[ЛукаЛоко]

Лука,
оваквих случајева је било и код партизана у Југославији.
Оно што је неопходно код некакве војне организације је да мора постојати чврст ланац командовања. Самовољни команданти морају да се доведу у ред, смене, па чак и елиминишу за пример.

Случајева о стрељањима партизана због дезертерства, шпијунирања или пљачки наравно да је било и у Италији, у литератури има неких таквих примера. Мада су се у неким од њих помешали лични или политички мотиви.
Иако Панса није имао сумњи, написао сам да је тај први поменути сличај споран.
Међутим, остаје сумња да ли је онај командант убијен због војничке недисциплине или због тога што није био послушан комунистичкој партији?
Суштина је заиста то да је Италијанска Комунистичка Партија покушавала исто као у Југославији да наметне своју контролу над антифашистичком борбом.
Онај други случај, покољ у Порзусу,нема никакве везе са недисциплином. Нема ту дилеме, оно је најкласичнији пример комунистичке нетрпељивости према неистомишљеницима.
Док се у бившој Југославији са речју „партизани“ подразумевају они који су се борили у Титовој војсци под командом комунистичке партије, у Италији било је и католичких, монархистичких, социјалистичких партизана. Свака партија је имала своје јединице, а све су одговарале Комитету Националног Ослобођења. Било је чак аполитичких групација.
Та бригада „Осопо“ била је призната јединица, комунистички партизани нису им били надлежни, нису имали право да им суде понашање. Италијански комунисти су ликвидирали штаб те јединице из чисто политичких и националних мотива, зато што су се ти умерени партизани противили анексионој политици југословенске армије.