[Шумадинац]

.
Било је лето 1974. Турске трупе су напале Кипар. И ширили су смрт. Шокантан догађај се десио у Морфу. Турски војници ухапсили 15 хришћана. Доведени су у двориште куће учитеља кипарских Грка. И осуђени су на смрт. Војници припремају оружје и затворенике (мушкарце, жене, малу децу) окрећу према зиду. Жалост, плач, туга. Трагични тренуци за осуђенике на смрт. Они у атмосфери страха и стрепње чекају да дође турски официр и да нареди "ватру".
Осуђеници свој ум и срце усмеравају ка Нади очајних. Сви се ватрено моле за последње путовање, а посебно учитељ: „Боже мој, опрости нам и прими нас близу Тебе. Сети се нас Господе у Царству Својем. " Долази турски официр. Гледа своје војнике са оружјем, бесно гледа на осуђенике, подиже поглед. Винова лоза се протеже и прекрива двориште. Он тражи грожђе како би намерно продужио бол осуђеника. Он узима грозд. Али док се припрема да једе, чује се учитељев глас:
„Не једи то! Прек јуче сам га прскао отровом. То је моћан отров! Умрећеш!" Официр је занемео . И изненађено упитао:
"Па, као што знате, издаћу наредбу да вас ускоро убију, зашто ме нисте пустили да га поједем и осветите се?"
Учитељ му је одговорио мирно и споконо:
"Ја сам хришћанин. А сада кад се спремам напустити овај свијет и представити се пред Богом, не бих хтио оптерећивати своју душу тако тешким грехом. "
Турски официр је поново био шокиран. Окренуо се својим војницима и рекао: "Када бих могао наћи таквог Турчина, дао бих свој живот!" Сакупите оружје и ослободите их све! „

Да ли је потребан коментар? Моћ хришћанске љубави је јача од оружја. Победила је све.



Са зида наше сестре у Христу Попис Воулгарис
.