НАРАВ САМОЗВАНИХ СТАРОКАЛЕНДАРАЦА ИЛИ ИСТИНСКИХ ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА
Ако се све досад у нас није довољно организовано реаговало на појаву самозваних Старокалендараца и Истинских православних хришћана у Српској Православној Цркви, то не значи да наше скорашње и будуће одлучне реакције у моменту пуне зрелости и актуелности овог црквеног проблема неће умногоме ублажити, па и сасвим неутралисати нападе ових протагониста, вајних, самозваних старокалендараца.
Овај проблем доводи у везу са собом низ богословских тема, од којих су неке временом у нашем црквеном животу постале праве ране од клинова. Зато би свако зналачко стављање прстију на њих требало допринети оздрављењу, а не даљем обољевању.
Самозваним Старокалендарцима или Истинским православним хришћанима који су се као такви огласили у Српској Православној Цркви, али и њиховим симпатизерима, покровитељима и пропагаторима, затим онима који им од почетка гледају кроз прсте, или их чак подстичу на одметништво, треба јасно и гласно рећи следеће:
Сви такви већ се налазе на терену секте, секташког и секташења, па су им и последице за вратом. С обзиром да им је говорено и насамо, и у четири ока, и у присуству два или три сведока, па су најзад и Цркви казани, еда би исправили своје заблуде, а они на жалост ни Цркву нису послушали него су остали тврдокорни и неразумни, због тога их по јеванђелској речи треба сматрати незнабошцима.
Они су наиме добровољно иступили из заједнице са својом, Српском Православном Црквом, прекинули односе са својим епископима, и више се не налазе у евхаристијском општењу са члановима своје дојучерашње Цркве.
Јеванђелска оцена овде изречена, није претерано строга, него пре свега тачна, с обзиром на чињеницу да је тајна Цркве заједничење, кинонија или причешће; штавише, причешће је учешће у самој тајни Цркве.
Ако саму суштину или природу називамо заједницом или кинонијом, или, ако кажемо да се сама суштина подудара са заједницом личности, и ако опет говоримо о Цркви као о кинонији или заједници Духа Светога, онда нам се и закључак намеће да је сваки облик прекида заједнице са Црквом у ствари губљење јединства са њом, и обретење ван ње, изван Христа и Духа Светога. Па зар такво стање није стање непознавања живога Христа, и коначно, стање унутрашњег пакла?!
Све подстицане неразумном ревношћу, па савладане самовољом и прелашћене идеологијом подсетићемо на следеће чињенице: Било би бесмислено да неко у Српској Православној Цркви, која има стари Јулијански календар као свој и придржава га се од самога почетка, наједанпут почне да гради нови црквени идентитет, на пример самозваног старокалендарца, и то чином безобзирног превиђања онога чега се његова домалопређашња Црква стварно придржава.
Зато, сви они који негирају њен стари Календар, или га тумаче и својатају ради својих сепаратистичких и идеолошких циљева, нису старокалендарци, колико год се сами упињали да докажу да јесу, него су они који заврашавају у расколу и сепаратизму.
Исти они не могу бити прави православни хришћани све докле буду негирали православне хришћане и наметали им се као надправославни. А када већ као такви нису ни једно ни друго, а камоли православни, и када су већ сами себе искључили из своје дојучерашње, Српске Православне Цркве, они више нису ни њени живи чланови, а камоли њена православна чеда.
Јер када би они то били, сигурно не би презрели њену свету светајну Литургију, па Тајну Крштења, и редом све остале Тајне, њено богословље, њен православни етос, њену јерархију, и сву своју дојучерашњу браћу.
Бесмислено је дакле себе називати истинским православним хришћанином када никада у историји Цркве нису постојали православни хришћани православнији од самих православних. И опет, када нигде у црквеном Предању не постоји категорија такозваног истинског православног хришћанина, који би својом православношћу превазилазио саме православне хришћане.
Напротив, од почетка су постојали, данас такви постоје, и увек ће постојати само православни хришћани.
Али пошто њима, самозванима, није довољно да буду и да јесу управо православни хришћани, а горе поменута категорија хришћана не постоји ни теоретски, онда они заиста више нису, и не могу бити сматрани православним хришћанима, без обзира на њихово заклањање иза старог Календара, Крштења, светих Канона и анатема, светитељских имена и ауторитета.
Све то, и друго, самовољно прогласити догматима — директивама, па помоћу њих тиранисати своју браћу и уцењивати своју Цркву, не може се оценити друкчије до као фарисејска идеологија, или дух реформације, или скинхедсисекташка тортура; или опет као маловерје и непобожност, или новопројављени скојевци у Србији, са својим комесаром као ђаволом, или ђаволом као својим комесаром.
Дакле, они нису православни, и тек неће бити такви, колико год сањарили о некој својој будућој мондијалистичкој супер православној цркви, састављеној од свих Старокалендараца или Истинских православних хришћана, јер се ту уствари ради о неразумним зилотима, виртуелној удбашкодукљанској скупини и заблуделим расколницима по свету, колико год на томе тајно радило 20 њихових струја у центрима у Грчкој, Есфигмену на Светој Гори, у Бугарској, Румунији, Црној Гори, Португалији, Паризу, Америци, у Србији (на Косову и Метохији), Прилепу, у Скопљу(?).
Дакле, сви они заједно, колико год их данас или сутра било и буде било суперправославних, као што данас они више нису, нити ће сутра бити, православни.
Па ипак, да ли ће они икада ишта представљати? На жалост, само парасинагогу, односно секту, расколнике, и у наставку јеретике!
Пошто сви ови ступњеви стоје у ланчаној и органској вези, подједнако је опасно наћи се било на једном, било на другом крају ланца, са напоменом да се свако непажљив, а нарочито неразумни ревнитељ, зачас може наћи уловљен мрежом оца лажи од искони, из које је затим толико тешко искобељати се.
Циљ и овог нашег реаговања може бити само савешћу мотивисано упозорење, упућено самозваним Старокалендарацима или Истинским православним хришћанима у Српској Православној Цркви; упозорење на опасности које им прете; указивање на последњи тренутак
за смирење, покајање и повратак у окриље своје дојучерашње Цркве.
Коначно, ту је и предлог да они почну да страхују за своје, а не за спасење Српске Православне Цркве!
Одрећи се својих заблуда и неправедно стеченог новца, вратити се својим епископима и вратити неправедно стечени новац, па се задовољити самим Православљем и само њиме, и наставити живети упокајању, ни мање ни више неголи као православни хришћани у Српској Православној Цркви, и увек као такви, то је оно што им по нашем мишљењу преостаје; док без тога, потпуна пропаст!
Указивање на просветљење од Господа Духа Светога ради сачувања од пута погибељи на коме су изгинули сви они који су се одметништвом икада огрешили о Православље, ето у чему се они нуждавају!
Као потврда да је повратак Православљу могућ у сваком, па и утренутку или периоду одметништва од њега, може им послужити извештај о повратку некадашњих самозваних Старокалендараца или Истинских православних хришћана Француза из Окситаније.
После дуготрајног лутања од једне до друге скупине Старокалендараца и задржавања у поменутом статусу, Окситанци су се вратили Православљу, и данас се они налазе канонски у саставу епархије за Француску и Западну Европу Српске Православне Цркве, под епископским омофором преосвећеног господина Луке Ковачевића.
Ево и закључка. Ако су поменути Французи, потомци оних Франака и Визигота који су Цркви и Filioque, и цезаропапизам и папоцезаризам наметнули, и целоме свету утеривали и веру и памет у главупа успели да се ослободе предачке омче, па и смогли снаге да се Православљу врате, и то под омофор Српске Православне Цркве, не сматрајући то нужним злом него напротив, великом чашћу и благословом, јер их ето, по њиховим речима, прима исповедничка и мученичка Српска Православна Црква, зашто и наши Срби, самозвани Старокалендарци, дојучерашњи чланови исте Цркве, а на коју су они у међувремену постали толико гадљиви, не би могли покушати бар да спусте свој дурбин, и да престану да гледају све друге хришћане у теме.
Њихов проблем је мизеран: Како то да сви ми остали нисмо њихови, суперправославаца следбеници и ученици?
Питамо се и ми: Како ће се они, Старокалендарци или Истинскиправославни хришћани ослободити опасности која им прети од претходно неупознате истине и љубави, обе једине кадре да их ослободе окова неразумног и, сада већ патолошког, и патогеног зилотизма?!
Сваком добронамерном православном хришћанину у Српској Православној Цркви очигледно је да су ови самозванци преварени идеолошким духом. Затим, да им више ништа није јасно; то јест, да имје све оно око чега се спотичу и споре одвећ тврда храна, а да млечну храну, која им једино и приличи, они тврдоглаво одбијају, не марећи што због тога могу умрети од духовне глади, и то на домаку толикога обиља духовне хране.
Њихово време за сваку врсту изговора и самооправдања већ је истекло.Смирења, смирења, никада довољно смирења!
СТАТУС САМОЗВАНИХ СТАРОКАЛЕНДАРАЦА ИЗ УГЛА СВЕТИХ КАНОНА
Што се канонског статуса групација ван Православне Цркве познатих као јеретика, расколника и секташких скупина или парасинагога тиче, као и њиховог пријема од стране исте, Православне Цркве, свети Василије Велики пише светом Амфилохију Иконијском:
„Стари су расудили да треба прихватити оно крштење које ни у чему не одступа од вере. Они због тога једну врсту заблуда називаху јересју, другу расколом (схизма), а другу опет лажним збориштем (парасинагога). Јеретичке групе су потпуно удаљене и отуђене од саме ове вере. Схизматичке (или расколничке) групе су оне које се налазе у завади због неке црквене ствари и питања која се могу регулисати.
Парасинагоге су опет зборишта састављена од непослушних презвитера или епископа и необразоване светине.
О парасинагогама је реч онда када се неки клирик, осуђен због прегрешења и одстрањен из службе не повинује канонима, него и даље претендује на своје место и службу, и при том уза се има неке чланове који су напустили Саборну Цркву.
Схизма опет није друго до неслагање са члановима Цркве по питању покајања.
Јерес чине групе попут манихејаца, валентинијанаца, маркионита или пепузијанаца. Њихово неслагање стоји у директној супротности са Божијом вером.
Стари су још на почетку расудили: јеретичко крштење потпуно одбацити; схизматичко да се прихвати пошто они, расколници, још увек припадају Цркви; а крштење чланова парасинагоге (безаконитих групација), пошто се поправе правим покајањем и повратком (Цркви) (признати), односно присајединити их Цркви.
Често пак могу бити примани и у истом свештеном чину они који су једанпут пошли за непослушним клирицима па се затим покајали.“
ЕПИСКОП КРУШЕВАЧКИ ДАВИД
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
