[Бенито]

Пажљиво су одабрана та три официра. То су били: тада ђенерал Живојин Мишић, тада мајор Драгутин Димитријевић Апис и тада пуковник Миливоје Анђелковић Кајафа.
А зашто?
Па, зато што је требало пронаћи три официра, јунака тог рата, који су супростављени круни, а у ствари су јунаци и зналци који не могу да дођу до изражаја од "антинародне" династије.
Мишић је два пута пензионисан и два пута реактивиран за време Карађорђевића. То је био Ћосићу довољан разлог за ову поставку. Нема везе за Ћосића што је Мишић у миру скрајнут због утицаја Црне руке. Исто као што везе нема што га је врх државе враћао у службу директно у врх војске.
У другом случају, све је јасно. Апис је за Ћосића народни херој, ајдук који је незграпан, али прави, поштени српски јунак, кога круна сузбија у ослобођењу свесрпског народа. Као да је Апис измислио национални циљ ослобођења и уједињења, као да то није био циљ још у раној фази Првог српског устанка, па прожета кроз српску политику кроз читав 19 век, па ескалирала у почетку 20 века. Чак Апису приписује и негативности које нису научно доказане да је хтео да врши атентате широм Европе, да убије бугарског цара Бориса и немачког цара Вилхелма Другог. Код Аписа је Ћосић највише успео да залуди Србе и да нам замути историју. Преко Аписа је почело, управо од Ћосића, да се ствара лажни историјски лик Мустафе Голубића.
Трећи је пуковник Миливоје Анђелковић Кајафа, који је остао неправедно заборављени јунак ослободилачких ратова. Кајафа му је требао искључиво због тога што није волео престолонаследника Александра и што је учесник чувене анегдоте између два рата, када је краљ Александар Карађорђевић у шетњи Београдом пожелео да сврати код Кајафе. Анђелковић му је поручио преко ордонанса да " не прима посете четвртком".
Циљ трилинга Време смрти је данас јасан, а он је троструки:
прво- да се Први светски рат одвоји од Балканских ратова- тј да се из теме националног ослобођења и уједињења пређе у тему одбране "СР Србије"
Два- да се круна одвоји од било какве улоге у победи у Првом светском рату, односно да се " народ" стави у први план.
Три- да се кроз лажно представљање Првог светског рата, потврде комунистичке лажи о Другом светском рату у Краљевини Југославији , односно да се оправдају србијански партизани који су кренули у " устанак" , а заратили са четницима, јер су они " обичне слуге антинародне династије".
Зато је Време смрти било широко распрострањено дело, дистрибуирано на све могуће начине и експресно ушло у лектире средњих школа, а његов аутор напрасно ушао у САНУ и доживео невиђену популарност. У исто време гајила се пажљиво слика о њему као дисиденту, што он никада није био.
Ово кукавичје јаје подметнуто Србима је апсолутно успело. То се видело у периоду ратовима деведесетих када су Срби васпитани на Времену смрти ратовали и политички вођени од Слободана Милошевића управо на онај начин како им је прописано у Времену смрти.
Време смрти је доказ да литература може да " мења свет". То је библија " србијанског комунизма" или " србијанског национализма".
Међутим, то није највећа улога Времена смрти у српској савременој политици и култури. Највећи је проблем што и данас, у доба када се иначе изузетно мало чита, данашњи Срби граде свој национални идентитет на делу Добрице Ћосића, без обзира да ли су га читали или не, јер они који владају српском културом, политиком и медијима су васпитани на том делу и само тако познају српску историју 20- ог века.