[Бенито]

Не иде то тако, мој Јеремија. Стално се враћамо на стару причу. Треба да станемо, саберемо се и видимо са чим располажемо. Мислим да би у том тренутку схватили колико су резултати поражавајући у свим могућим областима. А опет, када се нешто гради, треба да превлада оптимизам.
Најважније питање је ко треба да се сабере. Не само да у том друштву нема места за било кога од оних који су били у државној управи до сада, главно је питање да ли овај остатак има снаге и знања за тако велики наум. Ево, овако отприлике, било би потребно најмање неколико стотина доктора друштвених, техничких и природних наука, који су докторирали у иностранству, а који су осведочени родољуби, различитих политичких опредељења, да би могли да кренемо у наум обнове српске државности. И да они желе да жртвују своје уносне каријере и послове у иностранству или приватном бизнису, да раде за мали новац или чак бесплатно, са извесном судбином да ће бити жртвовани. У овом тренутку, барем колико ја познајем ситуацију, ми Срби не можемо таквих 20 да нађемо. Да не говоримо о томе да друга страна, која ово не жели, је много јача и бескрупулознија.
Тако да очекујем другачији развој ситуације код нас. А то није нимало ружичасти сценарио.
Једноставно, демократија је скупа играчка. Дуго се гради, а њени оснивачи поднесу највећу жртву. Тешко се урушава када се утемељи, обично уз страховите жртве, чему смо ми Срби били историјски сведоци. Али, касније је тешко то обновити. То је главни проблем Србије. Комунисти знају, што се код нас набоље видело у протекле три деценије, да се претварају и да се играју демократије, али не знају и не желе да је поштују и успоставе у својој земљи. У том Дамином гамбиту је Србија и тешко ће успети да успешно изађе из те позиције.