[Шумадинац]

.
БЕДЕМ И БРАНИК КОСОВА


Артемије је слао своје клирике, са претензијом да остану њему потчињени, чак у друге Православне Цркве, – у Александријску Патријаршију, у Чехословачку, у Аустралију, – а свог „архимандрита Симеона” послао је у Солун и дао му свој антиминс и благослов да служи у хиландарском метоху у Солуну, који, као и Хиландар, канонски припада цариградском Патријарху. Виловски је притом на Литургији помињао епископа Артемија док нису дошли из надлежне црквене власти у Грчкој и одузели тај антиминс. Артемије за тај велики канонски прекршај није казнио Симеона ни епитимијом иако је Свети Сабор то од њега својом одлуком маја 2006. године, изричито тражио. Неизвршене одлуке Светог Архијерејског Сабора, од маја 2006. па надаље, и биле су пресудне за Артемијево уклањање са епархије. Нема ту ни најмање места за накнадно измишљане мегаломанске идеје да га је „требало уклонити” – као „бедем и браник” Косова, Православља и Српства(!).

СПЦ

[JaLicno]

Непомјаник Вас тера да и сада у време поста поганите своју душу и језик.
Господ да Вам помогне, да се мало смирите, а онда својим очима сагледате стварност и истину.

[Шумадинац]

Непомјаник Вас тера да и сада у време поста поганите своју душу и језик.
Господ да Вам помогне, да се мало смирите, а онда својим очима сагледате стварност и истину.

[Шумадинац]

[Шумадинац]

.
СПЦ: АРТЕМИЈЕ ВОДИ СЕКТУ


СРПСКА православна црква осуђује поступање некадашњих монаха, а њихово деловање назива - сектом. Највећу одговорност врх српске цркве приписује самом Артемију, а отварање „катакомбног“ сабиралишта у Београду оцењује као „неканонско и противзаконито деловање његове секте“.
Овај став последњи пут је поновљен пре три дана на седници Одбора СПЦ за Косово и Метохију, са које је саопштено да бивши владика наставља са деловањем које нема ниједну додирну тачку са предањем Православне цркве.


- Поред лажног представљања и самотитулисања именом владике рашко-призренског и ширења неистина он уноси дух немира, неразумног понашања и лажне ревности за веру - саопштено је у Патријаршији. У то су укључени и рашчињени монаси који шире „теорије завере“ под изговором борбе против „екуменизма“ и „глобализма“.

[Шумадинац]

ГОРДОСТ БИВШЕГ ЕПИСКОПА АРТЕМИЈА


Чим је реч о екуменизму, претпостављам да се верује да би (бивши епископ) Артемије требало да говори на ту тему, обзиром да је једини који (данас) даје себи за право, да говори о њој. Знате, да се пре сопственог раскола, рашчињења, као и свега срамотног што је произашло из његове самовоље, огласио по било којем питању, па и овом, вероватно бих му поверовао и узео за озбиљно то што говори, имајући у виду чињеницу да је Јустиновац, и да га лично познајем. Данас, искрено сумњам у његову, било какву добру намеру.



Злоупотребљавати тему на начин на који он то ради, позивајући за „сведоке“ Светог Аву Јустина, као и Старца Пајсија Светогорца (Езнепидиса), далеко је од промишљеног, добронамерног и паметног поступка. Напуштање СПЦ у којој се Крстио и положио монашки завет на послушање, разлаз са Духовном децом Св. Аве Јустина, са којима је „хлеб живота јео“ неспорно сведоче о дубоком паду „душе хришћанске“.




На слици, види се гордост и прелест овог монаха, ако се ту о монаштву уопште више може говорити, обзиром да сам себе сврстава у ред Светих, у Крсту у чијем је у врху Свети Сава, а десно и лево Св. Јустин и Св. Николај, а „скромно“ у дну Артемије.



Слобода је темељ хришћанског погледа на свет, слобода у чињењу, како добра тако и зла, и за Артемијево спасење, брине само он. Ипак питање је, шта с онима које повлачи за собом у пропаст, јер најмање ту има нецрквених.

Лаковерни су они који ће пропасти с њим.

СПЦ

[Прст_у_ока_латиници]

https://www.youtube.com/watch?v=DEWmlQKEgMo

Ове су ваше заблуде.......

Нарид вам је гледан и болестан.......а грашите зидове!

[Шумадинац]

https://www.youtube.com/watch?v=DEWmlQKEgMo

Ове су ваше заблуде.......

Нарид вам је гледан и болестан.......а грашите зидове!

[Шумадинац]

.
СЕКТАШКИ И РАСКОЛНИЧКИ МЕНТАЛИТЕТ БИВШЕГ ЕПИСКОПА АРТЕМИЈА И ЊЕГОВО НЕСХВАТАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА



Поводом боравка монаха Артемија,
рашчињеног епископа, у неким српским срединама у Сједињеним Америчким Државама


Поводом вести да је на територији Сједињених Америчких Држава, у неким српским срединама, јавно наступио монах Артемије (Радосављевић), који се лажно представља као епископ, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве изјављује следеће:


Наметљиво најављена посета монаха Артемија нема благослов Патријарха српског, нити иједног од надлежних епископа Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци, нити икојег надлежног тела или лица у нашој Цркви.



Дотични монах, некадашњи епископ рашко-призренски, лишен је епископског чина канонском пресудом Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, а његови преступи материјално-финансијске природе предмет су кривичног поступка пред надлежним судским органима Србије. Однедавно, овај несрећни, заблудели, прелашћени човек, вођа парасинагоге или незаконите, неблагословене и од Цркве непризнате заједнице, улаже напор да створи и прави раскол, са свим последицама раскола, нарочито у нашем трагичном времену, у којем многе силе зла са свих страна, споља и изнутра, кидишу на Српску Православну Цркву, на њен углед, канонски поредак, јединство и мисију. Транформацији парасинагоге у прави раскол треба да послужи и његов „поход” на Српство у Америци. Његова данашња антиамеричка реторика – још лажљивија него његова некадашња проамеричка и натовска реторика – не укида чињеницу да он, као мало ко од Срба, уствари као бивши фаворит Олбрајтове, Холбрука и других српских „добротвора” у САД, има трајну визу за улазак у САД. Издајник је остао издајник – осим што је у међувремену од лажног ревнитеља и лажног родољуба еволуирао у правог разбијача црквеног јединства и српске слоге.


С обзиром на то да овај рашчињени епископ, у својој прелашћености и заблуделости, збуњује неупућене и саблажњава лаковерне, сматрамо својом пастирском дужношћу да верном народу укажемо на елементарне чињенице.


Сви наслови тема на које он већ говори или тек намерава да говори показују да се ради о непостојећим питањима и лажним проблемима. Прогласи његових трабаната говоре, наиме, о „прогону у нашој светој Цркви”, о „јереси појединих кључних владика”, о „екуменизму”, о „унијаћењу”, о „многим другим појавама где се отворено запоставља Светосавље”...

Шта рећи на све те бесмислице?



У Српској Православној Цркви нема никаквога прогона, а поготову га нема у случају монаха Артемија. Постоји само његова канонска и кривична одговорност, као и одговорност његових саучесника, за нечувену пљачку новца намењеног страдалном српском народу на Косову и Метохији. Тај новац не потиче само од државних институција у Београду нити само од осиромашеног српског народа у Србији, Републици Српској, Црној Гори и другде него, великим делом, и од многих, Богу и Роду верних Срба који живе широм света, а понајвише управо од Срба који живе на америчком континенту. Позивамо, браћо и сестре, све вас који сте давали или слали Артемију своје трудом стечене доларе да се замислите над питањем: зашто никад нисте добили информацију и документацију о томе како је ваша помоћ конкретно употребљена? Замислите се и над луксузом који су себи зналачки обезбедили тај лажни подвижник и његови псеудомонаси!



Постоји, исто тако, његова доказана канонска кривица за рушење вековног црквеног поретка, за одбијање послушности највишим јерархијским телима Српске Православне Цркве, – Светом Архијерејском Синоду и Сабору, – као и за подстицање лаковерних на бунтовништво и непоштовање тих тела. Најпре су он и његови пропагандисти спаљене савести говорили да је нови српски Патријарх добар (како се односио према блаженоупокојеном патријарху Павлу верујемо да вам није непознато), а да су лоша Артемијева браћа по епископској служби и по истом духовном оцу, као и још неке „кључне владике”, па су стога апеловали на Синод; потом су тврдили да је Синод неправедан према њему и да ће меродаван бити искључиво суд Сабора, да би напослетку, кад ни Сабор није играо онако како Артемијева секташка дружина свира, прогласили да ни Сабор не зна шта ради. Артемијево наопако схватање Цркве дало би се сажети у реченицу: „Црква – то сам ја!” Његове присталице иду и много даље, све до хуле на Духа Светога, када тврде: „Истина је само једна – владика Артемије” (!).


Даље, у нашој помесној Цркви нема јереси. Причу о „јереси” безочно лансирају клеветници артемијевци и тиме показују да се баве ђавољим послом (реч ђаво у преводу значи, између осталог, клеветник, опадач). Клеветати Цркву и њене законите архипастире, на челу са њеним Предстојатељем, значи – стављати себе изнад Цркве. Зар то нису чинили сви јеретици у историји хришћанства? Нека, дакле, псеудозилоти или лажни ревнитељи не траже јерес у Цркви Бога Живога, која је Стуб и Тврђава Истине, него у свом, иначе слободно изабраном „егзилу”, такође лажном, и у својим луксузним „катакомбама”!



У нашој црквеној и народној средини нема ни било каквог „унијаћења”. Заједнички живот у мешовитим срединама и сарадња са инославним хришћанима по разним питањима од заједничког интереса нема никакве везе са „унијаћењем”. И ви, браћо и сестре, овде у Америци цео живот проводите у свакодневном контакту са неправославним хришћанима, – у кругу пријатељâ, на послу, па често и унутар властите породице, – а ипак се нико од вас није „поунијатио”. Оно што, нажалост, постоји и због чега је наша Црква много пута протестовала јесте нездрава атмосфера притиска на српски народ у Хрватској, који, негде више негде мање, живи под сталним претњама повампиреног усташтва, због чега поједини маловерни и малодушни Срби одлучују да превере, што из страха што из интереса. Али за тај феномен није крив нико у нашој Цркви: кривицу деле сами људи који напуштају прадедовску веру, заборављајући пример Матавуљевог Пилипенде, и они римокатолички свештеници у Хрватској који их „покрштавају”, газећи учење и упутства Другог ватиканског сабора, у који се иначе притворно заклињу.



Оптужбе за „екуменизам” такође су резултат неразумевања мисије Цркве Христове од стране Артемија и артемијеваца. То неразумевање извире, с једне стране, из мутног извора опскурног фанатизма и секташког схватања природе Цркве, а са друге стране је политички и идеолошки мотивисано. Сад Артемије сваки сусрет и дијалог проглашава за „екуменизам” и издајство Православља, а док је њему требало и одговарало, сусретао се и са инославнима и са иновернима више и чешће него сви остали српски епископи заједно.



Уосталом, Православна Црква је по својој природи саборна и свеобухватна, па зато има и васељенску, планетарну одговорност да проповеда Јеванђеље спасења свакоме створењу и да све народе просвећује науком Христовом. Речи икумена и икуменски или, по другом изговору, екумена и екуменски, изворно грчке, у преводу на српски управо и значе васељена и васељенски. Отуда се свеопшти сабори Цркве називају васељенским саборима, а највећи свети Оци – као што су свети Максим Исповедник, свети Григорије Палама и свети Марко Ефески, а у најновије време код нас свети Владика Николај и свети Јустин Ћелијски – називају се васељенским учитељима.



Поред једностраних верзија екуменизма, римокатоличке и протестантске, постоји и аутентично православно схватање, које свети старац Јустин у својим Записима о екуменизму, објављеним 2010. као издање манастира Тврдоша, означава као богочовечански икуменизам. Није, дакле, ни издајство ни грех сведочити православну веру пред другим хришћанима и пред људима уопште, у оквиру институционализованог, званичног дијалога или пак спонтано и неформално; грех и издајство постоји само када недоследно и недостојно сведочимо о нади која је у нама или кад уопште не сведочимо јер одбацујемо сваки сусрет и дијалог, што и јесте срж суштински антисаборног, антијеванђелског, антивасељенског, антицрквеног става Артемијеве секте.


Најзад, „запостављање Светосавља” у нашој Цркви виде само заслепљени људи, заправо они који су духовно ослепели услед свог – у суштини безбожничког – схватања нације. То су они који су заборавили мудру реч светога Владике Николаја да за Цркву нема разлике између безбожникâ интернационалистâ и безбожникâ националистâ. Светосавље није идеолошка бајка од људи без црквене свести и савести за друге, исте такве људе него је то вера и живот по угледу на Светога Саву и по његовој мери. Светосавље није ништа друго до Православље српског стила и искуства, како нас учи свети ава Јустин Ћелијски.


Посебно је трагикомично то што о Светосављу прича човек који је створио раскол у Српској Православној Цркви. Са групом од неколико десетина надмених раскалуђера и бивших калуђерица, бегунаца и побегуља из српских светиња на Косову и Метохији, који и нису бринули за народ него за свој лагодан живот, он руши оно што је Свети Сава зидао и разбија оно што је Свети Сава у јединство сазвао.


Поручујемо организаторима боравка њиховог госта, а за Цркву незваног госта, да својим поступањем не доприносе ни светосавском миру и слози у крилу наше мученичке Цркве ни јединству светога Православља. Напротив, неоснованом политизацијом случаја свргнутог владике и пропагирањем његових клеветничких теза они делују на несветосавски и неправославан начин, на велику штету и срамоту Српства, а на радост његових непријатеља. Све православне Патријаршије и аутокефалне Цркве званично су изјавиле да признају Артемијево рашчињење као канонски спроведено и ниједна од њих није у општењу са њим. Следствено, они који га признају и примају стављају себе изнад свих Православних Цркава на свету, те тако показују да су и сами заражени вирусом расколничког менталитета.

СПЦ

[Шумадинац]

.
1. Артемије као „борац против јереси, екуменизма и унијаћења”








2 . Артемије као „бранитељ Косова и Метохије”, који „једини не признаје самопроглашену шиптарску власт” (али се зато није либио да се рукује и седне за исти сто са Хашимом Тачијем званим Змија, који се хвали колико је Срба својом руком убио)




3. Артемије као „борац против глобализма, америчког неоимперијализма и евроамеричке окупације Косова и Метохије”








Напомињемо да сусрети и разговори са инославним и иноверним верским вођама, као и са државницима и политичарима, чак и са агресорима, не морају, сами по себи, значити ни издају ни дефетизам. Проблем се и не састоји у томе што је Артемије разговарао и сарађивао са овим или оним, укључујући и многа сумњива лица са приложених фотографија, него у томе што он и његова секта мудро прећуткују ову страну своје делатности, као што прећуткују и то колико су новца примили од Светског Савета Цркава или од разних римокатоличких и протестантских институција, а истовремено фарисејски оптужују и ђавоподобно клеветају православне јерархе, од викарних епископа до васељенског Патријарха, због њихових сусрета и дијалога.

То је, ваистину, сушта, софистицирана примена двојних стандарда. Јеванђелским речником, то је фарисејство.

СПЦ

[Шумадинац]

.
ОДБРАНИМО ЦРКВУ ОД ПАПЕ МАРКА, ЕКС- АРТЕМИЈА


Хиљадити пут - ,,oni koji najvise pljuju po Artemitima" управо бране Цркву од таквих парацркава које се играју литургија по туђим епархијама.


Бранимо Цркву од великог папе Марка, екс-Артемија, који је себе прогласио за меру свега. Он бива Христом где год му се свиди, од Триглава до Ђевђелије а од скоро у Јужној Африци и шире, где год имају интереса. Исти систем као некада Хелен Вајт. Матора дртина која никада није схватала шта је Црква и како функционише!


Улеђе баја у канонске послове других епархија, рукополаже, купује земљу, станове, прихвата рашчиње свештенике других епархија, па свештенике пензионере, измишља давно нестале инститиције хорепископа, чија је служба била мања и од данашњих свештеника - такве промовише епископима. Сам рукополаже назови епископе. Наместио је себе на место онига што спочитава римском епископу а шти римски није.

[Шумадинац]

.
ВЛАДИКА ТЕОДОСИЈЕ: АРТЕМИЈЕ ЈЕ ФОРМИРАО СЕКТУ



НОВИ САД - Владика рашко-призренски Српске православне цркве (СПЦ) Теодосије оптужио је бившег владику рашко-призренског Артемија да је формирао секту и оценио да не постоји опасност од раскола у СПЦ на Косову.


"Монах Артемије и његови следбеници формирали су сепаратну парацкрвену организацију ван канонског устројства православне цркве. То је резултат губитка здраве црквене свести и претварања православне вере у идеологију", рекао је Теодосије за новосадски Дневник.

Према његовим речима, на Косову не постоји опасност од стварања "неке косовске цркве 'артемијеваца'", јер монах Артемије и његове присталице немају подршку на Косову.
Владика Теодосије је казао да је безбедност српског становништва, као и свештенства и монаштва СПЦ на Косову побољшана.


"Услови за слободно кретање су углавном много бољи, али у неким областима појава свештених лица на улицама још је везана са опасношћу, посебно у Дечанима, Ђаковици, Србици", навео је Теодосије.
Додао је да се на Косову наставља и процес обнове храмова СПЦ који су уништени или оштећени од завршетка рата 1999. године до данас.

[Шумадинац]

.
УЗРОЦИ СЕКТАШТВА БИВШЕГ ЕПИСКОПА АРТЕМИЈА


Они који добро познају случај Артемијеваца знају јако добро да он није "склоњен због антиекуменизма" или због Бајдена јер је годинама био један од честих посетилаца Стејт Департмента, већ да је због непоштовања поретка Цркве и улажења у расправу са Синодом и Патријархом преко медија опомињан најпре неколико пута са надом да ће схватити да се са Патријархом и браћом епископима не комуницира преко јавних медија већ у складу са црквеним поретком. Потом је Сабор СПЦ тражиио санкционисање Виловског Дејана који је био његова десна рука у покушају да се Епархија Рашко-призренска потпуно одвоји од СПЦ као самостална прћија једног епископа и његових сарадника.


Тадашњи еп. Артемије то није прихватио и држао је Виловског као клирика истовремено и СПЦ и Еладске Цркве (што је неканонски и подлеже канонским казнама). Када после више опомена то није стало, Синод је донео најпре привремену одлуку о суспензији, после које је извршена детаљна истрага црквено-правног пословања епархије.


Установљено је на ужас многих да је новац ишао на приватне рачуне, да су представљани лажни финансијски извештаји, да је продавана црквена имовина и много тога другог, све то поред свих канонских неправилности односа према Синод у Патријарху јер Епископи морају да буду у сагласности са првим. Тада ниједном Артемије није помињао екуменизам и саслуживао је редовно са патријархом и другим епископима иако је СПЦ била у Светском савету Цркава.


Екуменизам је само изговор и прича за неупућене јер се и сам Артемије сусретао са бискупима и хоџама, као што је имао четири сусрета са Медлин Олбрајт и највишим представницима НАТО и европских земаља. Године 2000 је чак са Кушнером учествовао у формирању Верског већа Косова уз присуство представника других вера и заједница. Где је ту био антиекуменизам о коме сада он и његови следбеници причају на сав глас?


На Сабору СПЦ 2010 суочен са документом о црквено-правној одговорности тадашњи Еп. Артемије је својом вољом прихватио пензионисање како би се избегао судски процес у коме је могао остати без чина, али и срамота да све те информације оду у јавност.


Епископима суде сабори, а када нису сабори у заседању формира се суд од најмање 12 епископа. С обзиром да је ово све било на сабору, сабор је у случају да није прихватио пензију могао да донесе судску пресуду. Она није донесена само зато што је он самовољно пристао на пензију и повукао се у један манастир који му је одређен.


Дакле испоштовани су сви канони и он није насилно склоњен јер зашто би сам пристао и потписао. Али, након четири месеца подстакнут својим јастребовима еп. Артемије повлачи сагласност за пензију и Синод га привремено ставља под забрану свештенодејства због непоштовања одлука Сабора (што стоји по канонима). У току новембарског сабора 2010. године еп. Артемије противно забрани свештенодејства и претходно прихваћеном одлуком о пензионисању упада са својим следбеницима у манастир Дубоки Поток и тамо обавља неканонско свештенодејство и покушава да окупира манастир епархије која му више не припада.


Сабор је био у току и Епископи су одмах узели у разматрање ово грубо кршење канона Цркве и донели канонску одлуку, без иједног гласа против, да му се одузме чин. То је била канонска и саборска и судска пресуда. Након тога монах Артемије је ипак наставио са неканонским деловањем и након више покушаја од стране више епископа да се он врати у наручје Цркве и канонског поретка то се није догодило.


Када је дошао на идеју да сам поставља "епископе" (што нису радили чак ни расколници отпали од других Цркава) Св. Арх. Сабор га одлучује од црквене заједнице тј. трајно искључује из Цркве до евентуалног покајања. С њим су из Цркве трајно искључени и лажни-хороепископи. Тиме је један од некада поштованих духовника и епископа наше Цркве себе свео на ниво распопа Мираша Дедејића и слично њему наставља да обмањује људске душе и води их на пут цепања Цркве и вечне пропасти. Бог да му подари покајање пре одласка из овога света. Епископ Теодосије Епархију је наследио практично испражњене касе, док су Артемије и његови следбеници одмах кренули да граде нове објекте и чак и даље примају донације из иностранства тобоже као прогнаници са Косова.


Вредност њихове имовине данас премашује више милиона евра. Одакле им све то да нису ојадили своју Епархију и новац који је упућиван страдалном народу пребацивали на своје приватне рачуне са који и сада финансирају рад секте. Судски процес који је у току заснива се на оптужници отужења најмање два милиона евра колико је извлачено на приватне рачуне само у разлици пријављивања трошкова градње разних објеката и стварно утрошених средстава. Рађена су врло детаљна вештачења. Колико је још узимано на разне друге начине од помоћи државе, верника, епархија, само Бог зна и њихова савест.


Ово, дакле, није само проблем духовне заблуде, канонских аномалија и слично, већ отвореног моралног лицемерја и крађе Цркве која је и Артемију и његовим следбеницима дала све што имају. Без Цркве би били анонимуси, као што ће и остати у историји, уколико устрају у свом безумљу и не врате се Цркви Св. Саве.


Један број материјала о случају Артемије сабран је на сајту Епархије Рашко-призренске и доступан је широј јавности.

СПЦ

[Шумадинац]

.
УЗРОЦИ СЕКТАШТВА БИВШЕГ ЕПИСКОПА АРТЕМИЈА 2



Случајеви Мираша Дедејића (самопроглашеног митрополита црногорског), Артемија - Марка Радосављевића (самопроглашеног епископа РП у егзилу), Филарета Денисенка (самопроглашеног патријарха кијевског) и Немање Станоковића (самозваног епископа Акакија тзв. Српске истините православне цркве су другачије природе. Мираш, Артемије, Филарет и Немања-Акакије не само да нису у евхаристијској заједници Цркве тј. не признаје их ниједна канонска православна црква у свету, него су лишени свог ранијег свештеног чина (који је Станковић ионако неканнонски добио), не признаје им се звање монаха и коначно одлукама Сабора СПЦ и Московске Патријаршије они су избачени (тј. одлучени) из Цркве. Њихове групе (секте) нису зато расколи у правом смислу, дакле ни приближно ситуацији у Македонији, већ се црквеном терминологијом зову парасинагоге, дакле лажна парацрквена зборишта.


Њихова крштења нису крштења, њихове евхаристија није евхаристија, њихов благослов није благослов већ проклетство. У прошлости се искључење из Цркве чешће називало анатемом и постојали су чак и посебни јавни обреди анатемисања. Ово је јако важно да се разуме. Ове парасинагоге, секте, не могу ни да се пореде са тзв. Америчким расколом у СПЦ од 1964 до 1989.год јер је епископ Дионисије био рашчињен, али не и избачен из Цркве. Иако је раскол био тежак он је Божијом помоћу исцељен јер у основи није био црквене већ политичке природе.


Тачан број "клирика" и "монаха" у Артемијевој парасинагоги тешко је проценити јер је у међувремену неколицини десетина монаха, монахиња и искушеника (отприлике мање од 100) колико их је самостално напустило канонску Епархију Рашко-призренску придодат један број нових "монашких лица".


Према сведочанствима оних монаха и монахиња који су се вратили из секте у Цркву и који су примљени у покајању ситуација је врло хаотична и зависи искључиво од култа личности самог Артемија. Велика узданица Артемијеваца били су неки грчки ултра-традиционалистички кругови у канонској Цркви који су олако примили вести из Србије да је Артемије прогнан због свог правоверја. Томе је доста допринео Симеон (Дејан Виловски) који је нашао уточиште код протојереја Теодора Зисиса и круга око њега, уз покровитељство митрополита Пирејског.


Ова идила је трајала првенствено до сулуде одлуке Артемијеваца да крену да производе нове "епископе". Будући да чак и расколници у Православној Цркви поштују правила да је за хиротонију потребно барем тројица епископа Артемијевци су имали избор, или да још двојицу поред свог самозваног нађу међу разним лутајућим неканонским и њима сличним "епископима" међу разним сектама и парасинагогама (пре свега међу грчким старокалендарцима) или да се нађе друго решење.


Може се претпоставити да нису ишли на прву опцију како не би изгубили подршку Зисиса и његовог круга јер најоштрији грчки антиекуменисти мрзе своје старокалендарце више него паписте, па би аутоматски изгубили ту подршку која је како су године пролазиле ионако била све слабија. Просто је нејасно одакле су нашли решење о постављању тзв. хороепископа који у древној Цркви нису били редовни архијереји, већ оно што би данас највише одговарало архијерејским намесницима који су бринули о сеоским парохијама и нису имали иста овлашћења као епархијски архијереј.


На Кипру се хороепископима још зову помоћни епископи тј. викарни епископи. Играјући се произвољно са канонима и користећи необавештеност народа који им лаковерно следује Артемије именује сам тројицу "хороепископа" који су одмах потрчали да се украсе свим ознакама епархијских архијереја (жезло, митра, панагија) и који се тако и понашају. Ово је изазвало згражање чак и ултра-конзервативаца у Грчкој јер их је посетило на сличне манипулације својих старокалендараца тако да је чак и Виловски, некадашња Артемијева десна рука, прекинуо односе са сектом и данас живи у некој врсти канонског међупростора између Српске и Еладске Цркве.


Српска Црква га је као редовног клирика СПЦ рашчинила и избацила из Цркве, а будући да га је Митрополит Пирејски, како је сам објаснио не знајући да је истовремено и даље клирик СПЦ примио у Грчку Цркву, он данас вероватно користи тај папир иако избегава појављивање у јавности. Да је подржао постављање "хороепископа" вероватно би га и Зисис и његови одмах најурили из Солуна.


Број следбеника тзв. Артемијеве парасинагоге такође не може лако да се процени. Зашто. Зато што Артемијевци обмањују верни народ Цркве да они могу да иду и да се чак причешћују и код њих и у канонским епархијама СПЦ.


Такође, на снимцима њихових "богослужења" на којима се појављује сам Артемије, обично се сакупљају њихови следбеници из свих крајева Србије и снимају се редовно слике које имају за циљ да створе утисак о великој подршци. Поред тзв. грешног Милоја који је такође својевремено избачен из Цркве и који им је први помогао, број верника који се редовно појављују на њиховим окупљањима није већи од пар стотина. Нажалост, постоје и симпатизери, тј. људи који нису обавештени о чему се ради и који сматрају да је ово само пролазна ситуација и да ће Црква Артемија и све њих ђутуре опет признати и прихватити.


Ситуација је ту много компликованија и била је много једноставнија док су и Артемије и они са њим били само рашчињени али и даље на известан начин гледани као чланови СПЦ који су се одметнули од поретка. Са избацивањем Артемија и његова три "хороепископа" из Цркве тј. њиховим анатемисањем створена је ситуација у којој се штанцују нови свештеници и монаси који чак и по највећој икономији не могу бити признати од стране Цркве јер их постављају лица која нису уопште ни православни хришћани за Цркву.


Повратак неких монаха који су имали монашки чин пре одметнућа од Цркве је много једноставније решити јер уз покајање може да им се призна монашки чин и хвала Богу они који су се вратили духовно су препорођени. Црква ће вероватно морати да нађе начин како да се реши питање оних који су у међувремену "крштени, венчани, замонашени, рукоположени" од анатемисаних лица. Да је у питању обичан раскол, понављамo, било би много једноставније.


Коначно, каква је њихова будућност. То наравно зна сам Бог коме се молимо да им да покајања. Међутим ако Артемије оде са овога света без покајања он неће моћи да буде сахрањен ни од стране једног канонског свештеника нити на једном гробљу наше Цркве. Иза њега ће остати тројица или ако још иштанцују више "хороепископа" који немају апостолског прејемства и који чак и по највећој икономији не могу бити ни након покајања признати као епископи. По највећој икономији би могли да добију неки манастир за покајање са забраном било каквих свештенодејстава, саветовања или јавних наступа.


Имајући у виду њихову међусобну суревњивост и несллогу коју сада покрива ауторитет Артемија, највероватније да ће се слично грчким старокалендарцима поделити на неколико група које ће се с временом међусобно анатемисати и отпуживати ко је најаутентичнији Артемијев следбеник. Она група која буде држала Лелић где Артемија намеравају да сахране највероватније ће одмах прогласити његово светитељство како би осигурала ауторитет. То је већ виђени сценарио код грчких старокалендараца и то је велика трагедија.


Вероватно ће тада добар део верника, који то већ не види, видети да ове групе немају никакву везу са Светосавском Црквом и вратиће се Мајци Цркви. Они који буду већ толико усвојили секташки менталитет наставиће и даље да иду на њихове скупове. Овакве и сличне секте, расколи и парасинагоге трајали су у црквеној историји и по неколико десетина година, па чак и пар векова али све су завршавале редовно на маргинама историје и повратком Цркви оних који су коначно увидели своју заблуду.


Зато се не треба много бринути јер Бог чува своју Цркву као што је чувао вековима. СПЦ наставља свој пут на стазама Св. Саве и великих светитеља који су просијали у роду нашем, св. Василија, Св. Петра Цетињског, бројних пећких Архепископа, Св. Стефана Дечанског, Лазара Косовског и других. Они који следују секти Артемија и мисле да то није ништа лоше добро треба да размисле о свом спасењу јер када оду на онај свет и тамо виде у заједници Господа оне које су мрзели и клеветали неће осетити радост већ збуњеност, а знамо шта такво стање значи.


Зато, браћо и сестре који следујете Артемијевским баснама и причама о издаји Цркве, о епископима јеретицима и другим измишљотинама, памет у главу.


У Цркви Православној је увек било борби и проблема јер је Црква живи организам. Али пример св. Аве Јустина нас најбоље учи да је у време највећег заноса синкретистичким екуменизмом у Цркви он и даље остао верни син Светог Саве и није формирао своју секту и себе прогласио за Епископа. Уместо да шири по српском народу клевете, он је плакао у молитви и дан данас се моли да се Црква избори са разним неправославним учењима која нас спопадају и која нам поједини покушавају набацити.


За истину у Цркви се бори у Цркви, а не ван ње. Тако је радио и Св. Марко Евгеник кога данас славимо. После флорентинске уније није формирао своју Патријаршију већ је сведочио истину са многим оним који су остали верни истини православља и који су дочекали да се пар десетина година касније на Сабору у Цариграду одбаце латинске јереси и срамна унија из Фиренце.


Св. Златоуст кога је злобна Франкиња и ромејска царица Евдоксија прогнала из Цариграда није упућивао своје ученике да формирају своју Цркву, што су неки чак и желели, већ их је учио да следују његовом епископу наследнику, а Бог је оправдао Златоуста и овенчао га венцем исповедништва због његовог трпљења и верности Цркви. Тако је било и са св. Нектаријем Егинским лажно оптужњним, пониженим и оклеветаним на правди Божијој, који је смирено примио неправедну осуду и подносио увреде чекајући да га Бог оправда, па данас нема цркве у Грчкој где нема његове иконе. Они пак који себе правдају тако што цепају Цркву, какво оправдање од Бога могу да очекују? Поготово ако су претходно газили бројне каноне за чију се чистоту тобоже боре.



Веома је важно браћо и сестре који ово читате да ово имате у виду. Цркви требају ревнитељи, али ревнитељи по разуму. Десетине година је требало да се иконоборство прогласи за јерес и борци за истину су то дочекали али нису формирали паралелну јерархију већ су се борили и били спремни на стардање за истину. Они који данас хоће да се боре против јереси које нападају Цркву тако што формирају своје парасинагоге не бране Цркву, већ је цепају и понижавају и неће наћи удела са светим исповедницима, већ са свима онима који су цепали ризу Христову.
ПОЗИВ НА ПОКАЈАЊЕ


Двери Цркве остају отворене свима који су спремни за покајање. Покајање није срамота нити значи прихватање нечијих заблуда, већ само смирено признање да се за истину морамо борити унутар Цркве као синови Цркве, а не као уљези који је подривају споља.


СПЦ