овим и оним... како да уплати, ако нема личну карту, и како да извади нову личну карту ако не може да уплати таксу за нову личну карту, ако нема личну карту да покаже на шалтеру.

Можда и није смешно, али... јесте апсурдно, па ... театар апсурда... комедија апсурда... плус се то стварно десило...

[Змај_Баћушка]

Он ми је испричао и ова два вица:

1.
Пријавио се муцавац на конкурс за ТеВе водитеља. При повратку са неуспешно обављеног интервјуа, питају га пријатељи, да ли је примљен, а он каже да није. Зашто? упиташе га, а он рече: "Н..н....н...нисам ч...ч...члан партије"

2.
У неком солитеру, пензионер неки у неко доба, кад више не раде продавнице, (10ак сати увече) огладни. Једе му се рестован кромпир. Погледа у кесу с кромпиром. Само један кромпир. Мало. Фале му бар још два. Шта ће сад, продавнице не раде. Могао би до комшинице на четвртом спрату, али високо је то превише, он је на првом, а има ангину пекторис. Међутим, глад га потера, и он изађе из стана и крене уз степенице, полако, како само знају пекторичари да иду. Док иде размишља шта ће да каже. Можда се жена наљути што им долази овако касно. Можда и неће, пар пута му се насмешила у пролазу. А опет, кућни ред. Стварно је предоцкан. Прошло 10. Али... можда ће јој бити драго. Јаој, само да не упрска. Шта да каже, зашто је дошо? Дуго се нису видели. Да каже: "ајд' дај два кромпира, па да бежим, гладан сам"? није у реду. Знају се дуго. И лепо се комшиница и јави кад га види, а он ретко има времена. Шта да прича? Колико дуго да стоји на вратима у ходнику. Шта ако тамо има још некога? И са њим треба прозворити коју. Полако он и стиже на четврти спрат и зазвони на оно звоно. Отвори му комшиница широм и раздрагана што га види. Добар вече, комшија, изволите шта вам треба?

У то он само одбруси... борећи се за ваздух... ма иди бестрага и ти и твој кромпир!

[Змај_Баћушка]

И... хајде и ово, мада није виц. Речи ми један пријатељ, пошто је он редовно пратио 3ћи канал РТС-а, тек што се био појавио па је било свакаквих емисија. Контакт-програми, јављање уживо. Да се каже нешто, па да се добију и неке награде. Много је то било праћено. Углавном, каже, баш оставило утисак на њега, једном... делики су неке карте за биоскоп, али да се исприча највећи блам лични доживљен.

И ту је било свакаквих обичних бламова. Неко пао са бицикле, неком се раздрешиле панталоне па то виделе и девојчице... а... у један мах, јавља се један гледалац у програм и почиње своју тужну причу:

"гхрм... ја бих да испричам само ... овај... карте ми ... онај... неће требати. Ја станујем ту, у Сремчици (тј. ако се добро сећам, приградско неко насеље било), ретко долазим за град, сем кад треба неки папири да се заврше. Тако се и једне јесени нађем у центру, а скоро цео дан већ прошао, зимње доба, слабо се и види. Упалиле се оне лапме, кренуо онај ситан снег да сипи. А мене... притерало... јао где ћу од срамоте. Да улазим у фин престонички ресторан, па одмах с врата - а ди вам је ВеЦЕ? Баш не иде. Да седнем па нешто наручим... нема се пара (ово се све дешава у време кризе и хиперинфлације 90тих). Незгодно. Нисам знао после да ту негде код позоришта има јавни ВеЦе. Осврћи се лево, десно.... баш ко за инат, нигде ВеЦеа, нигде ништа згодно. А мене стисло. Кува, хоће да излети. Видим оне што празне канте из оних жардињера, дошло ми да скочим на неку од тих канти да их напуним, ако схватате шта оћу да кажем. Стрпи се, стисни се. Ако баш зашкрипи, улетећу и у неки од тих ресторана, па шта ћу, разумеће људи, мука је то. И.. .док сам тако о томе размишљао, видим... један онако добрано замрачен ћошак.. у коме нема никога. Таман. Имао сам нешто и папира. Увучем се тамо. Заузмем позицију да ме баш нико са улице не види, иза неких степеница, и ... само што сам кренуо (ту после нема стајања) упалише се горњи неки... рефлектори, поче нека музика, и на те степенице поче нароод да излази из биоскопа.... ето, испричах... овај... карте неће требати... поздрав."

[Змај_Баћушка]

Био један жидовски отац на самрти, и имао четри сина. Већ дође време умирати, и он стаде дозивати синове, да види да ли су ту, крај самртног одра свога оца: 
- Ицаче, ту ли си?
- Ту сам оче.
- Семјуеле, јеси ту?
- Ту сам оче.
- Јехуда, јел ме чујеш?
- Чујем те оче, ту сам.
- Ишмаиле, најмлађи, јеси и ти овде?
- Ту сам оче, ево и мене.

- Добро, жено, јесу сва четворица овде?
- Јесу, мужу, сви су дошли да те испрате.

- Ма је ли тако, заиста? Јесте сви овде?
- (они сви у глас) јесте, ту смо оче?

- Ијааааоооо... несрећници... па ко је остао у радњи... ко чува радњу?
 Кога сам учио цео живот, и ничему их нисам научио...?