[Monarhist]

Није успела уопште, а није се ни нарочито трудила, јер им је у сваким преговорима гарантовала привилегије а у неким случајевима чак и очување феудалног поретка.

На жалост, на челу Срба приликом распада бивше Југославије, налазила се прилично недорасла елита, која је, вољно или невољно, починила страховиту грешку приликом решења питања Босне и Херцеговине. Они не само да су ушли у један тежак рат, него су и босанске муслимане гледали као једну и јединствену целину, што они, а поготово тада, нису били. Омогућили су директно дизање главе босанским и другим беговским фамилијама, који су заузели највише функције у Босни, заштитили чланове својих фамилија, а отерали муслиманску сиротињу у изгибеније. У томе су имали огромну помоћ не само босанских Срба, него пре свега власти у Београду.

Ово је чиста утопија. То што већина муслимана није била за Алијину опцију не значи да је била за српску или про-југословенску. Стање је историјски по правилу било углавном обратно јер су муслиманске елите, ту укључујући и неке беговске породице, у начелу биле за договор за православнима, док су нижи слојеви то кочили. 

Осим тога не постоји и није постојало босанснко племство. Те беговске породице нису били никакви племићи, а поготове не са "средњевековним коренима" како су то лажно тврдили.

[Бенито]

Само коментар. "У нашој историографији то се сматра крајем политичког утицаја босанског муслиманског племства у даљој историји Босне."
Зар нису они имали утицај током Аусто-угарске окупације и до краја I светског рата?
Такође, неке привилегије су успели да сачувају између два рата и били су део власти.
Колико је српска политичка елита, од 19. века па до II светског рата гледала да се реши политичког утицаја босанског муслиманског племства?
Колико је успела у томе?

То је сад више питања.
Када се каже да су изгубили утицај који су имали, мораш да схватиш да су они до Омер-паше Латаса и његовог похода на Босну, имали апсолутни утицај, односно 100% на догађаје у Босни као провинцији. Они су утицали и ко ће бити травнички везир, а поготово које ће одлуке доносити. Од Латаса, то више није било исто.
Калај је већ покушавао да их поврати, али он је више, у стилу германске-римокатоличке језуитске дипломатије, ишао на стварање новог националног идентитета Босанаца, са или без помоћи беговата.
У Краљевини СХС, Пашић је попуштао беговату како би они гласали за Видовдански устав и доцније како би их одвојио од Хрвата. Тако је, донекле, укинуо и аграрну реформу у Босни за беговску земљу. То је, међутим, довело до реакције и јачања Савеза земљорадника Јоце Јовановића Пижона, који су највише гласова и имали у Босни и Херцеговини, и то и од православних и од муслимана. Свакако је странка Мехмеда Спаха представљала беговат и држала се владајуће већине. 
Да су били неискрени у тој сарадњи, како је предвиђао и Латас, још један век раније, показује и почетак Другог светског рата, када је потпредседник ЈМО Куленовић одмах пристао уз Павелића. Муслимански интелектуалци су делом остали из Србе и Дражину војску, а сиротиња се поделила на три групе, које су међусобно биле супротстављене: усташе, комунисте и четнике. Дакле, није дошло до јединственог националног укрупњавања.
До тога није дошло ни у Брозовој Југославији, све до амандмана на устав из 1971. године. Али, ни то што су муслимани почели да се пишу великим словом није довело до њиховог идеолошког и националног уједињења. За то је био потребан један тежак рат, да бегови буду на њиховом челу, да то одобри и ратни противник, и да имају јаког савезника. Све се то остварило 1992-95, и тако су бегови дигли главу и створили беговску државу, у новим условима, на српском националном простору.

[Бенито]

Није успела уопште, а није се ни нарочито трудила, јер им је у сваким преговорима гарантовала привилегије а у неким случајевима чак и очување феудалног поретка.

На жалост, на челу Срба приликом распада бивше Југославије, налазила се прилично недорасла елита, која је, вољно или невољно, починила страховиту грешку приликом решења питања Босне и Херцеговине. Они не само да су ушли у један тежак рат, него су и босанске муслимане гледали као једну и јединствену целину, што они, а поготово тада, нису били. Омогућили су директно дизање главе босанским и другим беговским фамилијама, који су заузели највише функције у Босни, заштитили чланове својих фамилија, а отерали муслиманску сиротињу у изгибеније. У томе су имали огромну помоћ не само босанских Срба, него пре свега власти у Београду.

Ово је чиста утопија. То што већина муслимана није била за Алијину опцију не значи да је била за српску или про-југословенску. Стање је историјски по правилу било углавном обратно јер су муслиманске елите, ту укључујући и неке беговске породице, у начелу биле за договор за православнима, док су нижи слојеви то кочили. 

Осим тога не постоји и није постојало босанснко племство. Те беговске породице нису били никакви племићи, а поготове не са "средњевековним коренима" како су то лажно тврдили.

Размишљао сам да ли да одговорим на ово, јер се одвајамо од теме. Али, мислим да је значајно нешто о овоме написати, а што до сада није био случај, ни у нашој , ни у бошњачкој верзији рата 1992-95. године.
Рат у Босни, 1992-95. године, биће у будућности предмет интересовања неких нових генерација историчара. То ће наступити тек онда када носиоци политичке власти и у Републици Српској и у Муслиманско-хрватској федерацији не буду више на власти они чија је идеологија дубоко укорењена у доминантну верзију виђења узрока и повода рата у Босни, 1990- их. Тек тада, природно ће историчари почети да гледају у различитим правцима, без икаквих идеолошких или политичких ограничења, која често могу бити невидљива. 
Можда ми то нећемо ни доживети. Али, у једно сам сигуран - баш тамо где је "најслађе", односно оно у шта априори верујемо, биће предмет посебног интересовања и тамо ће се пронаћи нешто што нама данас изгледа невероватно. Другим речима, не треба много веровати у садашње две верзије рата у Босни и Херцеговини, јер се и сада, тридесет година од краја рата, види да нешто дебело шкрипи у обе те верзије. 
Живи били, па видели....

[Милослав Самарџић]

Треба и Запад мало да олабави за то. Тог рата не би ни било без Запада.

[Бенито]

Треба и Запад мало да олабави за то. Тог рата не би ни било без Запада.

Управо то је једна од идеолошких флоскула тог рата, који је наметнут у идеолошком оквиру који заступа "српска страна". 
Зато и кажем да треба да прође време, да изникну сада строго чувани документи, па да видимо да ли је баш све како се овде нама намеће како је било. Или како се у Сарајеву и Тузли намеће муслиманима како је све почело.

[Monarhist]

Бенито исправно, занатски, посматра проблематику, јер је историјска дистанца за историчара често пожељна. Али, она може бити и мач са две оштрице. Лакше је било неке непознанице из ДСР на овим просторима расветлити пре 30 а поготово пре 50 или 60 година него данас. Мислим да ће слично бити и са овим последњим ратом.

Иначе, свима бих препоручио књигу "Радован: Како је почео рат?" Марка Сладојевића, адвоката др. Радована Караџића у издању Катене Мунди. Обрађен је само период до маја 1992., али је свеједно корисна за стицање основних сазнања зашто је дошло до фијаска заједничке скупштине и владе послије тих вишестраначких избора.

[Бенито]

Добар део овог Квиза - српска историја, у последњих неколико месеци, посветио сам различитим историјским питањима везаним за појаву и одржање босанских бегова на простору Босне и знатно мање Херцеговине. Обнову ове религиозне и идеолошке групације у новим модерним временима,  њихово прилагођавање кроз разне историјске периоде, када су мењали своје изгледе, али никада нису променили темељ своје егзистенцијалне поставке, у чијем се темељу крије патолошка мржња према сопственом православном корену, тако карактеристична за ренегате, коју су успели, после оволико векова, да уобличе, са или без помоћи са стране, у јединствен национални бошњачки идентитет за којим су се повели практично сви босански, али и пештерски муслимани.
Феномен опстанка ове заоставштине из времена Османског царства на овим просторима, њихов опстанак и еволуција, за Србе у будућности морају бити од изузетно важног значаја.
За разлику од већине Срба, нарочито у Републици Српској, нисам задовољан резултатима Дејтонског споразума. Тај споразум јесте зауставио рат, и то на тај начин да је после годину дана, с неколико доцније, изгледало као да се није ни водио, осим што су иза њега остали тешки трагови и пуна гробља. Тај споразум јесте дао Србима право на сопствени ентитет у оквиру БиХ. 
Али..... Тај споразум је и омогућио да беговат, оличен пре свега у СДА, а ми други тамо нису бољи, уобличи културни и национални бошњачки идентитет, базиран више на "анти-српској конотацији, него на сопственој самоспознаји. Границе, иако формалне, између два ентитета, врло су неприродне и неповољне за Србе. Посебно је важан пример Тузланског кантона у који су Бошњаци сакупили некадашње муслимане из Дринске регије. 
Код Бошњака се, готово у сваком јавном наступу, осећа жеља за осветом према Србима. И то нарочито према Србијанцима, које апострофирају као главне узрочнике рата у Босни. Нема их много, али их има довољно. Држе врло важну територију, мислим пре свега на Тузлански кантон, са кога у будућности, уз неког јаког савезника, могу направити велике проблеме Србима, и угрозити и саму Србију. Да су остали само на нивоу Зенице и Травника, чак и са овом националном идеологијом, ни по јада. О Брчком да и не коментаришем. 
Нарочито је важан елемент Сребренице. Тај ратни злочин се стално подгрева и враћа у рамове геноцида не због жртава, него због позива на освету и будуће националне мобилизације. 
Босанске преживеле беговате, који воде главну реч у изгледу и обликовању босанске културне и националне политике, видим у будућности као огроман проблем за Србе, који тај проблем,макар у Србији, готово да и не примећују. 
Ето, зато сам поставио неколико десетина питања у вези историјског питања постојања босанских бегова кроз векове.

[Милослав Самарџић]

Ко је био предратни председник српског ПЕН клуба.
Највећег међународног удружења песника, есејиста и писаца, основаног 1921. у Лондону.

[Шумадинац]

Ко је био предратни председник српског ПЕН клуба.
Највећег међународног удружења песника, есејиста и писаца, основаног 1921. у Лондону.

Ваљда било их је више? Поповић, Грол, Стефановић, Ракић, Исидора Секулић?

[Милослав Самарџић]

Ко је био предратни председник српског ПЕН клуба.
Највећег међународног удружења песника, есејиста и писаца, основаног 1921. у Лондону.

Ваљда било их је више? Поповић, Грол, Стефановић, Ракић, Исидора Секулић?

Јесте, али пре рата баш...

[Коле Којот]

Ко је био предратни председник српског ПЕН клуба.
Највећег међународног удружења песника, есејиста и писаца, основаног 1921. у Лондону.

Вида Огњеновић председница је Српског ПЕН центра од 2003. године, а претходили су јој на тој функцији Богдан Поповић (1926-1929), Милан Грол (1929-1932), Светислав Стефановић (1932-1934), Милан Ракић (1934-1938), Исидора Секулић (1939 - није преузела дужност), Григорије Божовић (1940-1941),
Ерих Кош (1962-1966), Јара Рибникар (1966-1980), Војислав Чолановић (1980-1982), Бошко Петровић (1982-1985), Предраг Палавестра (1985-1989, 1992-2000), Миодраг Перишић (1989-1992) и Јован Христић (2000-2002).

Извор: https://www.seecult.org/77-kongres-pen-u-beogradu/

[Милослав Самарџић]

Занимљиво...
Није тачан одговор
Ко је преузео дужност, уместо Исидоре?

[Шумадинац]

Занимљиво...
Није тачан одговор
Ко је преузео дужност, уместо Исидоре?

Па судећи по хронологији Григорије Божовић.

[Милослав Самарџић]

Занимљиво...
Није тачан одговор
Ко је преузео дужност, уместо Исидоре?

Па судећи по хронологији Григорије Божовић.

Био је неко између. Ког црвени воле да крију, наравно.