[Vlad Alekš]

То је већ написао Милан Ст Протић у оквиру књиге Изнверена револуција (само нема Шешеља, од набројаних), баш у Слободановом стилу. Дакле, не класична биографија са подацима, него анализа личности и сопствени ставови о датој личности. Можда се неком неће свидети, али мислим да је Протић поштено написао за сваког од њих и да није ништа погрешио.
ПС још се сећам за Коштуницу:" Када седи не зна шта ће са ногама, када стоји не зна шта ће са рукама."

Прочитао сам на брзину и површно.
Ево какав је мој утисак.
Милан Ст. Протић није Слободан Јовановић, разуме се. То је што се тиче личности аутора. А што се тиче књиге, постоје аналогије, али и велике разлике. Слободан Јовановић је књигу о француској револуцији написао на основу документације. Претпостављам да је ишчитао све што је било релевантно у то доба. То није класично научно дело оптерећено навођењем извора. По данашњим мерилима то би био плагијат. Слободан Јовановић је имао изузетно дубок ум, као што сам већ устврдио. Претпостављам да је многе ствари из тог историјског догађаја наслутио. И вероватно је углавном био у праву. Француска револуција је догађај који се десио у давној прошлости. И он није директно био везан за српску историју. Шта ја хоћу да кажем? Слободан Јовановић је неострашћено приступио њеним вођама. Када је, на пример, са те временске и просторне дистанце писао о Дантону, он је томе приступио хладне главе. Он није лично познавао Дантона. Он га није гледао на телевизији. За разлику од Милана Ст. Протића који је неке од ових личности лично упознао (Ђинђић, Коштуница, Вук), а једну је гледао на телевизији (Милошевић). Дакле, првенствено из тога разлога није могао бити објективан. Оно што на први поглед представља предност, суштински је недостатак. Сетимо се Његошевих стихова у вези са брдом и посматрачем. Када је једном приликом неки новинар питао Мао Це Дунга шта он мисли о Француској буржоаској револуцији, овај је одговорио како је још рано да се говори о тој теми. Сјајан афоризам кинеског духа, па макар он био и комунистички. То је што се тиче објективно лошег положаја посматрача. А што се тиче самог посматрача, мој став је следећи. Слободан Јовановић је био елегантнији писац. Шта то значи? Елеганција је могућност супростављања сили земљине теже. Милан Ст. Протић је био, јесте и биће оптерећен идејом супериорности Запада у односу на Исток. То је та предрасуда која га, попут гравитације, омета у кретању. Њему је Ђинђић симпатичан јер је водио Србију на Запад. У Европску Унију и, вероватно, у НАТО. Шта се десило са идејом Европске Уније? Та "организација" је, на неки начин, постала модерни Совјетски Савез. Дакле, у питању је бирократизована творевина у кој се гуши како слобода појединаца, тако и читавих нација. "Један народ, једна држава, један Евро!" За разлику од Совјетског Савеза, у овој новој Утопији форсирају се права педера, азиланата и феминисткиња. Уједињено Краљевство дефинитивно излази из ове "психијатријске установе". Ако Салвини са својом коалицијом буде победио на изборима у Италији, то ће бити дефинитивни крај овом Савезу Социјалистичких Европских Република. То Протић не види? Или неће да види? Да ли се прави луд или је само још један у низу обичних плаћеника? Наиме, он се није променио ни за јоту од времена када је написао књигу. Оно што је писао ономад, то исто сада говори по интернету. Јадно.
Он мрзи Слободана Милошевића. Не волим га ни ја. Али. Ми смо њега предали странцима, као да смо продали пса. И он је вероватно убијен у страном затвору. Он мрзи и Коштуницу. Приметио сам и ја овај твој цитат за седење и стојање. Ниско.
У књизи недостаје демон српске политике, а то је дефинитивно Војислав Шешељ. Зашто није писао о њему, заиста ми није јасно. Време ће показати да је он заправо био најопаснији глумац у овом нашем позоришту.
Ми и даље не знамо ко је за кога радио? Да ли је Милошевић заправо радио за Американце? Да ли је Вук био шпијун удбе, а потом цие. Да ли је Ђинђић био члан немачке масонске ложе, а Коштуница француске. Много емоција, а мало разума и анализе код Протића. Зато је Протић у односу на Јовановића као шеширџија у односу на Бога. Ипак би озбиљни историчари морали да се позабаве овим најтајанственијим периодом наше историје. Ма колико то апсурдно звучало, најмање знаш о ономе што тренутно гледаш.