24-01-2019, 07:44 PM
.
КАКО ЋЕ ПАСТИ
Протести, који су овој тешкој чамотињи лековити сами по себи, незадрживо освајају Србију. Окупирано друштво пружа отпор опасној инфекцији и неподношљиво агресивном и тупом самољубљу владара. То је тај нарцизам одвратног, који се не може послати у музеј наказа без напада на њих.
Опозиција не води протесте него они њу, и то је сасвим праведно, и сада са једним јединим циљем, после кога су оствариви и сви други: пад АВ, без одлагања и оправдања, без чекања да се самодржац стрмекне са свог трона, сам од себе, као љуштура у којој одавно нема ничега, нити је ичега било.
Многи је тиранин, бахат, непристојан, разметљив и беспризоран, неспособан да уради било шта вредно, осим да то вредно темељно разара – таман као овај овде – постао вишак и нестао таман када је утувио себи у врховну тикву да је нерањив и вечан.
Овај овде је расклаћен, уздрман, препаднут, несигуран и нервозан. Држи се ноктима за зид, чекајући волшебни спас од пријатеља којих више и нема. Расписаће изборе, уверен да ће их добити уз помоћ ширења страха и мртвих душа. Очекује да поново сва гробља у Србији гласају за њега.
Ако ипак не добије изборе, биће то крај за мафијашку свиту, политичке убице и лудачке месијанске снове. Али, најгоре ће бити ако их добије. Сви већ знају како их добија и шта намерава да ради како би продужио агонију и избегао неизбежно: пад у ништавило радикалског брлога, одакле је и дошао. Или нешто много горе.
Како ће пасти? Пре свега као чувар безакоња и криминалних државних група, заштитник убица и носилац противуставног свевлашћа. Као непријатно лице склоно да се хвали непостојећим, користећи лаж као отисак прста, кукавица која се јавно храбри својом неустрашивошћу: „Баш ме брига, немам проблем с тим, не бојим се никога!“
Као вршилац свих послова о којима не зна ништа, као будала која хода у младом расаду. Онај који је успео да уништи скоро све што ваља, далеко више него што је то уопште могуће. Оперетски цар, који је распопио патријарха и од божијег слуге начинио свог потрчка.
Даље набрајање било би само крајње непријатни инвентар гадости.
Постоји још једна ствар која би овогодишње протесте могла да учини коначним. Бар за ову власт. Сам долазак те колоније био је настран и неприродан. Све је настало из радикалског змијског гнезда, нови нараштај је постао још отровнији од зле гамижуће родбине и без већег одупирања заузимао и тровао све што овај наш свет чини људским.
Изгледало је да решења нема, да је летаргија постала симптом лаганог умирања друштва. Било нас је срамота од немоћи. Они који су у новом газди видели харизматичног светитеља не могу да објасне разлоге за опчињеност. Таквих разлога нема, осим подаништва, као ендемске рајетинске бољке. Клика је заузела државу и претворила је у своју мафијашку фирму. Нашла је своје одане новинаре, недаровите слуге и направила медијску питу од гована. Смрди до неба, али служи господару.
Склањали смо се од тог ароматичног смећа, потпуно усклађеног са мирисом и укусом месије, па је већина његових заљубљеника своје емоције црпела са тог загађеног извора. Зараза је деловала као стимуланс, јер само оно што је неподношљиво гадно може да им приближи нарав њиховог вође.
Могуће је да су се људи, којима су животи незадрживо цурили у беди, понижењу и бесмислу, у једном тренутку запитали: добро, шта ја то радим? Зашто трпим и чекам да прође само од себе.
Неће проћи. Живот без побуне нема никаквог смисла. Зато је протест лековит, на њему се јасно види и осећа каква је фукара заузела врх. Никавог разлога за страх нема.
Нестало је грађанског страха и то је највећи разлог за пометњу на дну. А оно је у нашем случају на врху. Тек се сада, после више година, дубоко верује у делотворност отпора и офанзиве на банду у виду завршног ударца.
Какав ће он да буде не може се знати у овом тренутку. Још траје зима и постепено се одмрзава решавајући конфликт. Долази нам у сваком случају врело пролеће. Режим има само две могућности: да се повуче под неодољивим притиском и да његове наказне иконе чекају праведно суђење. Могуће је да би то био бољи исход за њих.
Или да изведу на улицу државну силу са којом располажу. Највиталнији део војске и полиције је против њих и могао би да убрза рушење. Остаје им бројна преторијанска паравојска, одреди битанги и батинаша, корумпиране дилерске навијачке трупе који се спремају да уједају у корист руке која им баца по коју коску. И то би могао да буде последњи адут.
То би наравно био најгори могући избор за спас, јер опстанак за њих, тек у таквом расплету, не би био могућ, као ни у било каквом другом.
Можемо ли се уздати у остатке владајуће памети да све то разуме и на свом крају не учини највећу могућу штету?
Не можемо, наравно. Онда ће се оне две могућности за брзи пад умножавати и свака ће постати све гора. У пијанству од власти разума нема, па ће господар, који патолошки мрзи грађане ове земље, покушати да их победи оптужбом да руше државу.
Али, то се више не може рушити, јер државе овде већ дуго нема. И грађани добро знају да за њих друге опасности и душмани не постоје.
Осим власти која је саму себе изабрала и можда ће изабрати да нестане на згаришту.
Љубодраг Стојадиновић
Пешчаник.нет, 22.01.2019.
КАКО ЋЕ ПАСТИ
Протести, који су овој тешкој чамотињи лековити сами по себи, незадрживо освајају Србију. Окупирано друштво пружа отпор опасној инфекцији и неподношљиво агресивном и тупом самољубљу владара. То је тај нарцизам одвратног, који се не може послати у музеј наказа без напада на њих.
Опозиција не води протесте него они њу, и то је сасвим праведно, и сада са једним јединим циљем, после кога су оствариви и сви други: пад АВ, без одлагања и оправдања, без чекања да се самодржац стрмекне са свог трона, сам од себе, као љуштура у којој одавно нема ничега, нити је ичега било.
Многи је тиранин, бахат, непристојан, разметљив и беспризоран, неспособан да уради било шта вредно, осим да то вредно темељно разара – таман као овај овде – постао вишак и нестао таман када је утувио себи у врховну тикву да је нерањив и вечан.
Овај овде је расклаћен, уздрман, препаднут, несигуран и нервозан. Држи се ноктима за зид, чекајући волшебни спас од пријатеља којих више и нема. Расписаће изборе, уверен да ће их добити уз помоћ ширења страха и мртвих душа. Очекује да поново сва гробља у Србији гласају за њега.
Ако ипак не добије изборе, биће то крај за мафијашку свиту, политичке убице и лудачке месијанске снове. Али, најгоре ће бити ако их добије. Сви већ знају како их добија и шта намерава да ради како би продужио агонију и избегао неизбежно: пад у ништавило радикалског брлога, одакле је и дошао. Или нешто много горе.
Како ће пасти? Пре свега као чувар безакоња и криминалних државних група, заштитник убица и носилац противуставног свевлашћа. Као непријатно лице склоно да се хвали непостојећим, користећи лаж као отисак прста, кукавица која се јавно храбри својом неустрашивошћу: „Баш ме брига, немам проблем с тим, не бојим се никога!“
Као вршилац свих послова о којима не зна ништа, као будала која хода у младом расаду. Онај који је успео да уништи скоро све што ваља, далеко више него што је то уопште могуће. Оперетски цар, који је распопио патријарха и од божијег слуге начинио свог потрчка.
Даље набрајање било би само крајње непријатни инвентар гадости.
Постоји још једна ствар која би овогодишње протесте могла да учини коначним. Бар за ову власт. Сам долазак те колоније био је настран и неприродан. Све је настало из радикалског змијског гнезда, нови нараштај је постао још отровнији од зле гамижуће родбине и без већег одупирања заузимао и тровао све што овај наш свет чини људским.
Изгледало је да решења нема, да је летаргија постала симптом лаганог умирања друштва. Било нас је срамота од немоћи. Они који су у новом газди видели харизматичног светитеља не могу да објасне разлоге за опчињеност. Таквих разлога нема, осим подаништва, као ендемске рајетинске бољке. Клика је заузела државу и претворила је у своју мафијашку фирму. Нашла је своје одане новинаре, недаровите слуге и направила медијску питу од гована. Смрди до неба, али служи господару.
Склањали смо се од тог ароматичног смећа, потпуно усклађеног са мирисом и укусом месије, па је већина његових заљубљеника своје емоције црпела са тог загађеног извора. Зараза је деловала као стимуланс, јер само оно што је неподношљиво гадно може да им приближи нарав њиховог вође.
Могуће је да су се људи, којима су животи незадрживо цурили у беди, понижењу и бесмислу, у једном тренутку запитали: добро, шта ја то радим? Зашто трпим и чекам да прође само од себе.
Неће проћи. Живот без побуне нема никаквог смисла. Зато је протест лековит, на њему се јасно види и осећа каква је фукара заузела врх. Никавог разлога за страх нема.
Нестало је грађанског страха и то је највећи разлог за пометњу на дну. А оно је у нашем случају на врху. Тек се сада, после више година, дубоко верује у делотворност отпора и офанзиве на банду у виду завршног ударца.
Какав ће он да буде не може се знати у овом тренутку. Још траје зима и постепено се одмрзава решавајући конфликт. Долази нам у сваком случају врело пролеће. Режим има само две могућности: да се повуче под неодољивим притиском и да његове наказне иконе чекају праведно суђење. Могуће је да би то био бољи исход за њих.
Или да изведу на улицу државну силу са којом располажу. Највиталнији део војске и полиције је против њих и могао би да убрза рушење. Остаје им бројна преторијанска паравојска, одреди битанги и батинаша, корумпиране дилерске навијачке трупе који се спремају да уједају у корист руке која им баца по коју коску. И то би могао да буде последњи адут.
То би наравно био најгори могући избор за спас, јер опстанак за њих, тек у таквом расплету, не би био могућ, као ни у било каквом другом.
Можемо ли се уздати у остатке владајуће памети да све то разуме и на свом крају не учини највећу могућу штету?
Не можемо, наравно. Онда ће се оне две могућности за брзи пад умножавати и свака ће постати све гора. У пијанству од власти разума нема, па ће господар, који патолошки мрзи грађане ове земље, покушати да их победи оптужбом да руше државу.
Али, то се више не може рушити, јер државе овде већ дуго нема. И грађани добро знају да за њих друге опасности и душмани не постоје.
Осим власти која је саму себе изабрала и можда ће изабрати да нестане на згаришту.
Љубодраг Стојадиновић
Пешчаник.нет, 22.01.2019.
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М