[Бенито]

Још смо у школи учили колико је важан однос између невене и уметника. На жалост, мало су нас о томе учили на нашим историјским примерима, него смо више знали о томе колико су у уметност улагали млетачки трговци, но српски владари.
Но, историја уме да се поигра на специфичан начин.
Наведите најупечатљивији, најефектнији и најбољи однос мецена-уметник у савременој српској историји, а наведите и најгори резултат из савремене српске историје уметности у односу мецена-уметник?

Напротив, баш је лагано питање.
Најсрећнији спој мецена-уметник био је онај између Лазара Дунђерског и Уроша Предића. Сарађивали су током целог живота, али у два интервала од по пет-шест година, то је било константно. Као резултат остала су ремек-дела Уроша Предића која постоје и данас.
Најнесрећнији спој мецена-уметник био је онај између Амфилохија Радовића и Милића Станковића, познатијег као Милић од Мачве. Средином осамдесетих година, Амфилохије и Милић су били нераздвојни. Амфилохије је представљао Милића као највећег европског сликара у том моменту. Амфилохије је био протеже, а и обезбедио је материјална средства, која нису била мала, да се ослика стара вождовачка црква.
Милић од Мачве зажелео је да искаже сав свој таленат, као Микеланђело Буанароти у Сикстинској капели. Резултат његовог талента и рада можете видети и данас у цркви на Вождовцу. Довољан коментар је да је Амфилохије прогласио Милића од Мачве шарлатаном, продуктом Удбе и преварантом.
Милић од Мачве је цркву замислио као шпиљу из раних периода хришћанства. Док све остале српске православне цркве, како осликане, тако и оне које то нису, плене светлошћу, карактеристичној за учење које проповеда хришћанство. За разлику од њих, у свом животу нисам ушао у тамнију цркву него у Вождовачку. Ни по најведријем времену, унутра готово да се ништа не види. Зашто то до данас није исправљено, велико је питање.