[Александар Динчић]

оне олујне ноћи 1915. године, када је српска влада у Нишу за ратни циљ Србије прогласила братство са Хрватима и стварање унитарне Југославије.

Није тачна ни година, нити закључак.

То би Вуку требало да кажеш, а не мени. Барем оном Вуку са Бадње вечери 1990. године.
Али, не чуди мене ово. Да ли си слушао Љушића ономад у Ћирилици како лупета о Брозу? Па, Радован Дамјановић у низу интервјуа.... И низ свих тих историчара који су били на историји 70-их и 80-их година 20 века.
Они, и то одговорно тврдим, било да су професори на факултету, било да се на неки други начин у јавности представљају као историчари, појма немају о српској историји после 1903. године. Чак је и то блага оцена- они везе са везом немају.
А то је намерно урађено да би то био аутономан терен удбе, која је дала бефел Добрици Ћосићу да направи слику српског 20 века како одговара титоистима.
И сад се ми чудимо што је Вук Драшковић у то поверовао. Уосталом, као и сви за тим столом.
Није различито мишљење било ни у другим опозиционим странкама, нити у СПС. Сви су они тада били лоботомирани делом Добрице Ћосића.
Велика већина је то остала и данас.

Верујем да као историчар подржаваш моје мишљење о овом проблему. Пошто си цитирао Драшковића, одговорио сам на његово мишљење.
Није овде присутан па да одговорим и њему.

И верујем да и ти знаш и да ти је познато да је Нишка декларација, илити прокламовање ратног циља Краљевине Србије, било изнуђено решење у ситуацији када је требало или нестати (као држава), и као војска (са 120.000 избачених из строја, плус тифус пегавац) или опстати. Значи, да се ми нисмо желели везати за Хрвате и Словенце зато што их много волимо него зато што једноставно морамо да ратим програмом југословенске оријентације „крњимо“ територије на које претендују Антантини штићеници (Италија, Румунија и Бугарска) и најозбиљнији кандидати за улазак у исти војни савез. Србија је била партнер а не чланица Антанте. Победа у Колубарској бици представља идеалну прилику да се савезници ставе пред свршени чин баш тада. Зато је и заседање одржано 7. децембра, након сазнања да се Аустроугари повлаче. И понајвише зато што још није допутовао руски посланик који је имао задатак да интервенише против доношења истог програма. На крају, од свих дипломата који представљају земље српских савезника у рату доношењу декларације присуствовао је само један, а који је био бугарски агент.
Кратко и јасно, желећи да спречи германски продор са југа, Британија је подржала Србију у јулским догађајима и касније. Желећи да спречи продор са истока - Русија је подржала земљу краља Петра. Први, како би заштитили своје колоније на Блиском истоку а други да би уједињењем Србије и Бугарске заштитили Крим. Зато су последњи упорно тражили да се Србија и Бугарска нагоде по питању Македоније. А то је и Британцима одговарало.
Другим речима - савезништво из рачуна а не из љубави и традиционализма. Баш као и тај историјски документ од 7. децембра 1914. године.

. . .

Што се тиче осталих историчара и њихових гостовања могу само да кажем да им увек правилни закључци измичу.