18-02-2015, 04:53 AM
ЗАБЛУДЕ АРТЕМИЈЕВЕ ПАРАЦРКВЕ; СТАРОВЕРЦИ
Свети Василије Велики, кога недавно прослависмо, дели отпаднике од јединства и заједнице Цркве на три категорије: јереси, расколи и парасинагоге (канон 1). Наш брат Артемије (Марко Радосављевић)1 није јеретик иако све осим себе оптужује и клевета за јерес или чак за „свејерес". Групица његових следбеника тешко да се може назвати и расколом јер нема ни територију, ни храмове, ни народ (осим групице од педесетак до стотинак или, највише, око сто педесет присталица).
Артемије и његова секта отпадникâ од Цркве права су, по светом Василију, парасинагога, попут, рецимо, парасинагоге Мираша Дедеића у Црној Гори (код наших муслимана у Рашкој области то је Зукорлић, али за њих и не важе хришћанска назвања, јер нису Црква него иноверна „верска заједница"). Ова Артемијева група, секта артемијеваца („артемаша", како их зову православни Срби на Косову и Метохији), отцепила се, на челу са њим, не само од Српске Цркве - Пећко-београдске Патријаршије - него и од свих канонских аутокефалних Православних Цркава, јер га нико не признаје нити општи са њиме. Изузетак су можда неки од секташа „старокалендараца", попут кипријановаца, махом појединци, такође међусобно подељени. Артемије сматра за себе да припада „Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви", али, како сам му већ писао, то је нека виртуелна величина, „невидљива Црква" протестантског типа, којој је он самоназвани поглавар. Као такав, он на својим псевдослужбама - авај, псевдолитургијама! - не спомиње ниједног канонског православног патријарха или архиепископа него помиње, изгледа, „свако епископство православних", а право таквог помињања канонски имају од светих Сабора само поглавари аутокефалних Цркава. Зато се Артемијева секта - парасинагога - може назвати „аутокефална парацрква", јер парасинагога то и значи.2 Он је сâм себи и епископ и самозвани поглавар („автокефалос", уствари акефалос). Ако се не покаје и не врати јединству Цркве Српске, Православне, односно истински Једине Свете Саборнокатоличанске и Апостолске Цркве, умреће као расколник, попут Антонија Абрамовића и садашњег Мираша Дедеића у Црној Гори.
Ово и пишемо у нади да ће се Артемије - дојучерашњи канонски епископ, у међувремену, на канонски и саборски начин, сведен на ранг монаха - покајати и вратити истинском, а не умишљеном, виртуелном, „невидљивом" јединству Цркве Христове. Црква, наиме, јесте видљиво богочовечанско Тело Оваплоћеног у историји Исуса Христа. Томе Телу припадају данас, овде и сада, све Православне Цркве у свету. Оне су међусобно у литургијско-канонском јединству праве вере у Свету Тројицу и заједнице светотајинске благодати Духа Светога. Пишемо јер се надамо да ће брат Артемије једном стати пред богоданом нам савешћу и запитати се пред Христом Богом, Главом Цркве, и пред светим Апостолима и Оцима: Quo vadis, Artemie? (како је у своје време писао епископу Лаврентију) - барем ради одговорности пред срцима, душама и савестима малобројних заведених дилетаната, дрских калуђера-раскалуђера, проскитавших се калуђерица и искушеница и неколико десетина припростих верника, овде-онде пабирчених од истих раскалуђера. Све у свему, то су они који нерасудно примају, здраво за готово, слоган Истина је само једна - Владика Артемије!, упркос Јеванђељу (Јн. 14, 6) које учи да је Истина само Христос, а Стуб и Тврђава Истине - Црква Његова (I Тим. 3, 15).
Пишемо и зато што смо запањени бескрупулозношћу његове савести: саборно и канонски, услед своје осионости и одавно остварене интерне „аутокефалности", лишен и епископије и епископства,3 како може, однедавно, да „служи Литургију"? Притом „служи" уз „саслужење" клирика који су, сви до једног, рашчињени. Једном је „служио" у насилно запоседнутом манастиру Дубоки Поток, а сада „служи" у згради у селу Љуљацима у Гружи која је замишљена као храм са конаком за будући манастир, али која то никада није постала: нити је црквено-канонски призната нити је освештана да би заживела благословом канонског епископа и благодаћу Утешитеља Цркве, Духа Светога. Јер, та грађевина није предата Саборној Светосавској Цркви жичкој него је, црквено-канонски гледано, нешто „дивље", попут она два манастира која је бивши епископ Артемије неканонски и нецрквено подигао на канонској територији друге епархијске епископије (код Медвеђе и Плочника, у Нишкој епархији), што показује да је овај „самоглави" и интерно за себе „аутокефални" брат и раније, док је био у саставу Српске Православне Цркве, пројављивао „аутокефално" понашање и деловање.4
Артемије, нажалост, проглашава да „није он створио раскол" него су „у расколу" српски Патријарх, Синод и Сабор епископâ, дакле читава једна аутокефална Православна Црква, шеста у диптисима православних Патријаршија! И не само да то тако, накарадно, ван сваке људске и хришћанске памети, ван елементарне црквене свести и савести, сматра него и насрће на туђе канонске просторе - на просторе светосавске Жичке и светосавске Рашко-призренске епископске епархије. Те епархије имају своје канонске архипастире, изабране, постављене и устоличене тамо Духом Светим кроз канонски Сабор архијерејâ. Нису они самовољно дошли као „узурпатори" и „прељубници", како Артемије бестидно и клеветнички говори и пише о канонски изабраном и устоличеном Епископу рашко-призренском Теодосију. И сада, у последње време, ушао је као „лупеж у ноћи" у канонски нелегализован објекат на туђој територији, у селу Љуљци, тачно онако како ради и Мираш у Црној Гори. На исти начин шаље по распетом Косову и Метохији своје „пролетерске" самосвјате раскалуђере да „служе" и „причешћују" поједине секташке групице, претачући тако „из шупљег у празно" и не схватајући да тим безумним антиканонским поступцима настоји да порекне црквено биће, канонску и благодатну ипостас Цркве Христове на тим подручјима. Иако је недавно у симптоматично насловљеном тексту Да се разумемо, објављеном на антицрквеном сајту своје секте, рекао да „признаје благодат" у Српској Православној Цркви, Артемије је, по устаљеном му обичају, безочно слагао. Јер, оваквим безакоњем параслужења „паралитургије" у „парацркви", он на делу пориче благодат Духа Светога на простору тих светосавских епархија и целе Српске Православне Цркве, што је већ јавна јерес и богохулство.
Овај посрнули брат чини и још горе ствари. Он наивне људе обмањује да се они на „службама" служеним од свргнутог и рашчињеног епископа и лажно називаних клирика тобоже „причешћују", иако је Свети Синод (16. децембра, Православље бр. 1051-1052 од 1.-15. јануара 2011.) јасно изрекао свој догматско-благодатни суд, тојест канонску констатацију:
Свети Синод сматра својом канонском дужношћу да обавести јавност да је оваквим својим понашањем бивши епископ рашко-призренски Артемије не само ступио на пут раскола него је дословце створио своју секту, секту артемијеваца, први пут такве врсте у историји Српске Православне Цркве. Свети Синод одговорно скреће пажњу свему свештенству, монаштву и верном народу наше Светосавске Цркве да „Литургија" бившег епископа и његових присталица, свих лишених чина као и он, није Литургија, њихово „причешће" није свето Причешће, њихове „тајне" нису свете Тајне Цркве Божје, да све што он и они чине служи на духовну пропаст како њима тако и онима који их следе и учествују на њиховим сабрањима и богослужењима. Тврдећи да „Богу службу чине" (Јн. 16, 2), они, уствари, под изговором одбране Православља, разарају јединство Цркве Христове, одвајајући се на секташки начин од њене живе, спасоносне Заједнице, лишавајући себе и друге вечног спасења и навлачећи на себе и своју децу проклетство секташâ.
*
У историји Цркве Христове кроз векове постоје неки преседани само донекле слични случају монаха Артемија, доскорашњег Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског, иначе, како већ рекосмо, канонски саборно смењеног са Епархије, а затим, његовим новим кривицама и дрским преступима против црквеног реда и поретка, сукцесивно стављеног под забрану свештенодејства и, на крају, због одметништва од Цркве у раскол, од Сабора епископâ рашчињеног. Али ни у једном од тих случајева у историји Цркве, осим код неких крајњих јеретика, није долазило до такве еклисиолошки и догматско-канонски бесмислене творевине каква је Артемијева «аутокефална» парасинагога, тојест парацрква5 (ка којој су га поодавно гурали његови „суфлери", игнорантски надмени псевдотеолози и псевдоканонисти, међу којима је први и најфаталнији био, нажалост и остао, рашчињени Симеон-Дејан Виловски, дилетант у православној црквеној вери и хришћанском моралном понашању, у теологији и пракси Цркве Христове и у свему другом осим у сабирању, присвајању и трошењу туђег новца). Једини случај сличан Артемијевој секти јесте онај рашчињеног попа Мираша Дедеића на Цетињу, са његовом sui generis „аутокефалном Црквом" Монтенегринâ.6
Артемије пореди себе са светим Јованом Златоустом! По своме мегаломанском менталитету, чини то погрешно јер неканонски суд и свргавање светог Златоуста нема сличности са умировљењем Артемија, даљом забраном свештенослужења и, на крају, због његовог пркоса Богу и Цркви Божјој, рашчињења од Светог Сабора јерархије Српске Православне Цркве. Златоуст је заиста суђен и осуђен неканонски, на нелегалном „сабору под храстом" 404. године, јер је већина епископâ на тај саборчић била дошла са стране, из Египта, а мањи број њих био је из цариградске јурисдикције и са Истока. Златоуст се заправо био замерио царици Евдоксији и то је било пресудно за његово свргавање и слање у изгнанство.
Коловође „суда" над њим били су александријски архиепископ Теофил и епископи из Сирије, Акакије Веријски и Северијан Гавалски. Епископи Златоустове присталице, њих четрдесет наспрам тридесет шесторице оних „под храстом", нису отишли на тај сабор, нити учествовали у осуди Праведника. Али је њих, ипак, свети златоусти Првојерарх на растанку пред прогонство замолио: „Браћо, молите се и, ако љубите Христа, немојте да ради мене неки од вас изгуби своју Цркву (тојест: да не буде због отцепљења свргнут)... Како рекох, своје Цркве немојте остављати, јер нити је од мене почело учење (у Цркви), нити се на мени завршава... Ступите у општење да не бисте Цркву поцепали, али немојте потписивати јер ништа на себи не сазнадох достојно рашчињења" (Паладије, Живот Јована Златоуста, 8; PG 47, 28). Исто тако је свети Златоуст на растанку дао савет и побожним девојкама и женама у своме саборном храму у Цариграду - Олимпијади и другима са њом, верним служитељкама Цркви и њему: „Моје ствари се свршавају; свој пут сам завршио и можда више нећете видети лице моје (Дела ап. 20, 24 - 25). А за ово вас молим: немојте да нека од вас прекине уобичајену наклоност Цркви. И ко буде, не по својој вољи, доведен хиротонијом (на овај престо), не оспоравајући ствар, по сагласности свих, приклоните му своје главе као Јовану, јер Црква не може бити без епископа, и тако ћете бити помиловане (од Бога). Сећајте ме се у својим молитвама" (исто, гл.10. PG 47, 35).
После оваквих речи и павловског и јустиновског црквеног става светога Златоуста, нека свако разборит и савестан упореди ово понашање истинског Христовог архипастира Цркве са Артемијевом мегаломанијом! Он, наиме, бунтовнички, против одлукâ Синода и Сабора, које је и сâм потписао, проглашава себе «аутокефалним» доживотним епископом рашко-призренским (као да је Епархија његов наслеђени феуд!); не признаје саборно изабраног новог епископа, владику Теодосија (кога је и раније, док му је био викар, због зависти и пакости Виловскога, неканонски прогањао, као што су он и Виловски протерали и проту Зорана Грујића и ђакона Срђана Станковића); насилнички, ноћним упадом, у пратњи оружаних присталица, покушава да освоји туђе манастире и приватизује оно чега је саборски, канонском одлуком, лишен као недостојан и неодговоран, да би и даље «аутокефално», деспотски и пљачкашки, управљао светињама Косова и Метохије...
А лишен је Епархије зато што је годинама, од 2006. до 2010. године, одбијао да изврши синодске и саборске одлуке и да прими слате му делегације од по два епископа. Сем тога, канонско -материјални преступи његови и банде лоповâ око њега, били су, по светим канонима (например 74. Апостолском и 19. Картагенском), сасвим довољан разлог за суд и осуду која му је изречена од Синода и Сабора. Али по савету свог фаталног, психотичног, а свемоћног саветника и вође у свему антицрквеном, Симеона-Дејана Виловског, и још неколико неодговорних лаика (лаика у сваком погледу), он се, ево сада ће пуна година, жали и с вајкањем понавља да „није канонски суђен" и тражи световно-правни процес суђења, уз скупо плаћане адвокате, упркос канонској забрани (Халкидонски 9. канон) да се иде на световне судове. Артемије не зна - и неће да зна - да канонско-благодатни ред и поредак Цркве није „римско право" и јуридичко-адвокатско „доказивање" онога што црквена саборна свест и савест нађе са Духом Светим за добро (Дела ап. 15, 29) и за канонски правилно, а то је - очување „благообразности и поретка" (I Кор. 14, 40) у Цркви Бога Живога, Цркви која је благодатни богочовечански организам, а не људска организација.7
Артемије је потом отишао и даље: позвао је своју „духовну децу" у „егзил", којим се сада хваста иако је свима разборитим и црквеним људима јасно да је то „самоегзил", тојест самоизолација. Исто тако, верни народ са Косова и Метохије, бесавесно и цркворушитељски, косовоиздајнички, позвао је на „егзодус"(!), као што су Милошевићеви комунисти, сећам се, када су напуштали Косово, говорили: „Ко остане - издајник је!" Али, Богу хвала, фамозни „егзодус" овог умишљеног псевдо-Мојсија и псевдо-Чарнојевића свео се на шаку одметникâ од Цркве и црквеног благодатног реда и поретка. Питам се: да ли овај наш брат, несрећник, у овим својим и мојим дубоким годинама, у осмој деценији живота, помишља о скором часу смрти, који и њега, и мене, и све нас очекује? А Златоуст је тај час с радошћу очекивао и дочекао са благодарним речима Господу: „Слава Богу за све!"
И још нешто, врло битно за Златоуста, а поразно за Артемија. Свети Златоуст је упутио неколико писама епископима: Инокентију у Рим, Венерију у Милано, Хроматију у Аквилеју. Папа Инокентије је из Рима писао цару Хонорију у Рим да овај пише цару Аркадију у Цариград, а писао је и архиепископу Теофилу у Александрију и тражио сазивање васељенског сабора источних и западних епископа (што није прихваћено), али притом није прекидао канонски однос и општење са Теофилом иако је овај био коловођа неправедног суда над Златоустом. Писао му је дословно овако: „Брате Теофиле, ми у општењу (имамо и тебе и брата Јована (Златоуста), као што смо ти и у првом писму јавно исказали своје мишљење, а и сада ти опет исто пишемо" (Живот Јована Златоуста, гл. 3; PG 47, 12). Теофил пак, као и Акакије Веријски и остали учесници „сабора под храстом", остали су у пуном општењу са свим Црквама, као и епископи који су после Златоуста дошли на цариградски трон - Арсакије, Атик, Сисиније и Прокло, све до Анатолија, кога је, као александријског апокрисарија у Цариграду, хиротонисао брутални Диоскор (злостављач до смрти претходног епископа цариградског, светог Флавијана, 449. године), а да притом нико са њима није прекидао канонско општење. Истина, скоро сви епископи су убрзо унели светог Златоуста у диптихе Цркве Христове, а у Александрији је то учинио свети Кирил, чији је први сарадник против Несторија био управо напред поменути Акакије Веријски. Такви су „парадокси" канонске историје Цркве Православне кроз векове, којој је у овом свету важније да очува „јединство вере и заједницу Духа Светога" неголи да изгони „мак на конац" у случајевима појединаца, макар то били и епископи.8
*
Артемије може помоћи себи и својим секташким присталицама да се врате у јединство Цркве Христове Православне, Цркве светих Апостола и светих Отаца, Светог Саве и светих Николаја и Јустина, али само - ПОКАЈАЊЕМ, својим и њиховим. То укључује тражење, лично и писмено, опроштаја од Патријарха и Сабора, уз изричито одбацивање и осуду свих његових списа, написа, пашквила, клевета, изјава и тако даље, изречених, написаних и потписаних против Патријарха и Сабора. А писао је много тога против свјатјејших патријараха Павла и Иринеја (раније и против цариградског патријарха, због чега му је забрањен приступ у Свету Гору), против своје браће епископа (Лаврентија, Амфилохија, Игнатија, моје маленкости), против Светог Синода и Свештеног Сабора Српске Православне Цркве, а тиме и против свих Православних Цркава у свету, које, по њему, не постоје, јер, наводно, по његовој „еклисиологији", постоји „само Једна Света Саборна и Апостолска Црква Символа вере", као да она није идентично присутна и у свакој помесној Саборнокатоличанској, Православној, Канонској, Епископо-Евхаристијској Цркви, које се у Христу међусобно поклапају и чине, равноправно и истоблагодатно, у Духу Светоме, Једну Свету и Апостолску Цркву.9 Артемије и артемијевци морају, такође, да одбаце и анатемишу своје списе и писанија, потписана и непотписана (често анонимна, али препознатљива по антиправославном секташтву), објављивана све до данас на антицрквеним сајтовима, које је поодавно покренуо и организовао, и још увек уређује, његов фатални суфлер, препознатљив по нечистој, инферналној подсвести, некадашњи протосинђел-архимандрит Симеон-Дејан Виловски, а за њим иду и новији клеветници, пишући по разним секташким сајтовима, пуним лажи и бескрупулозних клевета на све што је црквено, православно, јеванђелско. Ово што предлажемо брату Артемију није наше него светог Исповедника Методија, патријарха цариградског (843-847), који је, по васпостављању православног иконопоштовања и завођењу канонског реда у Цркви, писмено затражио од групе расколникâ, студитских монаха на челу са игуманима Навкратијем и Атанасијем, да „све што је писано или говорено против светих патријараха Тарасија и Никифора - буде предато анатеми, (писмо Методијево студитским монасима, PG 100, 1292-1297; Revue des Etudes Byzantines, 45/1987, 31-38. 53. 56).
Наиме, у време патријараха светог Тарасија (784-806) и светог Никифора (806-815), игуман студитски Теодор и његови монаси били су, због неких канонских неслагања, прекинули општење са овим патријарсима (али нису прекидали њихово помињање на Литургији, јер без помињања канонског епископа света Литургија није света Литургија него „церемонија", каква је и Артемијева у селу Љуљацима), а игуман Теодор је писао неколико писама против њих. Касније се свети Теодор измирио са овим патријарсима и васпоставио канонско општење, о чему и сâм касније пише, на пример у своме Писму 475,10 а и свети Методије пише о томе детаљно. Ипак, патријарх свети Методије је унео у сами Синодик Православља (изд. J. Gouillard, Le Synodikon de l`Orthodoxie, Paris 1967, p. 53.) горе наведену анатему. Она се и до данас налази у српском Синодику (рукопис манастира Свете Тројице код Пљеваља; изд. В. Мошин - руским словима у Византийский Временник 17, 1960, 278-353; а ми смо припремили критичко издање старосрпског текста - и у штампаним грчким Триодима; нажалост, „варвари", руски штампари, изостављају текст Синодика из својих штампаних Триода, који се и код Срба некритички користе). Ово, наравно, не значи да свети Методије није признао Теодора Студита као светога (обојица су били исповедници за свете иконе). Напротив, он као патријарх извршио је пренос моштију светог Теодора (26. јануара 844.) у Студитски манастир. Али је црквени канонски ред и поредак испоштован до краја (као што је Пети васељенски сабор осудио списе Теодорита Кирског писане против светога Кирила Александријског, али није осудио и самог Теодорита, што помиње и свети Методије као преседан своје одлуке и поступка). Како је правилно приметио почивши професор Панајот Христу, живот светог Теодора - а и патријарха Методија - није био „аутоматизован" него је то био живот живих и савесних људи Цркве, који су успевали „да споје ревност са љубављу, што је ретко код зилотâ".11
*
Артемије, који глуми „прогоњеног праведника" и „борца за Православље, Косово и Српство", морао би да престане да клевета, код нас и у иностранству, своју сабраћу епископе, Синод, Сабор, Српску Цркву, све оне који нису на његов калуп и не понашају се сходно његовом псевдозилотском менталитету. Ево неких од његових клевета.
1. Артемије и његова ужа и шира клика већ одавно клеветају српске и друге православне епископе за јерес. Њему и њима, као „зилотима не по разуму", треба „јерес" по сваку цену да би оправдали свој секташки и расколнички менталитет. Као јерес Артемије најчешће истиче фамозни екуменизам. Под тим појмом он нерасудно и бесавесно подразумева све одреда „екуменизме", па и православни богочовечански екуменизам.12 Због те „јереси екуменизма" он прекида литургијско општење са канонском Саборнокатоличанском и Апостолском Српском Црквом и осталим Православним Црквама. По наговору фаталног игноранта Виловског, потписује један полуписмени „либелус", насловљен Исповедање вере против екуменизма. Ово такозвано Исповедање - поповско-калуђерско, а не епископско - склепано је збрда-здола од професора Теодора Зисиса, својевремено критичара Оца Јустина, а сада монополисте Јустиновог тобож апсолутног „антиекуменизма", и грчких зилота (не Светогораца, осим једнога), који сакупљају потписе, као артемијевци недавно, по наивном народу. Као да Артемије није пре тога, кад је постао епископ, дао потписано епископско Исповедање вере! То није „епископска заклетва", како незнавено тврде он и њему слични, јер у нашој Јеванђелско-Апостолској Цркви Православној нема заклетве (види Мт. 5, 34 - 37).
Сада „зилоти" пропагирају теорију о „обзиђивању" од својих епископа, теорију полуписменог псевдо-старокалендарца Кипријана Куцумбаше, који се тек од 1971. године -због избегавања финансијске контроле, баш као и Артемије - одметнуо од свог канонског митрополита Атике у Јеладској Цркви. Узалуд се притом позивају, он и они, на 15. канон Прводругог сабора. Јер, тај канон се односи само на „јерес осуђену од светих Сабора или Отаца", а не на екуменизам као дијалог са отцепљенима од Саборне Цркве, па и са папом римским (пример: свети Марко Ефески); а као такав, екуменизам није ни од једног Сабора или од Отаца суђен ни осуђен као јерес, јер постоји и православни екуменизам. А да такав екуменизам постоји, нећу говорити ја - иако сам о томе написао и књигу О икуменизму и екуменизму - него трезвени и богомудри богослов Васељенске Цркве, свети Отац Јустин, на кога се Артемије, с претензијама искључивог монопола и секташког монополисања, позива, као и за своје канонске и еклисиолошке вратоломије. >>
>> Доносимо у прилогу факсимил писма Оца Јустина од 25. децембра 1964. у којем свети Ава пише свом ученику и духовном чеду дословно:
(Будући Свеправославни Сабор) може бити само молитвена жеља, и то богомудра молитвена жеља. «Екуменизми» су у моди. Но при томе се, изгледа ми, превиђа оно најбитније: Екуменизам Богочовечанске Истине је срце Богочовечанског=Православног екуменизма, који је увек Ипостас Богочовека Христа, у њеној козмичкој, и свекозмичкој, и надкозмичкој, и свеукупној целосности, и у земаљској историјској конкретности... (види у прилогу факсимил дéла писма Оца Јустина, у целини објављеног још 1980. у књизи На Богочовечанском путу, Писмо 10).
Артемије је иначе у великој мери теолошки недоучка јер скоро ништа из православног богословља не чита нити проучава, осим зилотских пашквила и својих чланчића, насловљених, скоро сваки, громопуцатељним насловом „са догматског гледишта" (!) Од њега је још гори аналфабета у светоотачком богословљу и Предању Цркве, атеологитос „зилот" (тачније зурлот) Виловски, а ни „самохиротонисани" у богословљу и канонима Артемијеви саветници и лукави, а игнорантски суфлери нису одмакли много даље од тога. Углавном су то, мање или више, дилетанти у теологији, а посебно у еклисиологији, али зато се сваки од њих осећа позваним да чита лекције свим епископима - о свему и свачему и о још понечему.
Православна Васељенска, па и Српска Црква, не може, и не сме, да се одрекне свог апостолског позива и јеванђелске мисије да сведочи Истину (=Спасење) Христовог Јеванђеља у свету уопште, па и међу раздељеним хришћанима. Зато је Црква одувек водила дијалог и са јеретицима и са расколницима, од монархијанаца и аријанаца и других фракција 3. и 4. века, па до духобораца, катара и донатиста (4.-5. век), и даље, од несторијанаца, монофизита, монотелита и иконобораца, па до римокатолика и антиисихаста, а затим и од протестаната после Реформације, англиканаца и лутерана, па до новијих екумениста разних смерова и схватања. Пре рата је у Краљевини Југославији, уз сагласност Светог Архијерејског Сабора, постојала екуменска Лига Цркава, у којој су учествовали епископи охридски и жички Николај и бачки Иринеј (Ћирић). Николај је и после рата био на екуменском скупу у Еванстону (1954) и писао пре и после тога (видети у његовим делима и у нашем чланку О Екуменизму, приложеном као додатак на крају). Године 1902. - 1904. велики цариградски патријарх Јоаким III упутио је две Посланице свим Православним Црквама о дијалогу са неправославнима и све су Цркве позитивно одговориле на њих, па и Српска. Али где ће Артемије и његови секташи да се баве тиме? Јер, то изискује труд и напор читања, озбиљног проучавања, савесног и трезвеног хришћанског расуђивања, зналачког оцењивања и процењивања из живог богословско-црквеног искуства вековног Православља. Њему и њима је лакше да на све то одговарају - слоганима о „издаји", о „гажењу канонâ и догматâ"... Тако, примера ради, његов полуписмени и снобурни „игуман Николај" смућује тиме јадне неписмене вернике око Лазаревца и Новог Пазара, где сада, иако рашчињен, ровари као побегуља, па упада и у куће, као лупеж по ноћи.
2. Артемије је недавно на некој од телевизијâ и у неким новинама - то му је поодавно омиљени домен и домет - изјавио за оне који нису са њим и не иду за њим: „Они мењају Литургију"; „не служе по типику Светога Саве!" и тако даље, лансирајући сличне јевтине, а клеветничке слогане. У одговор на то, рекли бисмо као прво: било би врло занимљиво кад би велеучени Артемије - „доктор теологије", како се зове и воли да га тако зову - показао нама незналицама у којем то „Типику" Свети Сава говори и пише о томе како се служи света Литургија. Јер, зна се да ни у Хиландарском ни у Студеничком Типику Светога Саве (а оба су, уз мање адаптације, превод Типика цариградског манастира Богородице Евергетиде, где је Светитељ обично одседао) нема речи о начину служења свете Литургије. Али зато у Студеничком Типику (глава 5.) постоји одредба о томе да се „три пута недељно" причешћујемо, док велики типичар, литургичар и духовник Артемије - познат је слоган Артемијеве клике: "Истина је само једна - Владика Артемије!" упркос Јеванђељу: Јн. 14, 6; узгред да додамо: већ постоји написано „Житије" Артемијево и већ најављују „чудеса" на његовом гробу! - као нови непогрешиви папа већ одавно не дозвољава Причешће сиротом верном народу, осим „неколико пута годишње", фарисејски „цедећи комарце, а гутајући камиле". Донедавно је и он служио како смо обично сви служили, ни „по новом" ни „по старом" него по живом православном вековном Предању, а однедавно се вратио на црквенословенски језик. Да се макар вратио на српскословенски и на наше старе, прве штампане Служабнике! Пре тога, по наредби Симеона-Дејана Виловског, службеним актом из Епархије, забранио је употребу свих „Атанасијевих превода" (забрана нађена у архиви Епархије).
3. Артемије толико пренаглашава римскога папу - и папом плаши прости народ - да већ сања „папин долазак" у Србију „ради унијаћења"! И једва чека 2013. годину да би се обистинила његова предсказања и прижељкивања. Јер, тако ће имати јаке „доказе" за своје клевете да је српска јерархија „издала Православље". Али таква врста мистификације око римског папе својствена је свим расколницима и секташима у православним земљама: они су се најпре одметнули од Цркве Христове, а онда, накнадно, траже raison d`être, да би некако и „догматски" утемељили свој раскол, а шизматичку свест покрили таквим или сличним алибијем.
Нико до данас у Српској Православној Цркви није позвао папу и скоро је сигурно да неће ни бити позван (поготову ако још санктификује „блаженога кардинала Степинца", како Хрвати најављују). Али расколницима и секташима у Православљу већ поодавно треба мистификација магијске моћи римскога папе. Они су опседнути његовим поступцима, посетама и доласцима, Бог те пита куда све и којим поводом. А био је у Светој Земљи, Грчкој, Румунији, Бањалуци, на Кипру... - и шта се десило? Телескопи паничарâ псевдозилотâ уперени су онамо куда папа иде, јер су ослепели да виде куда сами ходе и куда наивне заводе. Сигурно не виде и не схватају да магијским митом о папи некоме иду на руку. А и иначе, ко зна коме они, овакви какви су, у Православљу служе? Цркви Христовој сигурно не.
4. Артемије клевета нас епископе, између многих других и новог Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског (Артемију сам у своје време предложио да узме тај додатни назив у своју титулу и прихватио је, као што сам и ја у своју био унео додатак приморски, јер Епархија захумска јесте, од Светога Саве, и приморска), па још клевета и Свети Синод, и Патријарха, и Сабор за - „издају Косова"! Да има бар мало будне савести, требало би да се присети жалосне чињенице да се у његово време, за деветнаест година његовог епископовања на тој мученичкој и распетој Епархији, издогађало све оно чега смо данас сведоци: Милошевићева луда - суштински антисрпска - политика, евроамеричко бомбардовање, долазак НАТО-трупâ и окупација, шиптарски злочини 1999. и даље, нови погром 2004. и проглашење „независности" 2008. године. Шта је он за све то време радио и урадио да све то спречи? Не кажемо да је он за све то крив, али зашто онда безочно лаже и бесавесно клевета браћу своју и Оце, на јад, тугу и додатно узнемиравање страдалног народа српског на Косову и Метохији? Колико је само сарађивао са Америком, том новом Вавилонијом за нас Србе, и колико је новца добијао од Олбрајтове? А од других у тим годинама? Колико од тог новца има и сада у банкама, овде у земљи и у иностранству?
Сваком паметном је јасно да проблем Косова није проблем који ће, наводно, Српска Православна Црква „решити" својим ставом. Тај став иначе све време, и пре и после Артемија, остаје непроменљив и непоколебив: слобода и српски црквено-православни карактер живе Цркве Божје, народа и светињâ на тој матичној и неотуђиво српској земљи. Тај став и подвиг борбе за очување Косова и Метохије у Србији није ствар паролâ и слоганâ, громопуцатељних изјава у масмедијима (попут Шешељевих), уз оптуживање свих других и другачијих, мудријих и дугорочнијих ставова, који значе одстојавање ради опстајања и остајања на Косову. Народ каже: Кадар бити стићи и утећи, али и - најважније - на страшноме месту постојати! Са тог страшног места брат Артемије је бежао и побегао. Није хтео, например, обнову порушених светиња јер је то сматрао „издајом" (нажалост, био је потписао свој фамозни Меморандум 2005. године, па због новца, који му није даван на руке, повукaо потпис, а патријарха Павла затим оптужио за „издају"). Сада не сматра издајом и рушилаштвом то што покушава да ради у Рашкој области, понегде на северу Косова и у Шумадији! Нажалост, исувише почиње да личи на секту Мираша Дедеића и на антисрпску пропаганду и харангу Муамера Зукорлића.
Монах Методије (13. век) писао је о расколу арсенитâ. Говорећи против цепања црквене заједнице и цитирајући светог Игњатија Богоносца, навео је и ове речи светог Јована Златоуста, делом преузете од светога Кипријана Картагенског: „Ништа тако не разгневљује Бога као цепање Цркве. Ни крв мученичка не може збрисати грех раскола... Зато говорим и сведочим - додаје Златоуст - да поцепати Цркву није мање зло од пада у јерес" (PG 140, 797; Златоуст, Омилија 11, 4-5 на Посланицу Ефесцима: PG 62, 85 - 87).
СИНОД СПЦ
Свети Василије Велики, кога недавно прослависмо, дели отпаднике од јединства и заједнице Цркве на три категорије: јереси, расколи и парасинагоге (канон 1). Наш брат Артемије (Марко Радосављевић)1 није јеретик иако све осим себе оптужује и клевета за јерес или чак за „свејерес". Групица његових следбеника тешко да се може назвати и расколом јер нема ни територију, ни храмове, ни народ (осим групице од педесетак до стотинак или, највише, око сто педесет присталица).
Артемије и његова секта отпадникâ од Цркве права су, по светом Василију, парасинагога, попут, рецимо, парасинагоге Мираша Дедеића у Црној Гори (код наших муслимана у Рашкој области то је Зукорлић, али за њих и не важе хришћанска назвања, јер нису Црква него иноверна „верска заједница"). Ова Артемијева група, секта артемијеваца („артемаша", како их зову православни Срби на Косову и Метохији), отцепила се, на челу са њим, не само од Српске Цркве - Пећко-београдске Патријаршије - него и од свих канонских аутокефалних Православних Цркава, јер га нико не признаје нити општи са њиме. Изузетак су можда неки од секташа „старокалендараца", попут кипријановаца, махом појединци, такође међусобно подељени. Артемије сматра за себе да припада „Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви", али, како сам му већ писао, то је нека виртуелна величина, „невидљива Црква" протестантског типа, којој је он самоназвани поглавар. Као такав, он на својим псевдослужбама - авај, псевдолитургијама! - не спомиње ниједног канонског православног патријарха или архиепископа него помиње, изгледа, „свако епископство православних", а право таквог помињања канонски имају од светих Сабора само поглавари аутокефалних Цркава. Зато се Артемијева секта - парасинагога - може назвати „аутокефална парацрква", јер парасинагога то и значи.2 Он је сâм себи и епископ и самозвани поглавар („автокефалос", уствари акефалос). Ако се не покаје и не врати јединству Цркве Српске, Православне, односно истински Једине Свете Саборнокатоличанске и Апостолске Цркве, умреће као расколник, попут Антонија Абрамовића и садашњег Мираша Дедеића у Црној Гори.
Ово и пишемо у нади да ће се Артемије - дојучерашњи канонски епископ, у међувремену, на канонски и саборски начин, сведен на ранг монаха - покајати и вратити истинском, а не умишљеном, виртуелном, „невидљивом" јединству Цркве Христове. Црква, наиме, јесте видљиво богочовечанско Тело Оваплоћеног у историји Исуса Христа. Томе Телу припадају данас, овде и сада, све Православне Цркве у свету. Оне су међусобно у литургијско-канонском јединству праве вере у Свету Тројицу и заједнице светотајинске благодати Духа Светога. Пишемо јер се надамо да ће брат Артемије једном стати пред богоданом нам савешћу и запитати се пред Христом Богом, Главом Цркве, и пред светим Апостолима и Оцима: Quo vadis, Artemie? (како је у своје време писао епископу Лаврентију) - барем ради одговорности пред срцима, душама и савестима малобројних заведених дилетаната, дрских калуђера-раскалуђера, проскитавших се калуђерица и искушеница и неколико десетина припростих верника, овде-онде пабирчених од истих раскалуђера. Све у свему, то су они који нерасудно примају, здраво за готово, слоган Истина је само једна - Владика Артемије!, упркос Јеванђељу (Јн. 14, 6) које учи да је Истина само Христос, а Стуб и Тврђава Истине - Црква Његова (I Тим. 3, 15).
Пишемо и зато што смо запањени бескрупулозношћу његове савести: саборно и канонски, услед своје осионости и одавно остварене интерне „аутокефалности", лишен и епископије и епископства,3 како може, однедавно, да „служи Литургију"? Притом „служи" уз „саслужење" клирика који су, сви до једног, рашчињени. Једном је „служио" у насилно запоседнутом манастиру Дубоки Поток, а сада „служи" у згради у селу Љуљацима у Гружи која је замишљена као храм са конаком за будући манастир, али која то никада није постала: нити је црквено-канонски призната нити је освештана да би заживела благословом канонског епископа и благодаћу Утешитеља Цркве, Духа Светога. Јер, та грађевина није предата Саборној Светосавској Цркви жичкој него је, црквено-канонски гледано, нешто „дивље", попут она два манастира која је бивши епископ Артемије неканонски и нецрквено подигао на канонској територији друге епархијске епископије (код Медвеђе и Плочника, у Нишкој епархији), што показује да је овај „самоглави" и интерно за себе „аутокефални" брат и раније, док је био у саставу Српске Православне Цркве, пројављивао „аутокефално" понашање и деловање.4
Артемије, нажалост, проглашава да „није он створио раскол" него су „у расколу" српски Патријарх, Синод и Сабор епископâ, дакле читава једна аутокефална Православна Црква, шеста у диптисима православних Патријаршија! И не само да то тако, накарадно, ван сваке људске и хришћанске памети, ван елементарне црквене свести и савести, сматра него и насрће на туђе канонске просторе - на просторе светосавске Жичке и светосавске Рашко-призренске епископске епархије. Те епархије имају своје канонске архипастире, изабране, постављене и устоличене тамо Духом Светим кроз канонски Сабор архијерејâ. Нису они самовољно дошли као „узурпатори" и „прељубници", како Артемије бестидно и клеветнички говори и пише о канонски изабраном и устоличеном Епископу рашко-призренском Теодосију. И сада, у последње време, ушао је као „лупеж у ноћи" у канонски нелегализован објекат на туђој територији, у селу Љуљци, тачно онако како ради и Мираш у Црној Гори. На исти начин шаље по распетом Косову и Метохији своје „пролетерске" самосвјате раскалуђере да „служе" и „причешћују" поједине секташке групице, претачући тако „из шупљег у празно" и не схватајући да тим безумним антиканонским поступцима настоји да порекне црквено биће, канонску и благодатну ипостас Цркве Христове на тим подручјима. Иако је недавно у симптоматично насловљеном тексту Да се разумемо, објављеном на антицрквеном сајту своје секте, рекао да „признаје благодат" у Српској Православној Цркви, Артемије је, по устаљеном му обичају, безочно слагао. Јер, оваквим безакоњем параслужења „паралитургије" у „парацркви", он на делу пориче благодат Духа Светога на простору тих светосавских епархија и целе Српске Православне Цркве, што је већ јавна јерес и богохулство.
Овај посрнули брат чини и још горе ствари. Он наивне људе обмањује да се они на „службама" служеним од свргнутог и рашчињеног епископа и лажно називаних клирика тобоже „причешћују", иако је Свети Синод (16. децембра, Православље бр. 1051-1052 од 1.-15. јануара 2011.) јасно изрекао свој догматско-благодатни суд, тојест канонску констатацију:
Свети Синод сматра својом канонском дужношћу да обавести јавност да је оваквим својим понашањем бивши епископ рашко-призренски Артемије не само ступио на пут раскола него је дословце створио своју секту, секту артемијеваца, први пут такве врсте у историји Српске Православне Цркве. Свети Синод одговорно скреће пажњу свему свештенству, монаштву и верном народу наше Светосавске Цркве да „Литургија" бившег епископа и његових присталица, свих лишених чина као и он, није Литургија, њихово „причешће" није свето Причешће, њихове „тајне" нису свете Тајне Цркве Божје, да све што он и они чине служи на духовну пропаст како њима тако и онима који их следе и учествују на њиховим сабрањима и богослужењима. Тврдећи да „Богу службу чине" (Јн. 16, 2), они, уствари, под изговором одбране Православља, разарају јединство Цркве Христове, одвајајући се на секташки начин од њене живе, спасоносне Заједнице, лишавајући себе и друге вечног спасења и навлачећи на себе и своју децу проклетство секташâ.
*
У историји Цркве Христове кроз векове постоје неки преседани само донекле слични случају монаха Артемија, доскорашњег Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског, иначе, како већ рекосмо, канонски саборно смењеног са Епархије, а затим, његовим новим кривицама и дрским преступима против црквеног реда и поретка, сукцесивно стављеног под забрану свештенодејства и, на крају, због одметништва од Цркве у раскол, од Сабора епископâ рашчињеног. Али ни у једном од тих случајева у историји Цркве, осим код неких крајњих јеретика, није долазило до такве еклисиолошки и догматско-канонски бесмислене творевине каква је Артемијева «аутокефална» парасинагога, тојест парацрква5 (ка којој су га поодавно гурали његови „суфлери", игнорантски надмени псевдотеолози и псевдоканонисти, међу којима је први и најфаталнији био, нажалост и остао, рашчињени Симеон-Дејан Виловски, дилетант у православној црквеној вери и хришћанском моралном понашању, у теологији и пракси Цркве Христове и у свему другом осим у сабирању, присвајању и трошењу туђег новца). Једини случај сличан Артемијевој секти јесте онај рашчињеног попа Мираша Дедеића на Цетињу, са његовом sui generis „аутокефалном Црквом" Монтенегринâ.6
Артемије пореди себе са светим Јованом Златоустом! По своме мегаломанском менталитету, чини то погрешно јер неканонски суд и свргавање светог Златоуста нема сличности са умировљењем Артемија, даљом забраном свештенослужења и, на крају, због његовог пркоса Богу и Цркви Божјој, рашчињења од Светог Сабора јерархије Српске Православне Цркве. Златоуст је заиста суђен и осуђен неканонски, на нелегалном „сабору под храстом" 404. године, јер је већина епископâ на тај саборчић била дошла са стране, из Египта, а мањи број њих био је из цариградске јурисдикције и са Истока. Златоуст се заправо био замерио царици Евдоксији и то је било пресудно за његово свргавање и слање у изгнанство.
Коловође „суда" над њим били су александријски архиепископ Теофил и епископи из Сирије, Акакије Веријски и Северијан Гавалски. Епископи Златоустове присталице, њих четрдесет наспрам тридесет шесторице оних „под храстом", нису отишли на тај сабор, нити учествовали у осуди Праведника. Али је њих, ипак, свети златоусти Првојерарх на растанку пред прогонство замолио: „Браћо, молите се и, ако љубите Христа, немојте да ради мене неки од вас изгуби своју Цркву (тојест: да не буде због отцепљења свргнут)... Како рекох, своје Цркве немојте остављати, јер нити је од мене почело учење (у Цркви), нити се на мени завршава... Ступите у општење да не бисте Цркву поцепали, али немојте потписивати јер ништа на себи не сазнадох достојно рашчињења" (Паладије, Живот Јована Златоуста, 8; PG 47, 28). Исто тако је свети Златоуст на растанку дао савет и побожним девојкама и женама у своме саборном храму у Цариграду - Олимпијади и другима са њом, верним служитељкама Цркви и њему: „Моје ствари се свршавају; свој пут сам завршио и можда више нећете видети лице моје (Дела ап. 20, 24 - 25). А за ово вас молим: немојте да нека од вас прекине уобичајену наклоност Цркви. И ко буде, не по својој вољи, доведен хиротонијом (на овај престо), не оспоравајући ствар, по сагласности свих, приклоните му своје главе као Јовану, јер Црква не може бити без епископа, и тако ћете бити помиловане (од Бога). Сећајте ме се у својим молитвама" (исто, гл.10. PG 47, 35).
После оваквих речи и павловског и јустиновског црквеног става светога Златоуста, нека свако разборит и савестан упореди ово понашање истинског Христовог архипастира Цркве са Артемијевом мегаломанијом! Он, наиме, бунтовнички, против одлукâ Синода и Сабора, које је и сâм потписао, проглашава себе «аутокефалним» доживотним епископом рашко-призренским (као да је Епархија његов наслеђени феуд!); не признаје саборно изабраног новог епископа, владику Теодосија (кога је и раније, док му је био викар, због зависти и пакости Виловскога, неканонски прогањао, као што су он и Виловски протерали и проту Зорана Грујића и ђакона Срђана Станковића); насилнички, ноћним упадом, у пратњи оружаних присталица, покушава да освоји туђе манастире и приватизује оно чега је саборски, канонском одлуком, лишен као недостојан и неодговоран, да би и даље «аутокефално», деспотски и пљачкашки, управљао светињама Косова и Метохије...
А лишен је Епархије зато што је годинама, од 2006. до 2010. године, одбијао да изврши синодске и саборске одлуке и да прими слате му делегације од по два епископа. Сем тога, канонско -материјални преступи његови и банде лоповâ око њега, били су, по светим канонима (например 74. Апостолском и 19. Картагенском), сасвим довољан разлог за суд и осуду која му је изречена од Синода и Сабора. Али по савету свог фаталног, психотичног, а свемоћног саветника и вође у свему антицрквеном, Симеона-Дејана Виловског, и још неколико неодговорних лаика (лаика у сваком погледу), он се, ево сада ће пуна година, жали и с вајкањем понавља да „није канонски суђен" и тражи световно-правни процес суђења, уз скупо плаћане адвокате, упркос канонској забрани (Халкидонски 9. канон) да се иде на световне судове. Артемије не зна - и неће да зна - да канонско-благодатни ред и поредак Цркве није „римско право" и јуридичко-адвокатско „доказивање" онога што црквена саборна свест и савест нађе са Духом Светим за добро (Дела ап. 15, 29) и за канонски правилно, а то је - очување „благообразности и поретка" (I Кор. 14, 40) у Цркви Бога Живога, Цркви која је благодатни богочовечански организам, а не људска организација.7
Артемије је потом отишао и даље: позвао је своју „духовну децу" у „егзил", којим се сада хваста иако је свима разборитим и црквеним људима јасно да је то „самоегзил", тојест самоизолација. Исто тако, верни народ са Косова и Метохије, бесавесно и цркворушитељски, косовоиздајнички, позвао је на „егзодус"(!), као што су Милошевићеви комунисти, сећам се, када су напуштали Косово, говорили: „Ко остане - издајник је!" Али, Богу хвала, фамозни „егзодус" овог умишљеног псевдо-Мојсија и псевдо-Чарнојевића свео се на шаку одметникâ од Цркве и црквеног благодатног реда и поретка. Питам се: да ли овај наш брат, несрећник, у овим својим и мојим дубоким годинама, у осмој деценији живота, помишља о скором часу смрти, који и њега, и мене, и све нас очекује? А Златоуст је тај час с радошћу очекивао и дочекао са благодарним речима Господу: „Слава Богу за све!"
И још нешто, врло битно за Златоуста, а поразно за Артемија. Свети Златоуст је упутио неколико писама епископима: Инокентију у Рим, Венерију у Милано, Хроматију у Аквилеју. Папа Инокентије је из Рима писао цару Хонорију у Рим да овај пише цару Аркадију у Цариград, а писао је и архиепископу Теофилу у Александрију и тражио сазивање васељенског сабора источних и западних епископа (што није прихваћено), али притом није прекидао канонски однос и општење са Теофилом иако је овај био коловођа неправедног суда над Златоустом. Писао му је дословно овако: „Брате Теофиле, ми у општењу (имамо и тебе и брата Јована (Златоуста), као што смо ти и у првом писму јавно исказали своје мишљење, а и сада ти опет исто пишемо" (Живот Јована Златоуста, гл. 3; PG 47, 12). Теофил пак, као и Акакије Веријски и остали учесници „сабора под храстом", остали су у пуном општењу са свим Црквама, као и епископи који су после Златоуста дошли на цариградски трон - Арсакије, Атик, Сисиније и Прокло, све до Анатолија, кога је, као александријског апокрисарија у Цариграду, хиротонисао брутални Диоскор (злостављач до смрти претходног епископа цариградског, светог Флавијана, 449. године), а да притом нико са њима није прекидао канонско општење. Истина, скоро сви епископи су убрзо унели светог Златоуста у диптихе Цркве Христове, а у Александрији је то учинио свети Кирил, чији је први сарадник против Несторија био управо напред поменути Акакије Веријски. Такви су „парадокси" канонске историје Цркве Православне кроз векове, којој је у овом свету важније да очува „јединство вере и заједницу Духа Светога" неголи да изгони „мак на конац" у случајевима појединаца, макар то били и епископи.8
*
Артемије може помоћи себи и својим секташким присталицама да се врате у јединство Цркве Христове Православне, Цркве светих Апостола и светих Отаца, Светог Саве и светих Николаја и Јустина, али само - ПОКАЈАЊЕМ, својим и њиховим. То укључује тражење, лично и писмено, опроштаја од Патријарха и Сабора, уз изричито одбацивање и осуду свих његових списа, написа, пашквила, клевета, изјава и тако даље, изречених, написаних и потписаних против Патријарха и Сабора. А писао је много тога против свјатјејших патријараха Павла и Иринеја (раније и против цариградског патријарха, због чега му је забрањен приступ у Свету Гору), против своје браће епископа (Лаврентија, Амфилохија, Игнатија, моје маленкости), против Светог Синода и Свештеног Сабора Српске Православне Цркве, а тиме и против свих Православних Цркава у свету, које, по њему, не постоје, јер, наводно, по његовој „еклисиологији", постоји „само Једна Света Саборна и Апостолска Црква Символа вере", као да она није идентично присутна и у свакој помесној Саборнокатоличанској, Православној, Канонској, Епископо-Евхаристијској Цркви, које се у Христу међусобно поклапају и чине, равноправно и истоблагодатно, у Духу Светоме, Једну Свету и Апостолску Цркву.9 Артемије и артемијевци морају, такође, да одбаце и анатемишу своје списе и писанија, потписана и непотписана (често анонимна, али препознатљива по антиправославном секташтву), објављивана све до данас на антицрквеним сајтовима, које је поодавно покренуо и организовао, и још увек уређује, његов фатални суфлер, препознатљив по нечистој, инферналној подсвести, некадашњи протосинђел-архимандрит Симеон-Дејан Виловски, а за њим иду и новији клеветници, пишући по разним секташким сајтовима, пуним лажи и бескрупулозних клевета на све што је црквено, православно, јеванђелско. Ово што предлажемо брату Артемију није наше него светог Исповедника Методија, патријарха цариградског (843-847), који је, по васпостављању православног иконопоштовања и завођењу канонског реда у Цркви, писмено затражио од групе расколникâ, студитских монаха на челу са игуманима Навкратијем и Атанасијем, да „све што је писано или говорено против светих патријараха Тарасија и Никифора - буде предато анатеми, (писмо Методијево студитским монасима, PG 100, 1292-1297; Revue des Etudes Byzantines, 45/1987, 31-38. 53. 56).
Наиме, у време патријараха светог Тарасија (784-806) и светог Никифора (806-815), игуман студитски Теодор и његови монаси били су, због неких канонских неслагања, прекинули општење са овим патријарсима (али нису прекидали њихово помињање на Литургији, јер без помињања канонског епископа света Литургија није света Литургија него „церемонија", каква је и Артемијева у селу Љуљацима), а игуман Теодор је писао неколико писама против њих. Касније се свети Теодор измирио са овим патријарсима и васпоставио канонско општење, о чему и сâм касније пише, на пример у своме Писму 475,10 а и свети Методије пише о томе детаљно. Ипак, патријарх свети Методије је унео у сами Синодик Православља (изд. J. Gouillard, Le Synodikon de l`Orthodoxie, Paris 1967, p. 53.) горе наведену анатему. Она се и до данас налази у српском Синодику (рукопис манастира Свете Тројице код Пљеваља; изд. В. Мошин - руским словима у Византийский Временник 17, 1960, 278-353; а ми смо припремили критичко издање старосрпског текста - и у штампаним грчким Триодима; нажалост, „варвари", руски штампари, изостављају текст Синодика из својих штампаних Триода, који се и код Срба некритички користе). Ово, наравно, не значи да свети Методије није признао Теодора Студита као светога (обојица су били исповедници за свете иконе). Напротив, он као патријарх извршио је пренос моштију светог Теодора (26. јануара 844.) у Студитски манастир. Али је црквени канонски ред и поредак испоштован до краја (као што је Пети васељенски сабор осудио списе Теодорита Кирског писане против светога Кирила Александријског, али није осудио и самог Теодорита, што помиње и свети Методије као преседан своје одлуке и поступка). Како је правилно приметио почивши професор Панајот Христу, живот светог Теодора - а и патријарха Методија - није био „аутоматизован" него је то био живот живих и савесних људи Цркве, који су успевали „да споје ревност са љубављу, што је ретко код зилотâ".11
*
Артемије, који глуми „прогоњеног праведника" и „борца за Православље, Косово и Српство", морао би да престане да клевета, код нас и у иностранству, своју сабраћу епископе, Синод, Сабор, Српску Цркву, све оне који нису на његов калуп и не понашају се сходно његовом псевдозилотском менталитету. Ево неких од његових клевета.
1. Артемије и његова ужа и шира клика већ одавно клеветају српске и друге православне епископе за јерес. Њему и њима, као „зилотима не по разуму", треба „јерес" по сваку цену да би оправдали свој секташки и расколнички менталитет. Као јерес Артемије најчешће истиче фамозни екуменизам. Под тим појмом он нерасудно и бесавесно подразумева све одреда „екуменизме", па и православни богочовечански екуменизам.12 Због те „јереси екуменизма" он прекида литургијско општење са канонском Саборнокатоличанском и Апостолском Српском Црквом и осталим Православним Црквама. По наговору фаталног игноранта Виловског, потписује један полуписмени „либелус", насловљен Исповедање вере против екуменизма. Ово такозвано Исповедање - поповско-калуђерско, а не епископско - склепано је збрда-здола од професора Теодора Зисиса, својевремено критичара Оца Јустина, а сада монополисте Јустиновог тобож апсолутног „антиекуменизма", и грчких зилота (не Светогораца, осим једнога), који сакупљају потписе, као артемијевци недавно, по наивном народу. Као да Артемије није пре тога, кад је постао епископ, дао потписано епископско Исповедање вере! То није „епископска заклетва", како незнавено тврде он и њему слични, јер у нашој Јеванђелско-Апостолској Цркви Православној нема заклетве (види Мт. 5, 34 - 37).
Сада „зилоти" пропагирају теорију о „обзиђивању" од својих епископа, теорију полуписменог псевдо-старокалендарца Кипријана Куцумбаше, који се тек од 1971. године -због избегавања финансијске контроле, баш као и Артемије - одметнуо од свог канонског митрополита Атике у Јеладској Цркви. Узалуд се притом позивају, он и они, на 15. канон Прводругог сабора. Јер, тај канон се односи само на „јерес осуђену од светих Сабора или Отаца", а не на екуменизам као дијалог са отцепљенима од Саборне Цркве, па и са папом римским (пример: свети Марко Ефески); а као такав, екуменизам није ни од једног Сабора или од Отаца суђен ни осуђен као јерес, јер постоји и православни екуменизам. А да такав екуменизам постоји, нећу говорити ја - иако сам о томе написао и књигу О икуменизму и екуменизму - него трезвени и богомудри богослов Васељенске Цркве, свети Отац Јустин, на кога се Артемије, с претензијама искључивог монопола и секташког монополисања, позива, као и за своје канонске и еклисиолошке вратоломије. >>
>> Доносимо у прилогу факсимил писма Оца Јустина од 25. децембра 1964. у којем свети Ава пише свом ученику и духовном чеду дословно:
(Будући Свеправославни Сабор) може бити само молитвена жеља, и то богомудра молитвена жеља. «Екуменизми» су у моди. Но при томе се, изгледа ми, превиђа оно најбитније: Екуменизам Богочовечанске Истине је срце Богочовечанског=Православног екуменизма, који је увек Ипостас Богочовека Христа, у њеној козмичкој, и свекозмичкој, и надкозмичкој, и свеукупној целосности, и у земаљској историјској конкретности... (види у прилогу факсимил дéла писма Оца Јустина, у целини објављеног још 1980. у књизи На Богочовечанском путу, Писмо 10).
Артемије је иначе у великој мери теолошки недоучка јер скоро ништа из православног богословља не чита нити проучава, осим зилотских пашквила и својих чланчића, насловљених, скоро сваки, громопуцатељним насловом „са догматског гледишта" (!) Од њега је још гори аналфабета у светоотачком богословљу и Предању Цркве, атеологитос „зилот" (тачније зурлот) Виловски, а ни „самохиротонисани" у богословљу и канонима Артемијеви саветници и лукави, а игнорантски суфлери нису одмакли много даље од тога. Углавном су то, мање или више, дилетанти у теологији, а посебно у еклисиологији, али зато се сваки од њих осећа позваним да чита лекције свим епископима - о свему и свачему и о још понечему.
Православна Васељенска, па и Српска Црква, не може, и не сме, да се одрекне свог апостолског позива и јеванђелске мисије да сведочи Истину (=Спасење) Христовог Јеванђеља у свету уопште, па и међу раздељеним хришћанима. Зато је Црква одувек водила дијалог и са јеретицима и са расколницима, од монархијанаца и аријанаца и других фракција 3. и 4. века, па до духобораца, катара и донатиста (4.-5. век), и даље, од несторијанаца, монофизита, монотелита и иконобораца, па до римокатолика и антиисихаста, а затим и од протестаната после Реформације, англиканаца и лутерана, па до новијих екумениста разних смерова и схватања. Пре рата је у Краљевини Југославији, уз сагласност Светог Архијерејског Сабора, постојала екуменска Лига Цркава, у којој су учествовали епископи охридски и жички Николај и бачки Иринеј (Ћирић). Николај је и после рата био на екуменском скупу у Еванстону (1954) и писао пре и после тога (видети у његовим делима и у нашем чланку О Екуменизму, приложеном као додатак на крају). Године 1902. - 1904. велики цариградски патријарх Јоаким III упутио је две Посланице свим Православним Црквама о дијалогу са неправославнима и све су Цркве позитивно одговориле на њих, па и Српска. Али где ће Артемије и његови секташи да се баве тиме? Јер, то изискује труд и напор читања, озбиљног проучавања, савесног и трезвеног хришћанског расуђивања, зналачког оцењивања и процењивања из живог богословско-црквеног искуства вековног Православља. Њему и њима је лакше да на све то одговарају - слоганима о „издаји", о „гажењу канонâ и догматâ"... Тако, примера ради, његов полуписмени и снобурни „игуман Николај" смућује тиме јадне неписмене вернике око Лазаревца и Новог Пазара, где сада, иако рашчињен, ровари као побегуља, па упада и у куће, као лупеж по ноћи.
2. Артемије је недавно на некој од телевизијâ и у неким новинама - то му је поодавно омиљени домен и домет - изјавио за оне који нису са њим и не иду за њим: „Они мењају Литургију"; „не служе по типику Светога Саве!" и тако даље, лансирајући сличне јевтине, а клеветничке слогане. У одговор на то, рекли бисмо као прво: било би врло занимљиво кад би велеучени Артемије - „доктор теологије", како се зове и воли да га тако зову - показао нама незналицама у којем то „Типику" Свети Сава говори и пише о томе како се служи света Литургија. Јер, зна се да ни у Хиландарском ни у Студеничком Типику Светога Саве (а оба су, уз мање адаптације, превод Типика цариградског манастира Богородице Евергетиде, где је Светитељ обично одседао) нема речи о начину служења свете Литургије. Али зато у Студеничком Типику (глава 5.) постоји одредба о томе да се „три пута недељно" причешћујемо, док велики типичар, литургичар и духовник Артемије - познат је слоган Артемијеве клике: "Истина је само једна - Владика Артемије!" упркос Јеванђељу: Јн. 14, 6; узгред да додамо: већ постоји написано „Житије" Артемијево и већ најављују „чудеса" на његовом гробу! - као нови непогрешиви папа већ одавно не дозвољава Причешће сиротом верном народу, осим „неколико пута годишње", фарисејски „цедећи комарце, а гутајући камиле". Донедавно је и он служио како смо обично сви служили, ни „по новом" ни „по старом" него по живом православном вековном Предању, а однедавно се вратио на црквенословенски језик. Да се макар вратио на српскословенски и на наше старе, прве штампане Служабнике! Пре тога, по наредби Симеона-Дејана Виловског, службеним актом из Епархије, забранио је употребу свих „Атанасијевих превода" (забрана нађена у архиви Епархије).
3. Артемије толико пренаглашава римскога папу - и папом плаши прости народ - да већ сања „папин долазак" у Србију „ради унијаћења"! И једва чека 2013. годину да би се обистинила његова предсказања и прижељкивања. Јер, тако ће имати јаке „доказе" за своје клевете да је српска јерархија „издала Православље". Али таква врста мистификације око римског папе својствена је свим расколницима и секташима у православним земљама: они су се најпре одметнули од Цркве Христове, а онда, накнадно, траже raison d`être, да би некако и „догматски" утемељили свој раскол, а шизматичку свест покрили таквим или сличним алибијем.
Нико до данас у Српској Православној Цркви није позвао папу и скоро је сигурно да неће ни бити позван (поготову ако још санктификује „блаженога кардинала Степинца", како Хрвати најављују). Али расколницима и секташима у Православљу већ поодавно треба мистификација магијске моћи римскога папе. Они су опседнути његовим поступцима, посетама и доласцима, Бог те пита куда све и којим поводом. А био је у Светој Земљи, Грчкој, Румунији, Бањалуци, на Кипру... - и шта се десило? Телескопи паничарâ псевдозилотâ уперени су онамо куда папа иде, јер су ослепели да виде куда сами ходе и куда наивне заводе. Сигурно не виде и не схватају да магијским митом о папи некоме иду на руку. А и иначе, ко зна коме они, овакви какви су, у Православљу служе? Цркви Христовој сигурно не.
4. Артемије клевета нас епископе, између многих других и новог Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског (Артемију сам у своје време предложио да узме тај додатни назив у своју титулу и прихватио је, као што сам и ја у своју био унео додатак приморски, јер Епархија захумска јесте, од Светога Саве, и приморска), па још клевета и Свети Синод, и Патријарха, и Сабор за - „издају Косова"! Да има бар мало будне савести, требало би да се присети жалосне чињенице да се у његово време, за деветнаест година његовог епископовања на тој мученичкој и распетој Епархији, издогађало све оно чега смо данас сведоци: Милошевићева луда - суштински антисрпска - политика, евроамеричко бомбардовање, долазак НАТО-трупâ и окупација, шиптарски злочини 1999. и даље, нови погром 2004. и проглашење „независности" 2008. године. Шта је он за све то време радио и урадио да све то спречи? Не кажемо да је он за све то крив, али зашто онда безочно лаже и бесавесно клевета браћу своју и Оце, на јад, тугу и додатно узнемиравање страдалног народа српског на Косову и Метохији? Колико је само сарађивао са Америком, том новом Вавилонијом за нас Србе, и колико је новца добијао од Олбрајтове? А од других у тим годинама? Колико од тог новца има и сада у банкама, овде у земљи и у иностранству?
Сваком паметном је јасно да проблем Косова није проблем који ће, наводно, Српска Православна Црква „решити" својим ставом. Тај став иначе све време, и пре и после Артемија, остаје непроменљив и непоколебив: слобода и српски црквено-православни карактер живе Цркве Божје, народа и светињâ на тој матичној и неотуђиво српској земљи. Тај став и подвиг борбе за очување Косова и Метохије у Србији није ствар паролâ и слоганâ, громопуцатељних изјава у масмедијима (попут Шешељевих), уз оптуживање свих других и другачијих, мудријих и дугорочнијих ставова, који значе одстојавање ради опстајања и остајања на Косову. Народ каже: Кадар бити стићи и утећи, али и - најважније - на страшноме месту постојати! Са тог страшног места брат Артемије је бежао и побегао. Није хтео, например, обнову порушених светиња јер је то сматрао „издајом" (нажалост, био је потписао свој фамозни Меморандум 2005. године, па због новца, који му није даван на руке, повукaо потпис, а патријарха Павла затим оптужио за „издају"). Сада не сматра издајом и рушилаштвом то што покушава да ради у Рашкој области, понегде на северу Косова и у Шумадији! Нажалост, исувише почиње да личи на секту Мираша Дедеића и на антисрпску пропаганду и харангу Муамера Зукорлића.
Монах Методије (13. век) писао је о расколу арсенитâ. Говорећи против цепања црквене заједнице и цитирајући светог Игњатија Богоносца, навео је и ове речи светог Јована Златоуста, делом преузете од светога Кипријана Картагенског: „Ништа тако не разгневљује Бога као цепање Цркве. Ни крв мученичка не може збрисати грех раскола... Зато говорим и сведочим - додаје Златоуст - да поцепати Цркву није мање зло од пада у јерес" (PG 140, 797; Златоуст, Омилија 11, 4-5 на Посланицу Ефесцима: PG 62, 85 - 87).
СИНОД СПЦ
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
