[Николај]

Једном је тако зајебао људе да му финансирају оно ђубре од филма "Турнеја", као наводно "патриотски" филм, више неће...

[смедерево]

Како су католици почели а комунисти довршили? Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963.
Након завршетка Првог светског рата, на острву Вису се појавио покрет Хрвата који је без агитовања и мисионарског залагања СПЦ прелазио у Православље. Остале су забележене речи угледног вишког домаћина и последњег председника православне црквене општине: “Нећемо да једном ногом стојимо на Вису, а другом у Риму- природније је: једном ногом на Вису а другом у Београду.”

Један од ставова ове православне заједнице био је и следећи: “Хоћемо да у свему будемо своји. Када је народна држава- нека је и народна Црква. Е, зато смо пригрлили свето Православље!”

Наравно да је било и оних који су спекулисали о природи преласка у Православље, али се на овакве гласине одговарало са: “Прешли смо из властитог уверења, без ичије агитације и наговора и без било какве материјалне користи или награде.”

Православна црква св. Кирила и Методија на Вису
Да бисмо схватили жељу мештана острва Виса за народном Црквом, морамо објаснити и сам појам.

“Шта означава народна Црква? Означава самосталну црквену организацију, са својом црквеном влашћу из народа и у народу; са народним свештенством, народним језиком и народним обичајним изразом своје вере. Насупрот таквој народној Цркви стоји ненародна или интернационална, са централом изван народа, са свештенством одасвуда, са туђим језиком и са уједначеним и униформисаним изразом вере. Шта је природније и корисније? Несумњиво народна Црква. Она има своје оправдање у Јеванђељу. Сам Спаситељ је заповедио апостолима Својим: Идите и научите све народе (Мат. 28,19). Тим речима Он је називао народе као природне јединице Своје Васељенске Цркве. И када је послао Духа Светог на апостоле, они су почели говорити разним језицима свију народа: Парћана, Миђана и Египћана и Римљана и Арапа и свих осталих. И кад су апостоли постављали старешине цркве у једном народу, они су се трудили да их узимају из тог народа. Отуда је и Савина народна Црква јеванђелска и апостолска. Такву народну Цркву желио је одувек сваки хришћански народ под сунцем. Но ни до данашњег дана многи хришћански народи нису успели да имају своју самосталну народну цркву…” – Свети Николај Жички и Охридски

На Скупштини у Вису, одржаној 1925. године донета је одлука о преласку на Православље. Српска православна парохија службено је утемељена на Вису 1. јула 1926. године, а први парох био је Станко Ивановић, кога је, након смрти 1927. године наследио Стеван Јавор. Литургије су се у почетку служиле у приземљу једне приватне куће, а 1931. године покренута је иницијатива за градњу цркве. Црква је грађена током 1932. и 1933. године у српско-византијском стилу. Освећење је извршио Епископ далматински Иринеј (Ђорђевић) 12. новембра 1933. године, посветивши храм св. Кирилу и Методију.

О овом догађају писале су и новине “Време” у чијем напису стоји да су многи од мештана изјавили следеће: “…Отац је сину увек причао о крају својих прадедова. У многим кућама биле су скривене иконе крсних слава и кандила. Неке од тих икона су сачуване…”.

Локална римокатоличка јерархија са Виса гледала је на обраћенике у Православље као на „изгубљене душе“. Она је стварала непријатељски став код својих верника, а мржња према покрету вишких православаца се отворено испољавала 15. јула 1934. године на „еухаристијском конгресу“ у Оребићу. Тада се протестовало против подизања православних храмова у овом делу државе, а Одељење за државну заштиту Министарства унутрашњих послова, у свом извештају од 22. јула исте године Министарству правде, подвлачи: „Сврха свих ових еухаристијских конгреса је искључиво та да се слављем и манифестацијом католичких маса покаже, да су поменути крајеви искључиво католички и да друге вере немају моралног ослонца за њихов развој у поменутим местима“.

Долазак чешких православаца на оствро Вис и протести римокатолика
Међуверске тензије кулминирале су у први прави инцидент у лето 1937. године. Католичко становништво Виса, организовано од свога свештенства, спречило је групу православних Чеха да посети острво и новоподигнути храм. Групу је предводио лично свети епископ Горазд (Павлик). Православно испољавање засметало је челним људима Сплитске надбискупије који су учинили све да се чешким православцима не допусти ни излетнички боравак у Далмацији.

О овом немилом догађају дознајемо из рукописне заоставштине Стевана Роце (Грађа за историју Срба у Далмацији – Православље у Вису, Архив САНУ 10078/8). Још више сликовитих детаља има у тексту – мемоару Душана Глумца „Спречена посета Горазда православној цркви на Вису – поводом 100 годишњице рођења епископа Горазда мученика“ (Православље бр. 303 од 1. новембра 1979).

Православни поклоници, предвођени својим епископом, имали су у плану да посете манастир Раваницу где би се причестили на гробу светог кнеза Лазара. Након обиласка Београда, разгледања Опленца, група се преко Сарајева упутила на Јадран. Чеси су 11. августа 1937. године изнајмљеном лађом од Метковића, преко Сплита, кренули ка Вису. На острву је летовала група студената Православног богословског факултета, предвођена професором Старог Завета Душаном Глумцем.

Брод се приближавао луци, где је добродошлицу чешком архијереју и његовим сапутницима, припремио хор београдских студената извођењем црквене песме. Са православне цркве која је близу пристаништа звонила су звона. У окупљеној маси света појавила се „нахушкана потплаћена непријатељска руља факина (носача) руковођена већ са познатим мачековским адвокатом Фаролфијем и проф. Замберлином, члановима клерикалне Пучке банке“ (Д. Глумац, наведено дело). Демонстрантима је давао подршку дон Паво Томић. Према Роцином сведочењу римокатоличких свештеника је било више.

Брод је био спречен да пристане. Фанатизована маса је узвикивала: „Доље брадоње! Доље влашки попови! Доље ћирилица! Живила независна Хрватска!“ (Архив САНУ, бр. 10078, стр. 78). Са дока су летеле каменице, претило се моткама и надаље су се узвикивале пароле мржње. На Вису је био срески начелник са четом жандара задуженом да спречава изгреде мачековаца. Њихова реакција је била закаснела, „растеривање букача жандарским палицама“ није довело до пристајања лађе. Капетан је покушао да оплови острво и искрца људе на другој страни, у Комижи, али је и тамо дошло до нереда. Чеси су се вратили натраг у Сплит.

Честити римокатолици, који нису учествовали у агресивним испадима, били су од фанатика физички угрожени. Човек задужен за пристајање бродова био је бачен у море, а неки су након свега изјавили: „Нећемо више да будемо католици!“, и прешли су у православну цркву у Вису.

На мети су остали студенти са професором Душаном Глумцем. Професор је био нападнут пролазећи поред кафане „Хрватски дом“ у којој су изгредници седели и пили пиво са среским начелником. Избегавши бачену криглу, професор је остао присебан и упутио је представнику локалних власти следеће речи: „Господине начелниче, је ли то мир и ред који сте требали створити да мирни грађани нису сигурни ни за свој властити живот? Ако ћемо се кукавички нападати, ја ћу довести моје студенте још вечерас и гарантујем вам да ће још ноћас сви ови кровови горети. Тражим од вас да ме један жандар одмах отпрати до нашег стана, јер ми у мраку није сигуран живот“ (Д. Глумац, наведено дело).

Ствар је заташкана. Кнез Павле је био упознат са инцидентима, али се срески начелник оправдао пред њим убедивши га да су православни излетници растурали антиконкордатске летке. О случају новине нису писале да се не би још више продубљивала међуверска мржња.

Задњи верски обреди у цркви на Вису забележени су у новембру 1941. године, а 1944. године је оштећена у немачком бомбардовању. Синод СПЦ је 1. септембра 1947. године писао државној комисији за верска питања да су их припадници црквене општине са Виса обавестили о намери власти да сруше цркву св. Кирила и Методија и да на њеном месту подигну партизански споменик.

Црква је порушена у јесен 1963. године у склопу прославе 20-огодишњице Титовог доласка на Вис која је уследила у септембру следеће године. На њеном месту засађен је парк палми, а у непосредној близини подигнут споменик “Туђе нећемо-своје не дамо” са речима из Титовог говора. Тридесетак година касније и тај споменик је уклоњен.

Према неким наводима материјал порушене цркве уграђен је у градско шеталиште, а добар део је утрошен на изградњу споменика НОБ. Православни Вишани расејали су се по Србији и свету, а најпознатији међу њима био је православни свештеник Антоније Анте Пинчетић, који се упокојио у срцу Шумадије, у Аранђеловцу.

Радован Пилиповић

Извор: Расен

[Брада]

ПОДСЈЕЋАЊЕ НА СТРАШНА ЗЛА У ХРВАТСКОМ УСТАШКОМ ЛОГОРУ ЈАСЕНОВАЦ: При клању кољач Којић је пио крв заточеника

Одломци из књиге „У мучилишти-паклу ЈАСЕНОВАЦ“ Ђорђа Милише, властито фототипско издање, Загреб, 1945, репринт: НИП Политика, Београд, 1991.



Услијед сталног придоласка, у паклу Јасеновцу сакупио се големи број заточеника. О подне, сви заточеници пред казанима чекали су поредани по двоје у дугим низовима („реповима“). Одједном дојурио до пред саме казане аутомобил и из њега изашао Љубо Милош. Дозвао главног кухара и упитао, колико има заточеника. Одговоривши да ће одмах извидити и јавити му број, Милош једва спомене: „Није потребно, вас је“… настави свом шоферу, да му из аута преда његову „шмајсерицу“, с којом простреља неколико стотина заточеника. Сви остали разбјежани заточеници морали су се вратити и преко мртвих другова примати јадну храну. Такво је било наређење Милоша, који је све то мирно проматрао, смијао се и удаљио аутомобилом…

*

Једно отпоподне дотјерали четири усташе у заточеничку кухињу пакла Јасеновца велику крмачу и до 70 кг тешку. Пронашли је у оближњој шуми вани жице. Без икаква увода, нареде кухару, да је испече за један сат. Кухар одговори, да то временски није никако могуће, нашто су дохватили цјепанице, те с њима млатили и усмртили кухара с тројицом још заточеника, који су као помоћно особље били запослени у самој кухињи. Сваки од четворице убица имао је своју жртву…

*

Између 24.-30. децембра 1941. године допремљено је 160–170 Жидова из Пакраца, Славонске Пожеге, Нове Градишке и Бектежа. Већи дио, око три четвртине њих, ликвидиран је при самом доласку у пакао Јасеновац пред управном писарном. Међу њима Милана Бауера распорио је Љубо Милош, да су му изашла цријева. Затим му је извадио је срце и бацио исто мало подаље. Још га је кецнуо мртва ногом по глави. Надаље се зауставио код браће Шенхајт из Нове Градишке. Млађег је пробо ножем и дао га натакнути на ступ између управне писарне и ланчаре. Висио је о куку, стално с ножем у себи, гдје је стењао и завијао још око два сата на животу. Брата му старијег заклао пред њим. На то је посебним ужитком заклан Јакоб Ротерштајн, гостионичар из Нове Градишке, који се још на путу закачио с усташом из пратње, изјављујући му, да ће се потужити заповједништву због лошег поступка с њим. И потужио се. Како се новац није смио имати у паклу, Љубо Милош је пронашао, можда и подметнуо два динара, код Крауса из Церника крај Нове Градишке, и зато га заклао. При клању те групе, кољач Којић је пио крв заточеника. Преосталу четвртину, с још новом већом групом допремљених Срба тих дана, дотукли су маљевима на самом гробљу под водством кољача поручника Мујице…

*

29. новембра 1941. године блокирала је усташка стража цијелу бараку Срба у логору ИИИ. б. – такозвану групу Слободана. У саму бараку ушло је је 10-12 посебних усташа. Заточенике су тјерали вани, гдје су пред вратима чекали маљевима: Матковић, Љубо Милош и Модрић. Излазећи, једног по једног би дотукли. Уколико би један „фулао“, други би довршио. Тим злочином пало је 113 Срба. Исте маљеве су касније кухари морали прати у великим казанима од хране…

*

На сам Бадњак 1942. године, Љубо Милош је пијанчевао с кољачима. Том згодом дао налог да се пред зграду сврстају сви заточеници интелектуалци. Налог је одмах извршен. Скупило се око седамдесет заточеника, број већи, јер су многи помишљали на неко признање и божићницу за њихов рад и труд. Пред њих је изишао сам Милош и одржао говор, истичући: да су вриједни и заслужни својим радом, да су се у логору поправили… Једва заврши говор, појавише се кољачи (јасно, при пићу тако договорено), и Милош нареди, да се сви заточеници смјеста свуку до гола… Такви, морали су се спустити потрбушке на снијег, гдје су их кољачи боли ножевима… Милош, удовољен и засићен мучењем и крвљу тог свог звјерства, пред нагли одлазак, само још изрече: „Доста, бјежте“… Који су могли, разбјежаше се голи… Многи су ту остали до доласка гробара по њих…

*

Кад је 1943. године побјегло из пакла Старе Градишке пет заточеника Муслимана, међу којима и Исад Капетановић, још исте вечери заповједник Босак с поручником Стојчићем и осталим убицама-кољачима кружили су паклом и зашли у пекару. Понајприје су упитали, има ли ту који Муслиман, и кад се јавио један, почели су га млатити оближњим цјепаницама, док га нису убили. Отуда су наставили и одводили Муслимане из настамба у самице, у којима су поклали све Муслимане…

*

Десетак дана пред Божић 1943. године бачено је у „Кулу“ стотину Срба са женама и дјецом. Били су затворени без хране и воде. Зором, кад су се дизале заточенице из покрајних настамба због обављања нужде, чуле би тужне и болне гласове тих биједника… „Носите мртве… Спашавајте дјецу… Дајте воде“… Након 14 дана отворена је та „ћелија смрти“. Многи су били мртви. Преостали на животу били су нахрањени, али, отрованим јелом… Нађени су одмах затим сви мртви, згрчени тако да им се брада ко слијепила с кољенима… Гробари их разнесоше и зато добили испечени одојак, бијелог круха, ракије, вина и цигарета. И, кад су се најели, били су и они заклани…

*

У „Кули“ је лежало 60 протворених заточеника Срба, јер је нетко споменуо да се договарају о бјегству. Дошла је Маја с водником Станком Бевандом, заставником Антом Врбаном и осталим крвницима. Везали им жицом руке на леђа и одвели их у дугом низу, један по један, у мушки логор. Ту их и пострељали. Многи још живи заједно с мртвима побацани су на платовска кола, с којих је цурила крв све до гробља… Чуо се глас живих испод мртвих заточеника: „Убиј ме до краја“…

*

Једном згодом код сабирања ситне дјеце дошао Макс Лубурић. Хтио је ући у једну шупу-колибицу. Улаз му је запријечило нејако умируће дијете. Лубурић га захватио на чизму и ногом бацио далеко до зида, на ком се уз крв разабирао и сам мозак дјетета…

*

У „Кули“, под степеницама у мрачном углу нека заточеница родила мртво дијете. Растужена и здвојна, ту и оста. Прљава и замазана с мноштвом мува на себи. Видећи то крвници, однијели су је, бацили у јаму и закопали живу…

[смедерево]

Изложба „Јасеновац – право на незаборав“ од сутра у Њујорку!
Поводом 75 година од оснивања Јасеновца, у Њујорку ће сутра, 27. јануара, на Дан холокауста и Дан Св. Саве, бити отворена изложба која је најављена као највећа поставка о Јасеновцу приређена икада у иностранству. Изложбу „Истина о Јасеновцу – право на незаборав”, на којој ће бити изложено 180 паноа са текстовима Међународне експертске групе историчара, 25 скулптура вајара Љубише Манчића и Катарине Трипковић и 21 цртеж сликара Драгана Јеловца, аутентични предмети Меморијалног центра Доња Градина и књиге о овој тематици, организовали су Институт за холокауст из Израела и Институт за Јасеновац из Њујорка, уз подршку министарстава спољних послова Србије и Израела. На поставци ће до 30. јануара бити изложена грађа из архива Израела, Немачке, САД, Италије, Норвешке, Републике Српске, Хрватске и Србије.

Тим поводом у Њујорку борави српска делегација од 23 члана чији је шеф Владимир Божовић, саветник премијера Владе Републике, а чланови Иван Костић, председник Одбора за дијаспору и Србе у региону Народне скупштине РС, преживели логораши, 15 научних истраживача, два амбасадора Уницефа и наши уметници.

Директор Међународне експертске групе историчара за припрему 180 паноа изложбе је проф. др Гидеон Грајф, главни историчар холокауста и експерт за Аушвиц Института за холокауст „Шем Олам” из Израела, а изложбу ће отворити редитељ Емир Кустурица, уметнички директор изложбе, амбасадор Уницефа, директор Андрић Института и потписник Меморандума о сарадњи српске и јеврејске академске заједнице и дијаспоре.
У суботу, 28. јануара, биће отворена научна конференција „Историјска радионица – Јасеновачки magnum crimen” на којој ће као председавајући говорити проф. Грајф, а копредседавајући биће: Кустурица, Бери Литучи, професор историје на Медгар Еверс колеџу у Њујорку и оснивач њујоршког Института за истраживање Јасеновца, Кнут Флувик Торесен, историчар из Осла и истраживач Центра „Симон Визентал” у Израелу и проф. др Драгана Радојичић, директор Етнографског института САНУ.

Подсетићемо читаоце на сам процес припреме овако велике изложбе. О намери да се одрже комеморативне манифестације у Њујорку јавност је упозната у јулу 2016, током предавања проф. др Гидеона Грајфа у Андрићевом институту у Вишеграду, као и на Филолошком факултету у Београду, где су присуствовали представници Народне скупштине Србије и Јасеновачког одбора Светог архијерејског Синода Српске православне цркве.

Уследило је потписивање Меморандума о разумевању између Андрићевог института, Института за холокауст из Тел Авива, Института за Јасеновац из Њујорка, Института за упоредно право и Етнографског института САНУ у Министарству спољних послова, у присуству министра Ивице Дачића и др Алоне Фишер Кам, амбасадора Израела. Један од следећих заједничких корака је организовање светске конференције о холокаусту и геноциду у НДХ, која ће бити одржана у априлу у Андрићграду.

Шестог октобра у Народној Скупштини РС уследио је хиринг (јавно слушање), први у историји српског парламента о заштити културе сећања на Јасеновац, у којем су учествовали историчари и борци против расне дискриминације из седам земаља, удружења логораша, дипломатски кор и посланици.

Координатор пројекта српско-јеврејске академске заједнице и дијаспоре „Јасеновац-75-Њујорк”, др Љиљана Никшић, амбасадор у МСП, том приликом указала је да о НДХ треба да говоре историјске чињенице светских архива и експерти, „јер око НДХ и Јасеновца не сме да постоји сукоб две регионалне историографије које воде рат сећања о јасеновачким жртвама”. Проф. Грајф је том приликом рекао да је тешко поверовати да је Јасеновац чак и данас прилично непознат у међународним круговима, упркос његовом великом значају за историју холокауста.

„Посебност овог логора за истребљење (Јасеновца) произилази из два разлога. Први разлог је тај што је по методама ликвидације био суровије губилиште него Аушвиц. За Аушвиц – Биркенау карактеристична је индустријализација убијања у гасним коморама и крематоријумима, као и систематичност са којом је на хиљаде људи – пре свега Јевреја – депортовано и ту убијено. Начини убијања у Јасеновцу су били потпуно другачији у погледу практичног спровођења. Читајући сведочења неколицине преживелих, стичемо утисак да је Јасеновац чак много дијаболичније и ужасније место него Аушвиц. Други и још важнији аспект који чини Јасеновац и његове жртве толико значајним јесте и чињеница да је то био једини логор те врсте у коме су се масовна убиства одвијала у потпуности без уплитања и учешћа немачких трупа, есесоваца и других снага. Ово је јединствени део историје холокауста, јер је то логор који је изграђен, основан и контролисан само од стране усташких власти, а који је, наравно, био прихваћен и добио подршку од стране нациста Немачке”, рекао је тада професор Грајф.

Изложбу о геноциду и холокаусту у НДХ-а реализовао је њујоршки Институт за Јасеновац који у том граду већ 15 година организује годишње конференције о овом логору. Град Њујорк је, подсетимо, једини инострани град који је донео званичну одлуку да се 22. април, Дан пробоја јасеновачких логораша прогласи за Дан Јасеновца (Jasenovac Remembrance Day), који се обележава сваке године од 2005. године у Њујорку.

Парк холокауста у Њујорку једини је инострани меморијални парк у свету где постоји споменик Јасеновцу који је подигла српска дијаспора. A централна комеморација Међународног дана холокауста обележава се у Уједињеним нацијама сваког 27. јануара, па отуда и помен јасеновачким жртвама у Њујорку, који ће бити обележен и у седишту УН, као и у Парку холокауста, у присуству српске и јеврејске дијаспоре.

Поводом њујоршке изложбе свој став изнео је и Василије Крестић, академик и председник Друштва за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку. Крестић оцењује да је изложба заснована на међународним актима, избалансирана и политички промишљена. Додаје да цитирање иностраних извора на овој изложби доприноси објективности и указује да је реч о поставци која је правовремена, доприноси заштити наших спољнополитичких интереса и чува културу сећања на српске жртве у НДХ.

ИЗВОР: ВОСТОК

[смедерево]

[Bole]

Interesuje me da li negde postoji arhiva o koljacima, iz Jasenovca i njihovim slikama, imenima i prezimenima, i sudbinama....

JA sam zapazio samo par a u citatima nalazim samo imena, nadimke ili prezimena...

Koliko je tih krvnika bilo i koje su im sudbine....

Odprilike znam za
Miroslav Filipovic- Majstorovic- Fra Satana. Uhvacen i streljam 1945.
Ljubo Milos- Lune komandant logora Jasenovac, uvacen i obesen 1948...
Ante Vrban Uhvacen i obesen 1948...
Petar Brzica, iz Debelog Brijega, Uhvacen u Blajburgu 1945 i streljan.
Zile Friganovic Ubijen 1945.
Dinko Sakic pobegao u Latinsku ameriku i umro priridnom smrcu
........ Sakic, supruga Dinka, takodje vojnik u logoru Jasenovac...

Cuo sam da ima

Alaga iz Sarajeva...
Brekalo
Sipka
Maricic

(ovo je iz glave koliko se secam.... Susreo sam jos nekoliko imena ali ih nisam zapamtio....)

[Bole]

Gledao sam trejler za neki film koji je snimljen ili se snima o sudbini Vukasina Mandrape i Klepaca.... (Nema ga na YT jos...)

Nisam uspeo da na osnovu treilera ocenim kakv je film ali mislim da je po memoarima Doktora Zeca...

[Николај]

Имаш код Антуна Милетића у књизи "Јасеновац", списак ликвидатора, непотпун додуше, али онако по сећању има стотинак имена и презимена.

[Bole]

Имаш код Антуна Милетића у књизи "Јасеновац", списак ликвидатора, непотпун додуше, али онако по сећању има стотинак имена и презимена.

Hvala kolega, potrazicu.....

Inace ako se dobro secam, bio je i jedan broj muslimanskih cigana (gurbeta) pa je na kraju rata pobijena od ustasa.....

[Перун]

Gledao sam trejler za neki film koji je snimljen ili se snima o sudbini Vukasina Mandrape i Klepaca.... (Nema ga na YT jos...)

Nisam uspeo da na osnovu treilera ocenim kakv je film ali mislim da je po memoarima Doktora Zeca...

Има тема о томе.

http://www.pogledi.rs/forum/Thread-film-...0%B8%D0%BD

[Bole]

http://s13.postimage.org/ho8jsxfjr/F11.jpg


Ante Vrban


SASLUŠANjE Ante Vrbana, komandanta koncentracionog logora "Jasenovac - Stara Gradiška", najbolje svedoči o ustaškim zverstvima:

"... Pitanje: - U kojem masovnom ubijanju ste još učestvovali?

Odgovor: - Učestvovao sam u masovnom ubijanju u Staroj Gradiški ne znam točno kojeg mjeseca, u zimi, u siječnju ili spočetkom veljače 1942. godine. Pobijeno je 150, a možda i više Ciganki i Cigana.

P: - Kako ste vršili ubijanje Cigana?

O: - U ležećem stavu. Odvodili su ih ubijali željeznim polugama-šipkama. Bilo je mnogo prisutnih, a među njima Luburić i Brkljačić.

P: - Je li to pop Brkljačić koji je bio tamo?

O: - On nije bio svršeni pop. Mislim da je bio student bogoštovanja.

P: - Što ste Vi bili u logoru Stara Gradiška?

O: - Postao sam član uprave i član komisije za primanje i otpremanje u logor.

P: - U čemu se sastojala Vaša dužnost?

O: - Moja dužnost sastojala se, prvo, u tome da primam u logor i određujem sposobne za rad na razne ekonomije, a nesposobne za rad u Jasenovac na likvidaciju.

P: - Dakle, čim ste Vi nekoga proglasili nesposobnim za rad, on je time bio osuđen na smrt?

O: - Jest.

P: - Jeste li bili svijesni da time što proglašavate nekoga nesposobnim za rad time ga šaljete u smrt?

O: - Jesam, bio sam svijestan da svaki takav ide u smrt.

P: - Jeste li u isto vrijeme otpremali ljude na rad u Njemačku?

O: - Jest.

P: - Koliko?

O: - Po mojem shvaćanju oko 10.000.

P: - Je li tu bilo i žena?

O: - Bilo je i žena i djece, najprije su odlazile čitave familije.

P: - U Njemačku?

O: - Jest. Poslije se slalo samo sposobne muškarce i žene.

P: - Što je bilo ako su te žene imale đecu?

O: - Oduzimala su se djeca.

P: - Što ste radili s tom đecom?

O: - Ta djeca su određivana za domove u Sisku, Zagrebu, Jaski i Feričancima, a slabu đecu ja sam otrovao.

P: - Kako ste ih otrovali?

O: - Odveli smo ih u jednu sobu, nije bila velika ni 4 na 4 metra, onde sam bacio plin.

P: - Kakav?

O: - Ciklon.

P: Koliko je moglo biti te djece?

O: - djece je otrovano samo 63.

P: - Kako su velika, kako su stara ta djeca?

O: - Bilo ih je od 2-10 godina, a možda i 12 godina..."
Ustaša Ante Vrban je 1947. zarobljen sa križarima na Papuku i osuđen na smrt vešanjem - kazna je izvršena.

---

http://s14.postimg.org/gwdozf3ox/F10.jpg[/img]

KOMANDANT logora Jasenovac Ivica Matković naredio je januara 1943. logorašu dr Nedeljku Zecu da pregleda Žilu Frkovića, jednog od najkrvoločnijih koljača Jasenovca.
"Kad sam ušao u sobu", priča dr Zec, "Žile je sjedio razdrljen, razbarušene kose, sa zakrvavljenim očima i pijanim izrazom lica.
"Na stolu je bila napola ispijena boca rakije i nekoliko čašica u neredu. 'A, došao si, doktore. Sjedi tu na stolicu, i ako hoćeš posluži se rakijom', rekao je.
"Kad sam ušao u sobu", priča dr Zec, "Žile je sjedio razdrljen, razbarušene kose, sa zakrvavljenim očima i pijanim izrazom lica.
"Na stolu je bila napola ispijena boca rakije i nekoliko čašica u neredu. 'A, došao si, doktore. Sjedi tu na stolicu, i ako hoćeš posluži se rakijom', rekao je.
"U sobi smo ostali sami. Žile me ispočetka odmjeravao sa svih strana, žmirkavim, prkosnim i u isto doba nesigurnim pogledom. A zatim je iznenada skočio s fotelje, podupro se rukama o sto, i unezvijereno upro pogled u mene. 'Znaš li ti, doktore, da te sada mogu preklati kao bravče i da nikome za to neću odgovarati?' 'Znam', odgovorih mu kratko.
"Posle izvjesnog vremena nekako se smirio, a zatim se iznenadno zacerekao, odajući neke neartikulisane glasove.

'Znaš li ti, doktore, zašto sam te zovnuo večeras ovđe? Razumije se da ne znaš. Ali, ne boj se, neću te zaklati. Moraš mi obećati da ćeš mi pomoći.'

'Što mognem, učinit ću'.
Nalio je čašu rakije i odmah je iskapio, ponovo je napunio, a meni doturio bocu i naredio da sebi napunim čašu.

'Elem, doktore, sad smo ovđe nas dvojica sami. I ako itko išta od ovoga što ćemo razgovarati sazna, ti znaš što te čeka.'

Zatim je isprekidano i neujednačeno nastavio:
'Više ne mogu da podnesem ove muke. Ne pomaže mi ni klanje, ni mučenje, ni krv, ni jauk, ni žene, ni rakija. Vrlo dobro znaš tko sam ja. Eto ja, Žile, najkrvaviji ustaša u Jasenovcu, koji je poklao desetine hiljada logoraša i najviše zadovoljstvo doživio u tom klanju, eto, taj Žile je sada poslednja pačavra, zbog tamo nekakvog starog, smrdljivog seljačine Vukašina iz Klepaca.'

Ponovo je zastao, ispio čašu rakije, pa nastavio:
'Ti se sjećaš kad je u kolovozu Jure Maričić poslao oko 4.000 ljudi u Gradinu na klanje. Tada smo se Pero Brzica, Zrinušić, Šipka i ja opkladili tko će te noći zaklati najviše logoraša. Već poslije jednog sata bio sam daleko ispred po broju zaklanih. Nikad u životu nisam osjetio takvo blaženstvo, i već poslije nekoliko sati zaklao sam 1.100 ljudi, dok su ostali jedva stigli da zakolju po 300-400.

Dok sam bio u najvećem zanosu, slučajno sam bacio pogled u stranu i tu ugledao jednog postarijeg seljaka koji s nekim neshvatljivim mirom stoji i spokojno gleda kako ja koljem i kako mi se žrtve u najvećim mukama preturaju. Taj njegov pogled nekako me presjekao: učinilo mi se kao da sam se iz onog najvišeg zanosa najednom skamenio i jedno vrijeme nisam mogao da se maknem. A zatim sam otišao do tog seljaka i od njega saznao da je on neki Vukašin (Mandrapa, AM) iz sela Klepaca kod Čapljine, kome su u kući sve poubijali, a njega poslali u Jasenovac. On je sve to govorio s nekim nedokučivim mirom, koji je mene teže pogađao nego sva stravična kuknjava oko nas. Gledajući i slušajući ga, u meni se najednom razbuktala želja da mu mir i spokojstvo razbijem najsvirepijim mučenjima i da u njegovim mukama, bolu i koprcanju povratim zanos.

Izdvojio sam ga i stavio na jedan panj. Naredio sam mu da vikne: Živio poglavnik Pavelić, ako to ne kaže, da ću mu odsjeći uho. Vukašin je šutio. Otkinuo sam mu uho. Nije rekao ni riječi. Ponovo sam mu rekao da viče: Živio Pavelić, ili ću mu otkinuti i drugo uho. On je i dalje šutio: otkinuo sam mu i drugo uho. Viči: Živio Pavelić, ili ću ti otkinuti nos. A kad sam mu i po četvrti put zapovjedio da uzvikne: Živio Pavelić, i zaprijetio da ću mu nožem izvaditi srce iz grudi, on me pogledao, i uperivši pogled nekako kroz mene i preko mene u neizvjesnost, polako i razgovijetno mi je dobacio: Radi ti, dijete, svoj posao!

Poslije svega te njegove poslednje riječi potpuno su me izbezumile, skočio sam i iskopao mu oči, isjekao srce, preklao grlo od uha do uha i nogama ga sjurio u jamu. Ali, tada je i u meni nešto prepuklo i te noći nijesam više mogao da koljem. Pero Brzica je pobijedio, jer je zaklao 1.350 logoraša, i ja sam mu bez riječi platio opkladu.'
"Poslije ove čudovišne ispovijesti Žile je najednom umukao, unezvijereno se zagledao negđe u daljinu i neko vrijeme ostao kao skamenjena figura. Zatim su mu se počeli nepravilno trzati mišići na licu, očima je sijevao okolo, stezao šake i zarivao nokte sebi u dlanove, počeo je nepravilno da diše.

"Odjednom, provalilo je iz njega neko čudovišno jecanje i plač s rikanjem. Neočekivano, naglo je ustao iz fotelje i srušio se na koljena ispred mene. U jednom mahu uhvatio je i počeo da ljubi moju ruku. Tek poslije prvog zaprepašćenja mogao sam kroz njegovo rikanje da razaberem kako govori:

'Doktore, ko boga te molim, pomozi mi! Ja znam da sam kukavica i ne mogu sam sebi ove muke prekratiti jednim hicem iz revolvera. Ni klanje, ni mučenje, ni najsvirepija zlostavljanja logoraša više mi ne pomažu, ne pomaže mi više ni ispovijest, ni molitva logorskog fratra Brekala. Ne pomaže ni razvrat sa ženama, ni piće, ni orgijanje. Ništa mi više ne pomaže. A ja sam određen za liječnički pregled za komisiju. Ti ćeš tamo biti kao liječnik i davat ćeš stručne prijedloge. Doktore, preklinjem te, pošalji me negđe na odmor, u neku banju, da se tamo pokušam primiriti.'

'Dobro, predložit ću da te pošalju u Lipik.'

"Poslije histeričnog plača Žile se smirio i pridigao, stao preda me i mrko mi dobacio:

'Sad znaš sve. Možeš ići'!"


Izvor Anton Miletic- Srpske Rane

[Bole]

Logor u Jasenovcu


BILO je i pojedinačnog i organizovanog otpora logoraša. U Jasenovcu i Staroj Gradiški u muškom i ženskom logoru, za sve vreme postojanja logora, na određeni način organizovano se delovalo. Stvarane su i ekonomske zajednice koje su ublažavale teške uslove života, pošto je bilo dosta logoraša koji nisu dobijali pakete.
Nacionalni sastav ljudi i žena bio je raznolik, pa mnogi nisu ni shvatali zašto su u logoru. Uvek su se nadali da će kao nevini uskoro biti pušteni.

Ipak, poznata su dva organizovana otpora logoraša u Koncentracionom logoru Jasenovac: prvi u 10 časova i 15 minuta 22. aprila 1945. u delu logora zvanom „Ciglana“, i drugi, nešto kasnije, oko 20 časova istog dana u Kožari usred Jasenovca. Logoraši Jasenovca su osetili da im preti sigurna smrt, pa su odlučili da provale iz zgrade u kojoj su bili zatvoreni i goloruki povedu borbu na život i smrt. Pod vođstvom Ante Bakotića, Čedomila Hubera, Dragutina Škrgatića, Pavla Kulaša, Jove Živkovića, Mile Ristića i još nekolicine, njih oko 600 je iz zida i vrata istrglo po neki predmet i na zvižduk Milutina Mirića, uz poklič „Drugovi, napred“, krenuli su na juriš.

Oko 470 logoraša od 1.075 koliko ih je tada ukupno bilo, nije učestvovalo u pobuni-ustanku, jer su već bili klonuli duhom, mnogi su već bili bolesni, stari i nemoćni, da se goloruki uhvate u koštac s naoružanim ustašama. Oni koje hrabrost nije napustila, iako fizički slabi i iznureni, u želji za slobodom i životom prikupili su i poslednji atom snage i napali ustaške stražare. Nekolicinu su zadavili šakama i oduzeli im oružje. Ostali logoraši su železnim predmetima, ciglama i letvama nasrnuli na ostale ustaše u trku prema 150 metara udaljenim istočnim logorskim vratima.

I 167 zatočenika iz jasenovačkog logora Kožara samo nekoliko časova kasnije, poveli su borbu na život i smrt. Predvođeni Stankom Gaćešom i Zahidom Bukurevićem, iz logora je prodrlo njih oko 150, ali su ih tek čekale teškoće. Trebalo je proći jasenovačkim ulicama i probiti se preko nasipa, ceste i železničke pruge, koje su obezbeđivane mnogim bunkerima i iz kojih su mitraljezi sejali smrt. Iako se priličan broj zatočenika probio iza logorskog zida i našao na slobodi, ubrzo su bili opkoljeni i stavljeni pod snažnu vatru iz koje se spasilo samo 11 zatočenika.

To je bio svojevrstan podvig jasenovačkih logoraša. U očajničkoj borbi većina je izgubila život, a samo 128 je imalo sreće da ostanu živi. Tako je osnovna parola pobune „Netko mora ostati i generacijama preneti poruku i istinu o Jasenovcu, ratu i zločinima“ bila ostvarena.

I u logoru Stara Gradiška je tokom leta 1944. pripremano samooslobođenje kao i u Jasenovcu. Vezu između dva logora održavao je Jusuf Sabljaković, član Logorskog partijskog komiteta. Dogovorio se sa inž. Emerikom Blumom da ga premesti na rad kod sebe, kako bi mogao brodićem kojim je prevožena roba iz jednog logora u drugi ići u Jasenovac. Sabljaković je izvršio taj zadatak i veza je redovno funkcionisala, sve do provale organizacije u Jasenovcu avgusta 1944. i javnog vešanja grupe 21. septembra 1944. Drago Pocem je u ustaškoj primopredajnoj stanici, koju je popravljao, saznao da iz Jasenovca u Staru Gradišku stiže ustaški agent Cividini radi proširenja istrage nad Blumom i Sabljakovićem, koji su obavešteni da beže. Prilikom bekstva brodićem Sabljaković je ubijen, dok se Blum spasio.

I Ivica Sabljak, organizacioni sekretar Logorskog komiteta u Staroj Gradiški, pokušao je više puta da preko veze sa Bosanskom Gradiškom dobije odgovor da li se može računati na pomoć partizanskih jedinica. Međutim, odgovora nije bilo, pa je određen dan i sat početka akcije samooslobođenja. Ali, tog jutra je u logor došlo oko 200 ustaša u punoj ratnoj opremi, oko 12 sati još 500. Ilegalni komitet je u prvi mah pomislio da je akcija izdana, pa je odmah održao sastanak i odlučio da se, ipak, ne odustaje od plana. Prema komandi domobranskog I zbornog područja iz Banjaluke 18. septembra 1944, bilo je jasno da su ustaše došle radi borbe protiv NOV.

U logoru Stara Gradiška krajem 1943. se rasplamsala nada logoraša za oslobođenje. U noći između 31. decembra 1943. i 1. januara 1944. Posavski NOP odred izvršio je fingirani napad na Staru Gradišku u okviru akcije slavonskih jedinica da se spreči prodor neprijateljskih snaga, koje su išle u pomoć opsednutoj Banjaluci. Iako je u logoru postojala ilegalna organizacija spremna da iznutra izvrši prodor, ukoliko bi imala prihvat i pomoć spolja, ništa se nije dogodilo. Za napad su saznali kad se začula pucnjava blizu logora, i kad su ustaše pred nastambe postavile mitraljeze.

PARTIZANI SVE BLIŽE
ODJECI narodnooslobodilačke borbe dopirali su i u logore, što se saznavalo na razne načine: porukama u paketima, iz postupaka i izjava ustaša i njihove štampe, u koju su zamotavani artikli iz paketa, iz izjava novodošlih logoraša, iz skrivenog radio-aparata u Staroj Gradiški, iz poruka Odbora za logore u Zagrebu, kao i sa okolnog terena.
Međutim, taj put su ustaše držale pod unakrsnom vatrom mitraljeza, pa su pokosili veliki broj zatočenika. Ipak, bili su iznenađeni, nisu očekivali napad golorukih i izmučenih logoraša i u panici zaboravili su da zatvore logorska vrata. Logoraš Mile Ristić udario je nožem ustaškog mitraljesca, oduzeo mu oružje, a zatim otvorio vatru po ustašama. Tako je štitio odstupanje svojih drugova. Kroz vrata je u toj borbi protrčalo stotinak logoraša, od kojih je preživelo 117, dok je na tom putu i oko logora, kao i u reci Savi, našlo smrt njih 488. Oko 470 onih koji su ostali u logorskom krugu ustaše su pobile, izuzev nekolicine koji su se sakrili u bunar i tu pet dana čekali i dočekali pripadnike Jugoslovenske armije.


Izvor Anton Miletic - Srpske Rane

---

Lesevi na obali Save

MALI je broj logoraša uspeo na neki od načina da izvuče živu glavu iz Koncentracionog logora Jasenovac, a većina njih ostavili su svoja svedočanstva.
Selim Resulović piše: „U logoru III C bio je otac sa sinom od osam godina. Dijete je bilo gluhonijemo. Zapovjednik logora Jere Maričić strijeljao je jednog zatočenika. Gluhonijemo dijete je istrčalo iz stroja i gestikulirajući počelo da protestuje.
Maričić je bio zbunjen. Revolver, koji mu je još bio u ruci, držao je kao da ne zna šta bi sa njim. Dijete je neartikulisanim glasovima i dalje protestiralo pokazujući na ubijenog. Konačno, Maričić se okrenuo i žustrim korakom, što mu nije bilo svojstveno, napustio prostor logora III C“.

Štefica Belak Pavičić je zapisala strašnu priču: „Negdje u martu 1944. godine došao je u ženski logor Jasenovac jedan transport žena Jevrejki iz Splita. Bilo ih je nešto oko 70, računajući i nešto djece. Ustašica Cigić Nevenka mi je naredila da ih popišem, da u karticu unesem njihove generalije.

Smještene su u drugu baraku, koja se u to vrijeme ispraznila, jer je veći broj žena poslat u selo Mlaku, 12 kilometara od Jasenovca na poljske radove, a jedan dio je u toku zime 1943/1944. likvidiran. Likvidacije u Jasenovcu bile su česte, naročito u kasnu jesen i zimu, kada su prestajali poljski radovi. Tako su jedne žene nestajale, a druge dolazile.

U tom transportu Jevrejki uglavnom su bile starije žene, od četrdeset godina naviše. Bilo je i nešto mlađih sa djecom i nekoliko djevojaka. Djecu su oduzeli uvjeravajući majke da će ih poslati u neko sabiralište u Slavoniju, gdje će biti raspoređena po porodicama. One nisu mogle znati, kao mi stare logorašice, da će djeca biti likvidirana.

Nenaviknute na teške uslove života u Jasenovcu i glad, a već u godinama, počele su se razboljevati. Nije prošlo ni mjesec dana, a u toj baraci je zavladala dizenterija. Žene su padale jedna za drugom. Nismo znale što da radimo. Odgovarajuće hrane i lijekova nismo imali. U baraci se osjećao smrad. Pitke vode nije bilo. Dr Bošković, logorski ljekar, koji je povremeno dolazio u logor u pratnji ustaša, bio je bespomoćan. Cjepiva nije bilo. Bojali smo se da se zaraza ne proširi, što bi imalo velikih posljedica, jer bi ustaše sve bolesnike likvidirali.

Tada nam je drug Bošković rekao da pokušamo liječiti bolesnike narodnim čajevima, i da pronađemo u logoru žene travarice. Pronašle smo dvije seljanke, koje su i inače kupile ljekovite trave sa polja. Nešto su nalazile u logoru, a nešto su donosile sa polja, jer su počeli poljski radovi. One su te trave miješale, kuhale čajeve i davale bolesnicama...

Onda se desilo ono što nas je potreslo. Bio je kraj maja 1944. Ustašica Cigić Nevenka, zapovjednica ženskog logora, naredila mi je da sve žene Jevrejke iz barake II popišem i da joj predam spisak, jer će te žene biti poslate u logor u Staroj Gradiški. Zatim je naredila da ponesu sa sobom svoje stvari. Došao je jedan ustaša, prozvao ih po spisku i održao im govor da idu u logor u Staroj Gradiški, gdje će raditi u radionicama krojenja, šivanja, pletenja, što je mnogo lakši posao nego u Jasenovcu. Ako neka od mlađih žena želi da ostane i da radi u polju težačke radove neka izađe iz nastupa. Stajala sam pored nastupa i rekla jednoj mlađoj djevojci (zvala se Štefica Maestro) neka izađe, ali nije htjela, jer joj se u nastupu nalazila majka. Nisam joj mogla, a ni smjela reći šta ih čeka. One nisu poznavale varke ustaša, i preživjele tolike likvidacije kao mi stare logorašice.

Mada smo znale da ćemo jednom sve doći na red i da nitko živ, osim rijetkih, neće izaći, ipak svaki novi dan života bio nam je drag... Nijedna nije izašla iz nastupa. Odveli su ih do rijeke Save u blizini našeg logora. Ustašica Cigićka odabrala je nekoliko žena da im pomognu da iznesu svoje zavežljaje. Na obali Save nizvodno stajao je veliki brod i jedna grupa ustaša u crnim uniformama. Ustaše su ih nazivali ’logorski sat’ (satnija), a mi logoraši koljačima.

Ustaše su se ponašali prijazno - taj ološ ljudskog roda, te zvijeri i krvopije, ti strašni ljudi, za koje čovječiji život nije značio ništa, te ubice, koji su uništavali sopstveni narod, koljači bez mozga, srca i bez imalo ljudskog u sebi. Brod je krenuo niz Savu odnoseći svoje žrtve u smrt. Sutradan smo saznali da je čitav transport likvidiran i da su leševe pobacali u Savu. Tako je nestao jedan transport žena...“

Zapis Nedeljka Ilića: „Negdje u drugoj polovici maja 1942. godine dotjeraše ustaše grupu od 28 ljudi iz Like i odmah ih čarkari počeše klati ispred upravne zgrade. Ali jedan mladić, mogao je imati oko 25 godina, krupan, visok, samo se razmahnuo, udari šepavog zastavnika, mislim da je to bio Alaga, koji tada nije klao, nego je posmatrao sa ostalima. Ličanin ga je udario nogom u prepone i ovaj je odmah pao. Ustaše su se odmah sručile na Ličanina i udarale ga noževima. On onako jak, iako izranjavan, njih je redom udarao i nogama i rukama sve dok nije dobio smrtonosan udarac nožem u glavu...“.

PRED SOPSTVENIM GROBOM
Sećanje Balda Bodulića: „Poslije jednog bombardiranja željezničke stanice u Jasenovcu od strane partizanskih aviona, određen sam sa grupom od 20 logoraša na raščišćavanje ruševina na željezničkoj stanici. Jedan od logoraša pokušao je pobjeći. Deset iz naše grupe određeno je da se strijelja na licu mjesta. Preko puta stanice, prema logoru natjerali su nas da iskopamo vlastiti grob. Kad smo bili postrojeni za strijeljanje i u času kada su davane komande ustašama, mi smo spontano napustili stroj i našli se u zagrljaju, u ‘buketu protesta i zajedništva’. To je zbunilo ustaše i bili smo vraćeni u logor“.


Izvor Anton Miletic - Srpske Rane

---

Posmrtni ostaci Veljka Bekana iz Pasovčića kod Čapljine izvađeni iz jame "Golubinke" u toku rata.

Inace u jamu Golubinka je bacen veci broj Srba u vise navrata tokom rata. U Maju 1941 je tu na zverski nacin muceno i baceno oko 250 Srba pohapsenih u Selima po okolini.



Zločin ustaša u Brodu na Kupi u toku rata.




Zločin ustaša - leš ubijenog Srbina sa ranom od sekire ubodom noža na leđima.




Ustaška zverstva nad nevinim stanovništvom.




Ubijena žena Riste Radojčića, kojoj su ustaše odsekle dojku.




Zločin ustaša u selu Sajkovići, 10.marta 1942.


Izvor Bibljioteka fotografija

---

Ustaše odvode Srbe na streljanje, Banija, 1942.





Ustaše odvode srpski narod na streljanje u Hercegovini, 1941.




Zločin ustaša u logoru Jasenovac.

---

[img]Zločin ustaša u Darivi kod Sarajeva.[/img]

Zločin ustaša u Darivi kod Sarajeva.




Zločin u Bosni - pobijena čitava porodica na pragu svoga doma.




Ustaški zlikovac Miško Ratković iz Trilja, Dalmacija sa još jednim ustašom, isprljani ljudskom krvlju, posle zločina 1941.




Poznati ustaški zlikovac Zvone Naglić iz Gospića.




Ratimir Ratković - ustaša iz Bosne, poznat kao ustaški koljač u Lici.




Jelka Hofman - aktivna pripadnica ustaša u Gospiću, 1942.



Zločin ustaša - Jama Koh.



Maks Luburuć /gologlav/ ustaški zločinac u logoru Stara Gradiška u društvu sa nemackim oficirom.




Ustaše vrše pretres ljudi ispred crkve, 1941.





Izvor Biblioteka Fotografija

[Bole]

Zapis sa svjedočenja Ljube Vranješa, logoraša iz Jasenovca: „Jedna žena držala je na grudima dijete staro možda šest mjeseci. Naišli su Ljubo Miloš i Ante Vrban. Miloš se obratio ženi:

— Molim vas, da li bi ga dozvolili meni?

Uzeo je dijete i počeo govoriti kako je lijepo. Onda se okrenuo Anti Vrbanu i komandovao:

— Na gotovs!

Vrban je izvadio kamu, a Ljubo Miloš je bacio dijete u vazduh i ono je palo na isukani Vrbanov nož. Majka je vrisnula i potrčala prema {28} djetetu, ali ju je Ljubo Miloš presreo, zgrabio za kosu i zaklao. Onda se Ljubo Miloš okrenuo prema meni i upitao:

— Da li si nešto vidio i čuo?

Rekao sam da ništa nisam vidio. Miloš je onda viknuo da se gubim na posao i ja sam se brzo udaljio, preneražen i prestrašen.“

Na suđenju Ljubi Milošu, jednom od najkrvavijih komandanata jasenovačkog logora, 13. jula 1948, jedno od pitanja sudije bilo je:

— Šta se radilo i kako se postupalo sa djecom?

— Ona su takođe likvidirana na isti način kao i odrasli. U razgovoru sa Fra Majstorovićem doznao sam da je djecu mnogo teže ubijati nego odrasle.

— Zašto?

— Jer dijete ima mnogo jači život nego odrastao čovjek.

— Kako je on to znao?

— On je to radio — rekao je Miloš.“

Identična sudbina pratila je djecu sa Kozare razbacanu po ostalim — sabirnim centrima jasenovačkog gubilišta.…Srbi brzo sve zaboravljaju i onda im se ovakve stvari stalno ponavljaju!…



Izvor - The Balkans Chronicles Just another WordPress.com site

[Романија]

http://visegradskevijesti.com/обиљежиће-...шког-поко/