[Милослав Самарџић]

Својевремено, чини ми се 1992. године, биран је најбољи послератни роман на српском језику. Најугледнији тадашњи књижевни критичари су у отвореним дебатама на телевизији Београд, из недеље у недељу, бирали по десет најбољих романа за сваку деценију, а на крају збирно за цео период после Другог светског рата. Много је година прошло, па се не могу сетити конкретног победника, али мислим да су се одвојили: Проклета авлија, Дервиш и смрт, Сеобе друга књига, Хазарски речник, Златно руно, Гробница за Бориса Давидовича и тако даље. Све култни романи који су постали класици српске књижевности.
У исто време, потпуно слободно, организовано је и гласање гледалаца. Књижевна публика имала је сличан укус као и жири, осим једног изузетка, а то је роман Нож, аутора Вука Драшковића, који се пласирао на коначној листи на високо друго место. Мислим да је Хазарски речник био први. Дакле, два романа тада живих (Драшковић-још увек) и изузетно друштвено и политички актуелних писаца.
Међутим, они тада, а тога се одлично сећам, у обзир нису узели, по мом, али не само мом мишљењу, најбољи српски роман у 20-ом веку.
Како се зове тај роман и ко га је написао?

Роман Судбине?