.
МУЧЕНИК ИЛИ РАСКОЛНИК
Случај Владика Артемије и СПЦ – мученик или грешник, правда и грех, опроштај и праштање
СПЦ и случај раскола владике Артемија који се са делом монаха и монахиња одвојио од цркве и створио своју цркву. Ко коме треба да опрости?
„Ни крв мучеништва не може избрисати тај грех раскола“ – Свети Кипријан Картагински
У Србији влада медју верницима конфузија око лика и дела владике Артемија. С једне стране су они који га осудјују и сматрају јеретиком, с друге стране су они који му верују и који сматрају да је владика Артемије мученик новог доба, борац за Косово и чистоту вере, који је из политичких и дипломатских разлога уклоњен из своје епархије и активног црквеног живота од стране лицемерних епископа.
Обичан верник поставља себи питање да ли је владика Артемије у праву, јер већину ствари због којих се сукобљавао са другим епископима и Синодом, можемо сматрати да иду у његову корист. Његови ставови су наизглед принципијелни и у канонском духу. Мада, можемо слободно рећи његово лично осудјујуће понашање према браћи епископима и ревносна тврдоглавост у непослушању патријарха и Синода му не иду у прилог.
Да ли је владика Артемије праведник који је страдао истине и Христа ради или пак јеретик који је упао у преласт?
Са наше стране сагледавајући ствари, без претензија да дајемо коначан духовни суд, јер и не знамо све детаље, владика Артемије је генерално у праву у скоро већини ствари, осим у суштини. Како ствари стоје он је епископ праведник који иде у пакао због својеглавости. Његов грех је како каже Свети Кипријан Картагински толики да га чак ни мучеништво и крв не могу спрати, јер он се одвојио од Цркве.
.
ЗАШТО ЈЕ КРИВ ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ?
Просечан верник ће се збунити и поставити логично питање: „Ако је владика Артемије у свему у праву, и ако Црква и други епископи доносе лоше одлуке и нису понекад у складу са црквеним канонима и законима, нису праведни по Јевандјељу и предању, како то да је он грешан а они исправни?“
И још ће с правом верник поставити питање: „У предању и Посланицама апостола је записано да ко се одвоји од закона Божијих, да се одлучи (одвоји) од Цркве“, па ако су већина епископа у неканонском понашању, а владају Црквом, таква Црква не може бити добра, не држи се слова Закона. Онда је у реду ићи са владиком Артемијом и похадјати његове службе које пак нису признате од Српске Православне Цркве“.
Чак и да је све то тако црно бело, а ипак није, владика Артемије није мученик него грешник. Његова правда је постала његов грех. Он се одвојио од Цркве и одвојио се од Христа, одвојио се од пуноће јединства и живота црквеног живота. Његова служба нема благослов патријарха а ни саме Цркве. А у Цркви се не ради ништа без благослова, јер само уз благослов духовника може сићи благодат. У цркви је јасна духовна хијерархија јер је то основни закон Божији. Без благослова надлежног духовника, нема ничега духовно вредног, нема благодети, нема спасења. То је разлог зашто су све отпадничке и расколничке православне цркве нестајале и нестаће, као што је то политичком силом новоформирана Црногорска црква, јер у њој не пребива благодат Светог Духа, у њој нема пуноће литургијског јединства, њом не влада владика Исус Христ. У таквим црквама се одиграва и обавља литургија и службе, али у њој Господ Исус Христ не борави, јер није дао благослов да она постоји. То су духовно празне цркве и пусти обреди без Духа Светога.
Ово све делује мало компликовано и апсурдно, многи ће помислити и нелогично и лицемерно, јер ако је нешто истинито и праведно, онда је то апсолутно, и то не може никако водити греху. Медјутим, да би то објаснили, морамо православну цркву посматрати у времену, не само у простору, морамо је посматрати као духовни а не као политички ентитет, и морамо знати шта је Црква. Такодје, морамо схватити да људи у Цркви нису нити ослободјени греха, нити савршена бића, нити вавек устаљен карактер и мисао.
Сви се мењају, мења се и Црква, сви греше намерно или ненамерно али истина Светог Духа у њој остаје вечита. И благослов који над њом лебди и у њој борави.
Благослов владике Бога који је апостолску цркву створио због несавршених људи, коју ти исти несавршени људи воде и њом управљају, и у којој несавршени и понеки савршен човек борави. А од несавршених људи се не може очекивати савршен резултат и понашање, јер живе у несавршеном свету пуном искушења. Владика Артемије то није у потпуности разумео.
Сада ћемо да објаснимо у чему је грех Владике Артемија у односу на Господа и саму Цркву.
.
У ЧЕМУ ЈЕ ГРЕХ ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА?
Прво, Цркву апостолску, односно СПЦ и све остале православне цркве води сам Господ Исус Христ, он је глава Цркве, он је Пут, Истина и Живот који се кроз цркву објављује. Људи који су у цркви и око цркве, рекосмо да нису савршени, они су у сталној борби да постану савршени. Они се уздижу и падају, почев од верника, дјакона до владике и патријарха. Нико од њих није безгрешан. Господ стражари над свима њима и нама, као благи отац и благо и трпељиво гледа на наше грехе, падове, преласти и умишљања. А тога, признаћете, има пуно. И одувек је тога било. Било је јереси које су завладале црквом и владале пола века, па се ипак црква тога спасила. Тога греха нису поштедјени ни епископи. Господ Исус Христ као глава цркве све то гледа, прашта и кажњава, али не на деспотски начин, већ кроз наизглед неприметне ствари које се тек кроз деценије или векове касније сагледавају.
У свим тим вековима и тумбањима, апостолска Црква је опстала, иако је у цркви било разних епископа и разних патријарха, било је модерниста, зилота, реформиста, унијаниста, новотара, али све је њих историја пребрисала и заборавила а једина Света Апостолска Црква постоји и дан данас, и памти само оне свете и узвишене људе који су Цркви давали надахнуће и добар пример. Узећу за ту тврдњу један блискији и нама разумнији пример: свети Јустин Ћелијски и свети Николај Велимировић. Свети Јустин Ћелијски је био оштар и према Европи и према недостојним члановима Српске Православне Цркве, због тога је био и скрајнут у црквеној хијерархији, али је он на крају постао светитељ и његова духовна поука је победила и људе и време. Иако је видео много греха у самој СПЦ није му падало на памет да се одваја од Цркве, тела Христовог.
Сличан случај је и са владиком Николајом, који је додуше достигао владичински чин, али уз много муке, спотицања и љубоморе унутар самих црквених кругова СПЦ. И он је видео шта све не ваља у СПЦ и изабрао је да оно што не ваља у самој цркви исправља у самом народу кроз богомољачки покрет, кроз ширење вере и праведног живота, иако ни сама СПЦ није увек благонаклоно гледала на богомољце. Ни свети Владика Николај се није одвајао од своје Цркве.
А владика Артемије се одваја од своје Цркве, неспреман да опрости и истрпи грехе своје сабраће епископа. Он у дубини душе не схвата да је Српска Православна Црква одраз српског народа, какав је народ таква је и црква и обратно, каква је црква такав ће бити и народ. Колико се народ потруди да буде богобојажљивији, то ће му бољи епископи и патријарси бити на челу, и колико се саме владике потруде око народа, толико ће им и народ бити бољи. То се зове саборност, сви смо једно и у Једном, сви смо позвани да сами себе и друге спасавамо. Епископ Артемије је позван да спасава своју браћу епископе, молитвом а не поругом, заједништвом а не расколом.
Сви који знају владику Артемија и који су му блиски говоре о њему са похвалом. Његова истинитољубивост и поштење, пожртвованост и упорност у борби за верске и народне циљеве су за сваку похвалу. Медјутим, његова претерана ревност и тврда принципијелност у стварима које нису до њега самог и Божијих закона, већ су грех и трун у оку других, одвлаче га у грех. Само праведници и пророци Божији којима је Господ директно дао власт и силу, као што је то дао пророрку Мојсију или Илији, могу да дају себи право да суде и да кажњавају. Епископ Артемије нема силу Светог Духа од Бога датог да то ради, иако му је као епископу и наследнику апостола на земљи дата духовна власт над верницима. Дата му је духовна власт али није му дата духовна сила, није ју је заслужио. Јер да јесте, померао би планине.
Тврдоглавост и упорност са којом владика Артемије истрајава са својим циљевима и напорима је херојска, вредна дивљења и поноса. Али понос претходи паду, а епископ Артемије је због поноса праведника пао у бездан, јер како каже пословица пут у пакао је поплочан добрим намерама. Осудио је своју Српску Православну Цркву, основао је своју сопствену цркву након две хиљаде година постојања једне и једине свете апостолске цркве православне и Господ ће га због тога осудити. Јер Господ му није дао силу и снагу коју даје праведницима, пророцима па и мученицима да спроведе вољу Божију, већ владика Артемије спроводи своју вољу.
И сада имамо апсурдну ситуацију да најправеднији епископ од свих, владика Артемије, постаје највећи грешник од свих, носилац греха који се ни крвљу не може опрати пред гневом Божијим, јер је ударио на Цркву Христову, не схватајући једну једноставну истину: свештеници и епископи пролазе, Црква траје. Проћи ће и бити заборављени сви они против којих се он бори сада а проћи ће и он. Проћи ће новотарије и реформе у цркви, проћи ће унијати, проћи ће нове службе и литургије, проћи ће нова црквена архитектура, модерне владике склоне додворавању естради и политици, проћи ће екуменисти, проћи ће савремени догматичари, проћи ће јерес. Иза свих садашњих грешника епископа и свештеника ће и после свега остати истинита Црква Христова а иза владике Артемија ће остати раскол и грех.
.
ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ И СВЕТИТЕЉИ, ВЕРНИЦИ И РАСКОЛНИЦИ
Српска Православна Црква нису само епископи, свештеници, монаси, дјакони, верници. Ми живи телом смо само део целокупне цркве која обитава на Небу. Српска Православна Црква су Свети Сава, Свети Симеон, Свети цар Лазар, Свети цар Душан, Света Петка, Свети владика Николај, Свети Авакум, Света Анастасија, Свети Василије Острошки, Свети Гаврило, Света Јелисавета, Свети Петар Цетински, Свети Милутин и многи други. Да ли је Свети Сава прешао из Српске Православне Цркве на небу у Истинску Српску Православну Цркву владике Артемија на земљи?
Српска Православна Црква су и живи а свети монаси Свете Горе, монаси и монахиње из српских манастира, благодатни свештенослужитељи српских цркава, праведни мирјани, од којих многи имају прозорљивије духовне очи и веће право да суде и осудјују неморал и грех у крилу Цркве од владике Артемија. Неки ћуте, неки разобличавају, али нико цркву не напушта.
Да ли је то лицемерје?
Не, и апсолутно не. Ко не разуме хришћанско учење у сржи, о дјаволу и греху, покајању и искупљењу, не може да разуме ни ову тврдњу. Сва прича, напори и дела било ког владике су празно слово и празна дела пред молитвом и подвигом православног старца, аве који се моли у својој келији. Његова молба и молитва коју Бог усвоји су много јача сила од десет хиљада безбожника који кидишу на цркву. Те свете особе, дубоко скривене у крилу цркве, свете монахиње и монаси, они молитвом чувају Српску Православну Цркву и истерују грех на видело. Њихова молитва позива грешне на покајање а не на раскол. Њихова молитва ангажује Господа, а без Бога се не може ништа чинити. С ким је Бог, он је непобедив. Владика Артемије је на то заборавио, он борбу води сам, без ибзира на присталице које га окружују.
Заборавио је владика Артемије да се Црква може мењати само унутар саме Цркве, када својим ауторитетом и животом сведочите то за шта се залажете. То раде сви они Богом надахнути свештеници, монахиње, монаси и верници, који својим примером и љубављу исправљају, поправљају, упозоравају. Православље је религија љубави, трпљења и благости. То је сила Светога Духа која цркву одржава.
Гнев и љутња, осудјивање и горко прозивање коју себи дозвољавају отпали од цркве а поведени њима и верници расколници, задојени полуистинама, па чак и да су испровоцирани и стварним гресима, нису православље, не славе Бога и своју Цркву, него призивају дјавола, поделе, сукобе. Господ нам с разлогом шаље понекад таква искушења да се не гневимо него да се смирујемо, да не мрзимо него да волимо, да не осудјујемо, него да опраштамо.
.
ПОКАЈАЊЕ И ОПРОШТАЈ ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА
Чудни су путеви Господњи, заиста. И искушења којима смо сви ми изложени. Владика Артемије је изложен искушењу неправде која га је свуда пратила и изазивала, и Господ га је стално позивао да буде благ према греху других, да у свом духу ојача трпељивост и благост, јер сам Бог је благост а не гнев, али владика Артемије се обузео праведничким гневом и решио да иде сам, да се одвоји од Цркве.
То му је грех који ни крвљу не може спрати. И одличан је пример како префињен и лукав начин сатана користи да саблазни човека, епископа, праведника, и да га убаци у своју мрежу и духовни пад. Много мање префињени начини сатанске преваре су убедјивање других епископа да раде на екуменском удруживању, на инструментализацији политике за интересе цркве, на приближавању центрима светске моћи, на модернизацији древне цркве да би била прихватљивија свету, јер све су то једноставне обмане, надахнуте ситним страстима славољубља, романтичног егоизма и жеље за влашћу. Слабост владике Артемија је гордост, а она се најтеже искорењује из карактера.
Када би Господ Бог погледао владику Артемија и уклонио опсену са његове душе да је он истинити пророк и тумач истините Цркве, па да се владика Артемије покаје свестан свог греха осудјивања и нетрпељивости, па да на коленима оде код Патријарха Српског и замоли за опроштај. Да сузама измоли опроштај за своја сагрешења према Цркви Христовој. Да све своје присталице које га у црквеном расколу прате, замоли за опроштај што их је повео погрешним путем. Да у смиреноумљу потражи опроштај од великог владике Господа Исуса Христа што је његову Цркву напао и своју цркву створио без благослова са неба. Верујем да би му сами благи Бог опростио водјен речима Сина Божијег Исуса Христа: „Ако ти сагреши брат твој, накарај га; па ако се покаје, опрости му. И ако ти седам пута на дан сагреши, и седам пута на дан дође к теби и рече: Кајем се, опрости му.“
А црквена историја би забележила да је некада живео владика Артемије који је пао у грех раскола али је својим покајањем и својом жртвом одрицање себе и сопствених страсти и мисли, досегао светлост Истине, опростио грехе сабраћи, и оснажио цркву својим примером покајања и прашатања. То његово враћање у крило Српске Православне Цркве не би била победа других епископа, нити унижење епископа Артемија, то би била победа идеје православља и праштања. Тада би владика Артемије заслужио венац мучеништва, јер је свој непобедиви карактер трпљењем победио. Јер како каже руска пословица: „За лечење карактера нема доктора.“ Осим Господа.
Опрости владико Артемије свима па и себи.
„Јер ако опраштате људима грехе њихове, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опраштате људима грехе њихове, ни Отац ваш неће опростити вама грехе ваше.“
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
![[Слика: 30-7-99-b1.jpg]](http://img.photobucket.com/albums/v635/Legenda/30-7-99-b1.jpg)
