13-02-2019, 07:37 PM
(13-02-2019, 05:48 PM)Бенито Пише: На које питање?
Затрпали сте са 20 тема, не знам шта ме питаш.
Пошто је било питање у вези Срђе Трифковића, поставио сам кједан сличан цитат, питао чији је и посебно како ти коментаришеш овај цитат:
Преносим још један став о стварању Југославији 1918, такође бих волео да чујем Бенитов став и наравно одговор на питање ко је ово рекао:
''Било је – и у времену пре Првог светског рата – недоумица и зебњи пред могућношћу српског уједињења: Слободан Јовановић је у Српском књижевном гласнику – 1901. године – веома прецизно именовао проблеме и нерешивости који се постављају пред остварењем такве замисли. Павле Поповић је – током рата – у свој дневник бележио знатне примедбе самом концепту југословенског уједињења. У послератном периоду, Јаша Томић је 1919. године упозоравао да нова држава настаје на аустроугарским основама. Љубомир Стојановић је – у полемици са Новом Европом – 1924. године предлагао одвајање српских крајева, јер је држава – због политичког понашања Хрватске сељачке странке – постала немогућа творевина. Но, то су били тренутни просеви узнемирених свести: чим би се околности мало поправиле, они су стављани у засенак.
Српски интелектуалци су били – и све до данас остали – хипнотисани западним (америчким) погледима: они се никад нису еманциповали до тачке да интелектуално оспоравају спровођење западних (америчких) интереса. То показује колико су заувек остали провинцијално одређени, јер је управо таква еманципација – у духу универзализма и вредности – еминентно европско понашање. Уместо тога, западна страна света је за њих безусловно остала најбоља страна света: без обзира на цену која је плаћана због таквих схватања. Услед таквог предразумевања, они су спремно интелектуално пустили да западне (америчке) силе уређују положај српског народа у XX веку. Они, дакле, нису ни помислили да идентификационо понашање према Југославији треба заменити уговорним: између два светска рата била је најбоља политичка и историјска прилика за то. Тек је стварање Бановине Хрватске – 1939. године – показало степен запостављености српских интереса.
...српски интелектуалци никад се нису осетили одговорним због својих превида и предубеђења: као емигрант, Слободан Јовановић је опрезно назначио како је његово поколење било осетљивије на лепе него на ружне стране западног света. То је било све. У поређењу са Солжењициновим самопосматрањем, или других руских емиграната и дисидената, у чија размишљања улазе осећање греха, кривице и патње, овако закрити искази делују као ништа.
...српска култура не тематизује осећај одговорности због јавног деловања. Резултат је – интелектуалци и политичари без савести.''