23-08-2019, 12:10 AM
Још једна помен књига о Драгачеву. Свака боља од претходне.
Драгачево је то заслужило. Равна Гора, па Драгачево.
Оно што би данас рекли репрезентативни узорак.
У праву је Перун када истиче ко је све представљао Равногорски покрет и ЈВуО.
Ова књига је о Горачићким сељацима који су без роптања стали под барјак слободе којег је на Равну Гору донео ђенерал Дража Михаиловић, маја 1941.
Ово је слово о српском сељаку који је хранио и облачио ЈВуО и усвоје скромне домове примао избеглице из Словеније, Босне, Београда, савезн. официре и пилоте, па и Италијане доскорашњи окупаторе.
Зато су Драгачевци кроз рат плаћали најв.цену. Прогањали су их и Немци и љотићевци и Бугари и, и нису поклекли. Па и онда када су их бомбардовали до јуче савезници, њихови гости.
Тако су дочекали крај рата и ослобођење. Е тада су поклекли. Онда када је у Драгачево стигла 1. југословенска бригада, састављена од бивших балиста, усташа, домобрана и комуниста. Одмах потом дошли су, како то ред налаже демократски избори, а после њих отимање имовине и земље, познате као национализација.
Књига је пуна и докумената, без којих не би сазнали да су у Штабној чети Треће јур.бригаде Првог јур.корпуса били и :
Анђело Ћићеран
Ђулијо Фалофина
Францешко Лоли
Ћићино Наталино
Анђело Балрина
Марко Виторијо
Јаков Пајчикоф
Јосиф Мангел
Из докумената видимо од чега су драгачевци. На дан 7.нов.1944, када су комунисти, иза Совјета заузели више од пола Србије, а главнина ЈВуО се повукла и већ иза себе оставила Пријепоље, батаљон п.пор. Новице Цогољевића је све бројнији у свом Драгачеву : 285 подоф. и војника, што је за 87 више него 7.авг.1944 и борби на Копаонику.
Грешака у домену популистике и историјских термина има, али оне су бледе на оно што аутор и њег. сарадници доносе читаоцима.
Драгачево је освештано, а његови ратници опојени и најзад у миру.
Драгачево је то заслужило. Равна Гора, па Драгачево.
Оно што би данас рекли репрезентативни узорак.
У праву је Перун када истиче ко је све представљао Равногорски покрет и ЈВуО.
Ова књига је о Горачићким сељацима који су без роптања стали под барјак слободе којег је на Равну Гору донео ђенерал Дража Михаиловић, маја 1941.
Ово је слово о српском сељаку који је хранио и облачио ЈВуО и усвоје скромне домове примао избеглице из Словеније, Босне, Београда, савезн. официре и пилоте, па и Италијане доскорашњи окупаторе.
Зато су Драгачевци кроз рат плаћали најв.цену. Прогањали су их и Немци и љотићевци и Бугари и, и нису поклекли. Па и онда када су их бомбардовали до јуче савезници, њихови гости.
Тако су дочекали крај рата и ослобођење. Е тада су поклекли. Онда када је у Драгачево стигла 1. југословенска бригада, састављена од бивших балиста, усташа, домобрана и комуниста. Одмах потом дошли су, како то ред налаже демократски избори, а после њих отимање имовине и земље, познате као национализација.
Књига је пуна и докумената, без којих не би сазнали да су у Штабној чети Треће јур.бригаде Првог јур.корпуса били и :
Анђело Ћићеран
Ђулијо Фалофина
Францешко Лоли
Ћићино Наталино
Анђело Балрина
Марко Виторијо
Јаков Пајчикоф
Јосиф Мангел
Из докумената видимо од чега су драгачевци. На дан 7.нов.1944, када су комунисти, иза Совјета заузели више од пола Србије, а главнина ЈВуО се повукла и већ иза себе оставила Пријепоље, батаљон п.пор. Новице Цогољевића је све бројнији у свом Драгачеву : 285 подоф. и војника, што је за 87 више него 7.авг.1944 и борби на Копаонику.
Грешака у домену популистике и историјских термина има, али оне су бледе на оно што аутор и њег. сарадници доносе читаоцима.
Драгачево је освештано, а његови ратници опојени и најзад у миру.