[Шумадинац]

[Шумадинац]

.
ПРАВОСЛАВНИ ЕКУМЕНИЗАМ

„Догматске разлике, будући да се односе на главнину вере, остављају слободну и неповређену главнину љубави. Догма се не противи љубави, а љубав снисходи догмату, јер љубав све покрива, све трпи (Ι Кор. 13, 4-7). Хришћанска љубав је непроменљива. Зато ни неправилна вера неправославних не може да измени осећај љубави према њима. Врло је могуће да се љубављу привуче себи нека неправославна Црква која са погрешних позиција оцењује неко догматско питање. Љубав не треба да буде жртвована због неке догматске разлике... Епископ (пастир) који не воли и неправославне, и не труди се и за њих, дела из лажне ревности и нема љубави. Јер, тамо где је љубав, тамо је истина и светлост. Питање вере не треба да умањује осећање љубави. Учитељи мржње ученици су ђавољи, јер из једног извора не може извирати и слатка и горка вода”

СВ. НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ

[Шумадинац]

.
О ЕКУМЕНИЗМУ

У Православљу уопште, а и у Српској цркви одувек је владао слободарски дух, али је увек бивао уравнотежен личном одговорношћу и саборном љубављу. Ми смо према екуменизму отворени, али и критични, и самокритични. Има и разних "екуменизама". Жеља нам је молитва Богу за јединство свих Хришћана по вољи и истини Христовој. Наша Црква учествује у екуменском покрету али не забрањује и критичко изражавање и оцењивање екуменизма. Што се тиче проблема расцепа у нашој Цркви у Америци, ту није било никакве анатеме, него питање црквеног поретка. Надамо се да ће и ту ускоро доћи до мира и јединства, што би била велика радост целе наше Цркве и Православља уопште.

Блаженопочивши Патријарх Герман

[Шумадинац]

.

АНТИЕКУМЕНИЗАМ У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ


Борба против екуменизма 1: Ко може бити спашен?

Борба против екуменизма 2: Шта је црква?

Борба против екуменизма 3: Ко је јеретик?

Борба против екуменизма 4: Помолимо се?


Пише: Др Paul Ladouceur, универзитетски професор на Orthodox School of Theology at Trinity College (Универзитет у Торонту) и ванредни професор на Faculté de théologie et de sciences religieuses, Université Laval (Québec).



БОРБА ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА 1 : КО МОЖЕ БИТИ СПАШЕН?


И православни екуменисти и анти-екуменисти су почели од истог фундаменталног еклисиолошког принципа, темељно израженог у анти-екуменистичкој изјави Свете Заједнице планине Атос, априла 1980. „Ми верујемо да наша Света Православна Црква јесте једна Света, Саборна, Апостолска Христова Црква, која поседује пуноћу благодати и истине.“


Али про-екуменисти и православни анти-екуменисти извлаче радикалне различите закључке из овог једног принципа. Екуменисти, фокусирајући се на мисао да Православна црква поседује „пуноћу благодати и стине“, закључују да хришћанске цркве такодђе поседују благодати и ситину, али не у њиховој пуноћи. Овај закључак отвара врата узимању у обзир неправославне хришћане као истинску браћу и сестре у Христу и стога појаву могућности заједничког дијалога у љубави, раста узајамног разумевања вере и традиције једних и других и откривања заједничких елемената који уједињују хришћане различитих фркација. Ово не значи да су све хришћанске заједнице равноправне у питањима вере и доктрине јер се православни екуменисти слажу са анти-екуменистима да православна црква једина поседује пуноћу хришћанске вере и да је једина истинска видљива Христова Црква.



За православне анти-екуменисте присуство пуноће благодати и ситне које се налази само у православној цркви значи да су благодат и истина одсутни у неправославним хришћанским заједницама, да су њихови чланови јеретици и самим тим су лишени спасења. Недавна декларација бухарских свештеника и монаха наводи пример да „апостолска и миленијумски стара Отачка традиција недвосмислено сматра да су јеретици ван бродда Цркве и као такви, изван спасења.“ Теологија изван ових афирмација почива на ригорозном тумачењу чувене изреке Светог Кипријана Картагинског „Ван Цркве нема спасења“. Кипријан је сматрао да је спасење могуће само у видљивој Саборној Цркви и да они који су изван Цркве, чак и ако су номинално хришћани, не могу бити спашени. Модерно задржавање ове доктрине која није садржана у Православној традицји, представља погрешно тумачење гчавног дела Отачке теологије и историје ране Цркве. Као што отац Георгије Флоровски истиче снага Кирпијановог учења је у таутологији: „Спасење“ и „Црква“ су једно те исто. Онда је питање, шта је заправо Црква? Флоровски из праксе ране Цркве закључује да хришћани нису систематички поново крштавани (или је свештенство поново рукополагано), бивајући враћани из раскола и јеретичких група у Саборну цркву. Тако да Црква сматра да сакраментална милост постоји и у другим хришћанским заједницама, а не само у Саборној цркви. Другим речима, светотајинске харизматичне или мистичне границе Цркве не одговарају видљивим канонским границама Православне цркве, већ су далеко испод тог нивоа. Флоровски показује да православље следи Августинову светотајинску теологију и праксу ране Цркве погледа на признавање валидности светих тајни ван Саборне цркве и наставак повезивања јеретика и шизматика са Црквом Христовом.


Богословске последице тврдње да су неправославни хришћани лишени спасења су монументалне. Чак и под препостваком, великодушно, да сте сви крштени(реално, можда 150 милиона људи) православци бити спасени, то значи да ће преосталих 2 милијарде хришћана бити осуђени на вечно проклетство, јер у основи нису православни. И вероватно, продужетак овог образложења до његовог логичког закључка јесте да је спасење немогуће за оне који нису хришћани. Тако од тренутне светске популације од око 7,4 милијарде људи, само око 150 милиона (око 2%) имају право на спасење.


Доктрина која одбија могућност спасења највећег дела човечанства крши неколико основних принципа православне теологије. На првом месту, то побија трвдњу да је Бог добри и вољени Бог који жели спасење свих људи, већ радије обраћа Бога у окрутну божанску карикикатуру која ствара људе чија једина коначна судбина јесте вечна патња. Ово нимало није православни начин поимања Бога као некога ко воли људску врсту, Милостивог Доброчинитеља.


Порицање свих могућности спасења ван Православне цркве такође крши неколико других основних начела патристичке антропологије. A priori осуда већине човечанства је облик предестинације, учења које Православна црква увек доследно одбацује вековима. Такође, то је супротно основним учењима отачке антропологије да су сви људи створени једнаки, створени по божанској ипостаси, да сви поседују слободну вољу и да је свако понаособ одговоран за своју сопствену судбину, учествујући или не учествујући у Божјем провиђењу и милости. Као у причи о талантима, свака особа је одговорна за меру божанске светлости и истине која се слободно нуди њему или њој (Мт 25:14-30).


Коначно, потврђујући да божанска милост није и не може бити присутна изван видљиве Православне цркве, ова теологија има за циљ да наметне људска ограничења на божанско деловање. Напротив, Православна традиција трвди да је Бог заправо Бог љубави и милости, који произвољно обезбеђује спасење за православне, неправославне и нехришћане у контексту постојања сваке особе, на начин који је можда непознат или неприхватљив људском разуму. Инкарнација Христа значи да сви мушкарци и жене, током времена, могу бити спасени.


Признање да Бог делује изван граница видљиве Православне цркве представља основу, главно оправдање и императив за учешће Православних у екуменским догађајима. Доброта, божанско присуство и спасење се не налазе не само тамо где ми мислимо да би требали да буду, већ где Свити Дух, у својој божанској слободи, прожима кроз сво време, за сваку особу, која на тај начин има могућност да буде рођена од Духа (Јн 3:8; 1:3).



ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА 2: ШТА ЈЕ ЦРКВА?


22. Априла 2016. Свети Синод Бугарске Православне Цркве издао је декрет који садржи примедбе на нацрт докумета Светог и Великог већа Православне цркве о „одосима Православне цркве са остатком хришћанског света“. Свети Синод Грчке Православне цркве донео је сличну одлуку 26. Маја 2016, године. Кратка одлука Бугарске Православне цркве, која не саджи оправдање за своје поступке, одбацује употребу назива „црква“ за неправославне хришћанске фракције; то се противи закључку да је хришћанско јединство „изгубљено“; и то не одобрава одсусво потврде да је једини начин за хтишћанско јединство повратак „јеретика и шизматика“ у Православну цркву. Ни бугарска ни грчка одлука не иду тако далеко као раније изјаве бугарског свештенства и монаштва која говори да „јеретици су ван брода цркве, и као последица тога, изван спасења“- али је практични закључак исти.


Што се тиче термина „црква“ , у бугарском саопштењу се говори : „Поред Свете Православне цркве нема других цркава, већ само јереси и расколи, и ранији називи „цркава“ су теолошки, догматски и канонски потпуно погрешни“. Бугарска изјава на тај начин идентификује цркву целокупно са садашњом Православном црквом. Као што смо истакли у другом посту на Јавном православљу (борва против екуменизма: Ко може бити спасен?), ова теологија почива инплицитно на ригорозном и уском тумачењу учења Светог Кипријана Картагинског „ван цркве нема спасења“. Православни никад нису прихватили учење Кипријана које ограничава цркву на видљиву институцију, већ они напротив препознају да Христос и Свети Дух делују ван видљивих граница Православне цркве. Као што отац Георгије Флоровски подржава ову идеју, тако се канонске и светотајинске границе цркве не поклапају-границе цркве Христове су мистерија позната само Богу.



Ограничавањем цркве на видљиву институције, Православна црква (византијски обред), бугарски приступ негира Павлов став који заузима много Отаца цркве, цркве као „тела Христовог“ (1 Кор 12:12-31; Кол 1:24 итд.). У многим отачким и модерним тумачењима цркве, ово долази до изражаја као „мистично тело Христово“, наглашавајући да се црква протеже извна граница Православне цркве. Христос је „Пут, Истина и Живот“ (Јн 14:6). Ове три карактеристичне форме чине једну Целину. Тако, тамо где је Истина, ту су и Пут и Живот- пут и живот су Исус Христос. Суштина цркве је поседовање Истине, сведочење Истини и приступ спасењу. Док неправославне цркве и заједнице не поседују пуноћу Истине која се налази само у Православној цркви, оне не посудују ни елементе Истине у стадијуму да могу да сведоче о Исусу Христу и тумаче Његова учења. Они тако учествују у цркви Христовој и самим тим су чланови Тела Христовог, које им даје за право да себе називају „црквом“. У саопштењу Бугарске цркве се такође понавња тврдња из ранијег бугарског црквеног документа где се каже да црква никад није изгубила хришћанско јединство, јер Саборна Православна црква никад није и никад неће изгубити своје јединство. Саопштењем не може бити одбачено као такво јер је таутологија „Света Православна црква“ имплицитно идентична хришћанском јединсву. Такође имлицитно, тело цркве нису само неправославни, већ и њихови следбеници који нису хришћани, с обзиром да не учествују у хришћанском јединству. У ширем историјском контексту, саопштење, наравно, није историјско. Древна Коптска црква у Египту, као и Јерменске и Сиријске црвке, а и сама Римска црква, су све биле део Саборне (универзалне) цркве до 4. Васељенског сабора у Халкидону (451.). То је важило за прву групу цркава, а за Римску цркву до почетка другог миленијума. Ове цркве више нису у заједници са оним што је остало Православна црква. Где је континуирано једнинство Православне цркве, које је тако самоуверено наглашавано у бугарској изјави.


У саопштењу се такође занемарују недавни грех Православне цркве, када се 1996. десио разлаз у заједници између Цариградских и Руских цркава које су под влашћу Естонске цркве, а да не помињемо тренутни сукоб цркава у Антиохији и Јерусалиму око власти у Катру. У периоду од када Цариградска и Руска црква нису у заједници, да ли од тада Руска црква више није „црква“? Или је Екумески Патријархат?


Бугарска декларација се жали на одсуство потврде у нацрту документа Пан-Православног сабора да је једини пут до хришћанског уједињења повратак јеретика и шизматика у Православну цркву. Георгије Флоровски, као вишегодишњи водећи православни екумениста, ово изражава много деликатније: „За мене, хришћанско реуједињење је само универзално преобраћање у Православње“. И Флоровски и Сергије Булгаков, који се не слажу око многих поблема, били су сложни око прихватања чињенице да само Православна црква поседује пуноћу Христове истине-али никада нису прибегли упућивању увредљивих епитета хришћанима (као што је „јеретик“ и „шизматик“), који су можда технички прецизним, али су далеко од хришћанског милосрђа. Као што је Исус учио: „Ко увреди свог брата, биће одговоран пред судом, и ко год каже „Будало“, гореће у ватрама пакла“. (Мт 5:22)


Декларација Бугарске православне цркве тражи да Православна црква прекине ангажовање у дијалогу са другим хришћанима. Православље мора остати чврсто у својој основној обавези да се понаша у складу са Христовом заповести: „Да буду једно као што смо Ми Једно“(Јн 17:22). Сведоци истине Православне цркве не смеју реаговати на добацивање увреда и не смеју испољавати нетрпељивост према осталим хришћанима, али морају скромно сведочити о православној тадицији у хришћанској љубави и морају поштовати све трагаоце за Истином.



БОРБА ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА 3: КО ЈЕ ЈЕРЕТИК?


Једно од омиљених оружја православних портивника екуменизма јесте називање екуменизма јереси, представљајући га неправославним, и често православним који подржавају екуменизам, називајући јеретицима. Примера је много, на пример у документима који долазе из Руске православне цркве у егзилу (ROCOR) и у писањима Светог Јустина Поповића. За ROCOR-овог Митрополита Филарета, католици и протестанти су „модерни проповедници јереси“, а Светски Савет Цркава заједница „Свих могућих јереси“. Писмо Јустина Поповића из 1974. године назива све неправославне „јеретицима“. Али најјаче оружје православних анти-екумениста јесте да екуменизам окарактеришу као „јерес над јересима“.


„Јерес“ и „јеретик“ су Калашњикови анти-екумениста, у рукама неправославних и православних хришћана.


У православној традицији, „јереси“ и „јеретик“ имају веома прецизна и дуговечна историјска значења. Јерес је погрешно учење изложено од стране хришћанина, док је јеретик особа која наставља да следи такво учење. Да би учење било јеретичко, мора као такво бити проглашено од стране целе Цркве, не само од особе, била она епископ, свештеник или монах који мисле да његов брат или сестра у Христу греше око нечега. Суштински критеријум за јерес као такву је налажење и поништавање погрешног учења од стране Васељенског сабора цркве који је прихваћен од саме Цркве. Мали број учења Православне цркве је проглашен званичним догмама од стране Васељенског сабора или неког другог сабора Православне цркве и само одређен број погрешних учења је означен као јеретички.



Нека модерна учења која заступају неправославни хришћани се могу назвати јеретичким по горе наведеном критеријуму. Најочигледнија су учења групација као што су Јеховини сведоци и други који одбацију Никејски Символ вере у Свету Тројицу и божанство Христа и Светога Духа. Али ни једна православна заједница или сабор нису декларисали екуменизам као јерес. Напротив, Свети и Велики Сабор Православне цркве одржан на Криту 2016. снажно је подржао учешће локалних православних цркава у свим догађајима, „са циљем да се дође до јединства свих хришћана на основу истине вере и традиције древне цркве Седам Васељенских Сабора“.


Чак и отац Серафим Роуз, иначе јак борац против екуменизма, заузима суптилан приступ екуменизму као јереси. Екуменизам „је јерес“ пише он, „само ако заиста подразумева порицање да је Православље истинита црква Христова“. Један се не може назвати јеретиком, али се више присталица екуменизма могу назвати јеретицима.


Упркос постојању јеретичких учења у неколико неправославних заједница, ипак је неопходно направити разлику између јереси и јеретика. Да ли су неки неправослани хришћани „јеретици“ у историјском смислу те речи? Исус нас упозорава на лицемерје у осуђивању других (Мт 7:1-5).


Прави јеретици су они који су имали прокламовану Истину Цркве Христове и хотимично су је ставили на страну у корист другог учења које није заједничко са истином цркве. Све у свему, они су наследили та учења од оних који су претходили у њиховим црквама, обично родитељи, учитељи, који уче ова учења од својих претходника итд.-баш као и колевка православња која наслеђује и прихвата учење својих претходника. Они који свесно стављају по страни учење цркве и говоре да црква греши су прави јеретици, а не њихови потомци.


Да потомци оних који су раскинули са Црквом буду названи јеретицима мора се пренити грех очева на синове. Православна традиција доследно одбацију ову тврдњу. Црква учи да је грех личан, ненаследан. Древни и модерни Оци цркве стално бране људску слободу од свих који потврђују учења против Православља. Хајде да не осуђујеумо хришћанске јеретике, већ да их сместимо у своје мисли, срца, молитве, истинске али застрањене браћу и сестре у Христу.



БОРБА ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА 4: ПОМОЛИМО СЕ?


Православни противници екуменизма су веома критични према православнима који учествују у молитвама и службама са неправославним хришћанима. Ово противљење је утемељено на древним канонима забране молитве са „јеретицима и шизматицима“. Највише цитирани канони су Апостолски канони 10,11,45,65 и 71. Апостолски 10. канон говори : „Они који се моле заједно, а нису у хришћанској заједници, чак то било и код куће, нека буду екскомуницирани“ и канон 45. „нека сваки епископ, свештеник и ђакон, који учествују у молитви са јеретицима, биће суспендовани, али ако им дозволе да врше било коју службу, нека буду свргнути са власти“.



Позивајући се да су древни канони релевантни за укључивање православних у екуменске молитве, користи се неколико главних квалификација. Најважније је позивање на изолацију греха од канона из оба историјска контекста и праксе православне цркве. Православно канонско право није сложено и кодификовано црквено право какво постоји у католичкој цркви, већ су то више несистематичко прикупљена правила или закони усвојени од локалних, регионалних и васељенских сабора у периоду од око два миленијума. Узети као целина, ови закони садрже неке недоследности и многи од њих су престали да буду релевантни са садашњу Православну цркву и потребе верника. Православна канонско-правна традиција наглашава динамично тумачење канона, а не само једно позивање на речи древних канона. Ово друго је канонизам, не жива канонска традиција Православне Цркве.



Класичан случај да се високи православни јерарх моли са неправославним догодио се 1930. Године. 1921, Свети Тихон (Белавин) (1865-1925), Патријарх московски, поставио је митрополита Евлогија (Георгиевског) (1868-1946) за администратора руских парохија у Западној Европи и да представљају Московску патријаршију у Западној Европи. Године 1929., Католичка црква, Англиканска црква, француске протестантске цркве и Православне цркве у западној Европи иницирале су недељу дана заједничке молитве за жртве верских прогона у Совјетском Савезу. У фебруару 1930. године, митрополит Евлогије учествовао је у екуменској молитви у катедрали Светог Павла у Лондону и Л’Оратоире у Паризу. У то време, Евлогијева епархија је и и даље била повезана са Московском патријаршијом, која је прогласила као одговор на екуменску иницијативу, да је било слободе вероисповести у Совјетском Савезу. Митрополита Сергија (Страгородског) (1867-1944), тадашњи de facto поглавар Московске патријаршије, покушао је да уклони Евлогија са дужности, али не због учешћа у екуменској молитви, већ зато што се није показао лојалан совјетском режиму. Године 1931, као резултат покушаја дисциплинских мера Москве против Евлогија, Евлогије, уз подршку већине свештенства, парохија и верника ставио је себе ии своју епархију под омофор Васељенске патријаршије.



Пример учешћа митрополита Евлогија у екуменској молитви због патњи Руске Цркве, и примери бројних других православних архијереја у молитвама екуменског карактера током протеклог века, морају бити одмерени сходно тренутку, ако се говори о важности канона који говоре против молитве са „јеретицима и шизматицима“. У контрасту са редукционизмом и модернистичким погледом који ограничава православно канонско-правну традицију инсистирајући само на слову ових канона, мора се образложити динамичан појам традиције као постепене изградње широкпг консензуса унутар Цркве, формулисаног од стране канонских архијереја, који се односи на остваривање мисије Цркве и пастирских дужности у овом добу. У овом случају, сада имамо скоро један век од када су канонски архијереји одлучили да у одређеним околностима, и углавном су посебно овлашћени да то ураде (посебно званични представници православних на екуменским скуповима), неки облици молитве са не-православним су дозвољени. Ова снисхођење у односу према древним канонима је један аспект дуге традиције Православне Цркве који води ка отвореним односима са не-православним хришћанима.


Православна Црква делује под еклесиолошким императивом да она увек мора тежити да друге приведе натраг у јединство са њом, и процена архијереја током протеклог века била је да се то може најбоље постићи учешћем у екуменском покрету и уз заједничке молитве, укључујући седмице молитве за јединство хришћана, пре него да их бојкотују. У традицији православног канонског права, они који се залажу за бојкот било би потребно да покажу да ће њихов приступ боље промовисати јединство и заиста боље остварити православну пастирску бригу за неправославне, у односу на учешће у екуменском покрету и заједничке молитве.



Ово снисхођење древним канонима је условљено постојањем јасних граница у заједничкој молитви и деловања у екуменским скуповима. Молитве у екуменским скуповима обично се фокусирају око елемената које сви прихватају, где Оче наш, Никејски Символ вере (без филиокве) и читања из Библије (посебно псалама и извода из Јеванђеља и посланица) обично чине као главне компоненте. Нема говора о суделовању или учешћу у другим светотајинским радњама. Често верске службе на екуменским скуповима дело су једне деноминације, са припадницима других конфесија који учествују посебно у молитвама и химнама нормално рецитованих од стране чланова хришћанске заједнице. Православни су често позвани да учествују у вечерњим службама или другим службама, чиме се обезбеђује непроцењива могућност да сведоче о богатству православне литургијске традиције. Православна су постојани у држању да не сме бити „Евхаристијске гозбе.“



Строго, круто, буквално и рационалистичко тумачење православног канонског права је модерна новина које не кореспондира са православном традицијом. Древни канони који забрањују заједничка мољења, и заиста многе друге врсте контаката са „јеретицима и шизматицима“, важна су историјске сведочанства о томе како је Црква оцењивала да би она најбоље остварила своју мисију сведочења, пастирске одговорности и постизања јединства у време њиховог усвајања, посебно у контексту званичног статуса православног хришћанства у Византији. Просуђивање водећих православних пастира током протеклог века било је и наставља да буде, да примена ових канона није више најбољи начин да Православна Црква испуни своју мисију у савременом свету. Једноставано позивање на древне каноне, није довољно да превагне над просуђивањем и праксом Цркве током протеклог века. Исус каже недвосмислено „Где су два или три сабрани у име Моје, онде сам и Ја међу њима“ (Мт 18:20).

[Шумадинац]

[Шумадинац]

[Шумадинац]

.
МИСИЈА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ; ЕКУМЕНИЗАМ


Црква постоји у овоме свету да би сједињавала све
људе и народе, цео космос са Светом Тројицом. То је
Њен "програм" и Њен задатак. Она Себе сматра саборном,
сабирном, католичанском заједницом. Православна
црква има католичански ум, осећање и бригу за све људе
и народе без обзира на доктрину, вероисповест, пол, језик,
боју коже, нацију. За православну теологију сваки други
човек је неопходност, брат, икона Божја, највећа светиња.


У вечност не улазе религије, теорије, културе, учења,
догме, нације већ живи и конкретни људи. Црква није за
релативизам Истине, није толерантна према демонским стихијама
овога света, верама, учењима и религијама које
скрнаве људско достојанство. Она мрзи грех и заблуду
али воли човека. Бог нас воли не зато што смо добри, толерантни,
морални, правоверни већ једноставно зато што нас
воли. Божја љубав не тражи никакав разлог. Кроз целу историју
цркве Божанска љубав и љубав Цркве се појављивала
и према оним који су изван Ње, чак и према Њеним
непријатељима. Најконкретнији доказ за то су чуда светитеља
над неправославним.


Евхаристија се служи не само за православне, већ за
све људе и цео космос. На сваком богослужењу Црква
се моли за "мир целога света" и "сједињење свих". "Бог
не гледа ко је ко, него у сваком народу онај који Га се
боји и твори правду мио је Њему", каже Свети Апостол
Петар (Да. 10,34-35). Један од највећих теолога и отаца
Цркве, Свети Јован Златоусти на једном месту каже: "Не
верујем у спасење онога који се не труди да спасава
друге". То значи да нама православнима нема спасења
ако не чинимо све што можемо да се спасу и имају живот
вечни други. То подразумева не да друге вере равнодушно
"толеришемо'', и да према њима не примењујемо
насиље, већ много више. Треба да изађемо из себе, да се
саживимо са не-ја, с другим људима и народима који при-
падају другим религијама и хришћанским конфесијама.
Треба их упознати, разумети њихове патње и проблеме,
ући у њихов свет. То значи, треба их волети.


За Православну црквy учествовање у екуменском
покрету и дијалогу са нехришћанским религијама није ствар
тактике и дипломатије. То је Њена мисија, пројављивање
самог Њеног идентитета. Питање верске толеранције и
екуменизма је превасходно сотериолошки проблем и питање,
тј. израз и брига Цркве за спасење свих.

Антиекуменизам се често правда тобожњом бригом за очување
"православног Предања'' и "Вере Отаца''. То се може чути
и од појединих теолога.


Међутим, не учествовати у екуменском дијалогу, не показати бригу, одговорност и
љубав према онима који не припадају Православној цркви,
у суштини значи капитулацију православних пред неправославним
умом и духом. То би значило да се Црква
одриче мисије, тј. саме себе.


Ако добро разумем Православље и природу Православне цркве, за њих није мерило
истине доктрина, уверење, убеђење, религија, текст, догма,
канон, него жива Личност Богочовека Христа, односно
Црква као Тело Христово и љубавна заједница.


Показивање љубави према неистомишљеницима, неправославним,
нехришћанима па и непријатељима, никако не подразумева
да Православни напусте своје Предање, догмате,
каноне, учење. Напротив, то само значи, све то
потврдити на делу.


Православни не могу да се одрекну верске толеранције
чији је телос Истина јер једино Она ослобађа и препорађа.
Екуменизам у "вертикали", јединство у вери и Истини, јесте
нужна претпоставка екуменизма у "хоризонтали". Без
живог и личног Бога нема мира и добре воље међу људима.


Уколико би Православни напустили своју веру, Предање
и учење, то би значило да напуштају екуменски покрет
и екуменизам љубави који једини даје праве плодове. То
би значило самонегацију Цркве, Њену редукцију на религиозно
удружење с посебним циљевима.

Циљ и тежња Православних је јединство свих у Христу, јединство у вери и
Евхаристији. Вековно искуство их учи да нема преображаја,
промена на боље, истинске људске слободе, све док се не
разлучи Истина од лажи, добро од зла.


Екуменизам и верска толеранција подразумевају лично самоограничење, покајање
и праштање, што подразумева и заборав туђег греха
и непочинства; рат са самим собом, подвиг да се обуздају
они импулси у нашој природи који је терају на егоизам,
саможивост, самозатвореност и мржњу.


ПРОТОЈЕРЕЈ РАДОВАН БИГОВИЋ

[Шумадинац]

[Шумадинац]

.
СТАВ СПЦ О ЕКУМЕНИЗМУ


Какав је став СПЦ о екуменизму? Да ли је помирење или макар заједничко деловање могуће? Христос је један и Он свима треба да нам буде циљ. Колико је СПЦ подељена у вези овог питања? Претпоставимо да су блаже струје у оквиру СПЦ попустљивије и не сматрају „издајом“ православља контакт са Римокатоличком Црквом или протестантском. Да ли је јачи глас блаже струје или оне тврде, строге и бескомпромисне која иде тако далеко да Римокатоличку цркву сматра практично јеретичком а папу дословно доживљава као сатану?



Предрасуде су увек проблем. Људи се увек плаше непознатог. Отуда беснило. Екуменизам није више тако атрактиван за анализу као ранијих деценија. Екуменизам је неправедно добио своју синонимност у неком озлоглашеном и издајничком унијаћењу. Фанатика је увек било и понеког зилота као каријеса. Испаде да свако ко полемише или има пријатеља међу католицима, протестантима, адвентистима, итд. да је нужно неки секташ или издајник вере православне. Не знам како многима промиче да смо читавих 1000 год. били једна Црква а да смо се распали због сукоба појединаца за још читавих 1000 год. То није наивно. Наводно је дошло до помирења и прекида раскола скидањем узајамних анатема другом половином 20 века, али ништа се објективно није променило. Формално скидање међусобних анатема (проклетства) извршено је 1965. године између цариградског патријарха Атинагоре и папе Павла, али црквено јединство није постигнуто. Није ту проблем теологија колико политика. Папски примат је остао камен спотицања можда и за самог папу. Не гледам на католике тако брутално. Може се бити јеретиком и сатанистом на више начина и унутар православља. Нема загарантоване позиције да у нама не дише неки притајени секташ а да за то и не зна. Мислим да је већи проблем колико приватно лечимо своју ксенофобичност.

УПОДОБЉАВАЊЕ

[Шумадинац]

.
КО "ШТИТИ" ЦРКВУ ОД "ЈЕРЕСИ" ЕКУМЕНИЗМА


Сада су се окупиле разне расколничке, чак и секташке групе, које су раније стављале акценат на календарском проблему, а данас говоре: "ми штитимо Цркву од јереси екуменизма". Као да међу нама постоје такви екуменисти који не верују у своју сопствену Цркву, већ верују у неку иноверну и маргиналну цркву, састављену од парчића хришћанских деноминација и секти. Ја мислим да међу православним јерарсима таквих људи нема. Сматрам богохулним изјаве, да су људи попут оца Георгија Флоренског и неки други православни свештенослужитељи и јерарси, у прошлости и садашњости били или јесу издајници православне вере. Наравно, неопходно је бити опрезан. "Пазтите како опасно ходате", - говори апостол Павле. Треба "разликовати духове", па тако и у екуменском покрету.

Епископ Бачки Иринеј

[Шумадинац]

[Шумадинац]

.
НЕДОУМИЦЕ У ВЕЗИ "ЕКУМЕНИЗМА"


ПИТАЊЕ: Екуменизам је свејерес, по речима Светог Аве Јустина Поповића. Ове речи верници често доводе у везу са не одласком у Цркву, због по њиховом мишљењу одређених свештеника и владика, несхватајући суштину речи поменутог светитеља. Како то тумачите?

---

.
ОДГОВОР: У контексту горе реченог. Екуменизам који би подразумевао синкретизам био би ништа друго него свејерес (синтеза више различитих јереси у једну свеопшту јерес). Међутим, не треба одбацивати саму идеју дијалога, као напор да, по речима Христовим, сви једно буду. Наравно, то подразумва јединство вере. Појаву евентуално другачијег појма екуменизма код појединаца у Цркви треба критиковати. Свети Ава Јустин је то управо и чинио. Али, прво треба бити компетентан за критику. Потребно је одређено теолошко знање. Затим, потребно је да се критика не претвори у разградњу Цркве. Ава Јустин је пример за обоје. Био је теолошки итекако компетентан, а у критици није разграђивао Цркву и није му падало на памет да је и сам напушта и да се прикључује или оснива неку „истинитију“ православну цркву. Ми данас имамо многе критичаре који су далеко од било какве компетенције.


Имамо проблем не надимања знањем, већ надимања незнањем. Да невоља буде већа, ти „критичари“ не само што себе удаљују од Цркве, већ и друге вуку за собом, подстичући верујући народ на одбијање комуникације са својом Црквом. Тиме сеју смртни раскол, који ни крв мученичка не може опрати.

Највећи грех је грех против јединства Цркве. То је она хула на Духа Светога, коју помиње Христос, а која се неће опростити. Дух Свети је Дух заједнице. Тамо где је Он, тамо је јединство многих у једно Тело Христово. Они који разједињују Цркву, раздиру Христово Тело и врше неопростиву хулу на Духа Светога.


Јер, оно што Дух Свети сједињује они разједињују. Наши верујући људи треба да знају да се Црква не налази у идеологији, нити у тумачењима вере појединаца, ма колико она била „слатка“, „привлачна“ и „убедљива“. Црква се налази у заједници и општењу, јер Црква јесте заједница и општење многих удова у једном Телу Христовом. Када кажем заједништво, мислим на конкретну, живу Цркву – на наше парохије и епархије. Само се кроз ту заједницу увезујемо у једно Тело Христово.


Добар духовник мора бити и добар психолог, те не чуди податак да су свештена лица често виђена на Београдском сајму књига управо на штандовима, где се продају књиге психолошког штива. Намеће се логична констатација, да би свако од нас требало да има свог духовника са којим ће се посаветовати у вези са свим животним недаћама. Зашто поједини верујући Срби и поред те чињенице рађе бирају да следе ставове, на пример, др Мирољуба Петровића, са којима су упознати преко You Tube?


Да, духовник је потребан као наш руководитељ у духовном животу. Нарочито када смо на самом почетку свог литургијског живота. По могућности, тај духовник би требало да буде наш парох. Онај који нам долази у дом, који нас крштава, венчава, исповеда. Не треба одбацивати свог пароха и своју парохију, тражећи „светија“ и „духовнија“ места. У свакој парохији, на свакој Светој Литургији, присутан је један и исти Христос. Зато је бесмислено говорити да постоји негде већа светиња од наше парохије.


Наравно, то не значи да не треба некада отићи и у неки други храм или манастир. Али, неки наши верујући су се претворили у духовне скитнице. Они трагају за неким ванредним светињама – за светим моштима, чудотворним иконама и сл. Заборављају да је „један Свет, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца“, а да од њега све свето добија светост, па и свете мошти и свете иконе. А њега, извор светости, светост саму, имају управо у својој парохији – на Светој Литургији.


Неки други, како сте рекли, трагају за неким, назвао бих га, инстант православљем. То су они који желе да брзо и лако постану „учени“ „супер православци“. Њихова духовна „литература“ су мањи или већи број, питај Бога чијих, цитата са интернета. Њих не занима истина, они траже цитат који ће, макар привидно, да подржи оно што већ и унапред мисле. То је типичан секташки, sola Scriptura, приступ вери. Наравно, уз то иду и квази учитељи и квази духовници, који нуде баш таква инстант, бомбастична и ефектна решења. Зашто то људи раде? Ваљда због тога што је тако лакше. Ми и живимо у времену где нам се за све нуде брза, кратка и одмах употребљива решења и информације.

---

.
Са таквим „решењима“ најбрже и најлакше ћете одати утисак стручњака. Пошто се већина понаша као ви, готово нико и неће приметити да се ради о шарлатанству. „Почешите“ људе кратко и ефектно тамо где их „сврби“ и добићете публицитет. Господин којег сте поменули управо тако наступа.


Он „чешка“ Србе тамо где им највише прија – по њиховом националном, културолошком и идентитетском питању. Зна он да Србима та прича итекако прија и да ће је многи „прогутати“. Међутим, многи од тих који „гутају“ не знају да ће уз тај укусни мамац прогутати и веома опасну удицу.


А. МИЛОЈКОВ

[Прст_у_ока_латиници]

Исповедно писмо свештеника Радише Нинковића епископу Лонгину
среда, 25 јануар 2017
Serbian Orthodox Monastery of St Nikolaj Bishop of Žiča + Churche of St. Prokopius
Српски православни манастир Св. Владике Николаја Епископа жичког +
Храм Св. Прокопија
Новембар 06, 2016.
О. Радиша Нинковић
6905 Springborn Rd.
China, MI 48054
Његовом преосвештенству Епископу г. г. Лонгину
35240 w.grant. Ave., Third Lake, IL 60030
Ваше преосвештенство благословите,
Недавно сам примио црквене календаре за 2017. г. С радошћу сам отворио да их прегледам. На самом почетку сам са изненађењем приметио да у истоме нема Св. Саве, нити Његове химне, што ме је са великим болом додатно изненадило. Светог Саву смо имали у календару за време комуниста, а сада у слободноме свету Он је одстрањен. Жалосно!
Ваше преосвештенство, будно сам пратио, а и сада то исто радим, рад СПЦ који је дубоко крочио у екуменизам-свејерес. Измене су многе унете у Светосавску Цркву, то јест Свету Православну Цркву. Ево неколико примера: измене у Символу вере; одстрањивање Догматике аве Јустина; избацивање иконостаса из појединих храмова; сваконедељно причешћивање, без икакве припреме; Свету Литургију многи свештеници кроје и служе по своме нахођењу; причешћивање верника са свим честицама, а не са Св.Агнецом; шуровање па чак и саслуживање са другим нецрквеним организацијама; проглашавање римокатоличке вере да је то „Св. Црква“.
И тако даље, и тако даље, да не набрајам, јер има пуно тога.
Преосвећени Владико, похађали смо исту Богословију и исти су нам били професори. Они нас нису учили овим новинама које се у нашој СПЦ шире као једна епидемија, што верујем да и Вама тешко пада.
Ја, Ваше преосвештенство, не могу, а и не смем, да прихватим оно што није Православно учење. Такође ни Црквени календар у којем нема Светог Саве. Усвајањем новина које се данас неуморно шире у нашој СПЦ стављало би ме у ред екумениста-јеретика, а без Светог Саве ја не смем пред свој Српски народ да изађем, јер без Светог Саве нити смо ми Срби нити православци. Јер, да Светог Саве није било, не би ни ми
постојали. Опростите, ово је моје мишљење које је испуњено
светосавско-православним духом.
Добро се сећам своје свештеничке заклетве дате при рукоположењу да ћу „чувати и бранити Догмате и Каноне Св. Православне Цркве. Како ја чинио тако ми Бог помогао“.
Ваше преосвештенство, код владике Милаша се у одлуци Шестог
васељенског сабора наводи: „Свака, па и најмања промена у учењу Цркве,ставља дотичну Цркву у Раскол са Црквом Христовом“.
Преовећени владико, ја екуменизам не смем да прихватим, јер то није Христова наука. Било какву промену у Цркви, која се данас шири, ја не смем да практикујем јер ме ставља у раскол са Црквом Христовом. Не дао Бог!
Богомољу сам подигао да у истој са својом напаћеном фамилијом и благочестивим Српским народом, ко год жели, чувамо веру „у Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву“. У нади да ћете разумети моје духовно осећање, које је у духу Православног учења, остајем унапред захвалан.
Просим Ваш свети благослов и целим Вашу свету десницу.
Последњи од најгрешнијих, о. Радиша Нинковић
(следи читак потпис ћирилицом пуним именом и презименом, о. Радиша
Нинковић, са пост скриптумом)
ПС. Ако Вам је потребна помоћ да подмирите трошкове штампања Црквеног календара, стављам Вам се на располагање да Вам новчано помогнем, али календаре без Светог Саве не смем да ширим у Српском народу.
Хвала и благословите.

[Шумадинац]

Тотално јеретички текст!