[ЛукаЛоко]

Јуче је у Риму преминуо у 84. години Ђампаоло Панса, један од најпознатијих италијанских новинара.
Причам овде о њему, јер је он био публициста који је највише инсистирао и обелодањивао злочине комунистичких партизана у Италији.

Ово је један чланак Ђампаолоа Пансе:
http://www.ilgiornale.it/news/spettacoli...38580.html

Чини ми се да је реч о пасусу једне његове књиге. Наслов значи „Овако су црвени убијали и остале партизане“.
У том тексту Панса је колоквијално са једном женом препричао случај једног партизанског команданта по имену Giovanni Rossi, познат по надимаку „земљорадник“. Заиста тај надимак означава у италијанском тог сељака, који нема сопствене земље, па мора да унајмљује своје руке. Био је из Сасуолоа, из краја Модене.
Он је раније био војник, повратник из Југославије. Био је антифашиста али без јасне политичке оријентације, Панса каже да није хтео да дочека крај рата седећи скрштених руку. Тако је скупио неколико другара и као први потез смело је напао једну касарну фашистичке републичке страже. Заробио је једног поручника те страже, неколико карабињера и неколико немачких војника, ови последњи су према Панси највероватније стрељани.
После тога удружили му се још доста људи, па је „Земљорадник“ постао важан командант.
Комунисти из Модене почели су да траже од њега да прихвати политичког комесара, он то одбијао па и одбијао и затим да постане градски илегалац под наредбама комунистичке партије.
Он је убијен од два комуниста крајем фебруара 1944. док је спавао у слами у једној штали.
Покушао сам да сазнам нешто више о том случају, који је заиста споран.
Изгледа да су људи из антифашистичког покрета њега су сматрали „недисциплинованим“ и самим тим опасним. Ако је тачно да је стрељао заробљене војнике, онда има разлога за ту негативну осуду.
Међутим, у неутралној књизи о антифашистичкој борби пише да је вероватно то да су комунисти убили због тога што није прихватао власт Комунистичке партије.

Јесте да је тај случај споран, ипак то да су комунисти због политике убијали друге партизане, то је била нека шира појава.
Најтежи случај такве врсте, па и најцитиранији у литератури, то је „покољ у Порзусу“.
Порзус је малено планинско место, на пола пута између Удина и актуелне границе са Словенијом. Ту се тада налазио штаб једне умерене партизанске јединице, то је била „Бригада Осопо“. Ту бригаду сачињавали људи католичке и свакако умерене политичке оријентације, која се између осталог противила на комунистичку политику анексије тог краја Титовој Југославији.
Ипак, тај злочин су извршили италијански комунисти. Чиновници из Удина наредили су злочин партизанима локалне бригаде „Гарибалди“, како су се звале комунистичке партизанске групације, и њеном команданту по имену Марио Тофанин. Ти комунисти су дошли до штаба Бригаде Осопо и одмах стрељали њеног команданта Франческоа Де Грегорија, његовог заменика и једну жену, курирку, коју су они третирали као шпијунком. Одвели су са собом још 15-орицу људи, од којих су 14 били стрељани неколико дана касније у једном другом месту. Један од њих је био брат будућег чувеног писца и редитеља Пасолинија.
Историјска истрага о том злочину наишла је на неке препреке, зато што читава документација Бригаде „Осопо“, коју су комунисти запленили, заједно са документима комунистичке бригаде „Гарибалди“ долине реке Надиза, предата је од италијанских комуниста Титовим партизанима из 11-ог Корпуса и чувана је у Љубљани све до 60-их година. Само после тог доба историчари су могли да прочитају званична документа и да утврде да је до злочина дошло због виших наредби.