[Бенито]

Поштујем, свако има свој укус. Уосталом, укупан утисак око неког уметничког дела је различит код разних људи у зависности од њиховог схватања живота. Дефо и рецимо Томи Ли Џонс и још низ америчких глумаца су заиста створили низ изузетних рола. Али, стојим код тога да је глума сцена смрти оно што разликује највеће од великих глумаца. Тако је било и јесте, можда још и више, у театру. Код чувене школе британских глумаца је исто тако. По томе је, рецимо, сер Лоренс Оливије увек тамо међу колегама словљен као највећи глумац. Управо због магијске привлачности када је играо сцене смрти.
Погледај какве генијалне роле је одиграо Брандо у сценама кад умире у Куму и Апокалипси данас. Али и у свим другим филмовима, да не би форсирао само Кополине филмове.
Шта је поента дотичне сцене где Цица Перовић глуми смрт оног човека?
Успео је да погоди сва уверења савременог евроамеричког човека у коме се сусрећу сва уверења и идеологије које су рођене у 19, а насилно угуране у човека 20 века. Зато носи ону француску капу, па фотоапарат око врата ... Коме пада напамет да понесе фотоапарат у тој бежанији? Он се буни што га ови војници гурају, а уопште му не долази до памети да ће бити убијен. Тако он и у задњем моменту живота наставља да се правда...
Дубља је мало порука те сцене. Не верујем, чак, да је то редитељ хтео, него је Перовић то извукао на таленат. То је да савремен човек уопште не уме да препозна опасност од смрти, чак ни када је она ту пред њим самим. А да је био у праву, видели смо у ратовима деведесетих година прошлог века, када су многи, поготово у почетку рата гинули , а нису уопште уочавали опасност за сопствени живот.
Дубока порука је да како време пролази, људи су све глупљи и глупљи.
Е, зато је то што је учинио Перовић ремек-дело уметности која се назива глумом.