14-10-2020, 12:04 PM
Е,видиш ту је један од главних проблема којим се нико више не бави, укључујући и историчаре.
Дакле, колико је Срба погинуло у партизанима пре него што су добили одређену врсту државотворности после говора краља Петра Другог ( а и ово крајње условно).
Ми смо покушали, а мислим и успели, да у књизи "Горачићи у Другом светском рату" јасно раздвојимо погинуле у партизанским јединицама и оне који су присилно мобилисани у НОВЈ и то под отвореном претњом смртне казне и конфискације имовине. Јасно се види да је број настрадалих припадника НОВЈ са подручја општине горачићке несразмерно већи за 6 месеци него у партизанским одредима исте те општине за 3 и по године, односно 6 пута дужи период.
Дакле, у маниру комунистичке историографије коју и даље баштини, Субнор манипулише овим бројевима погинулих у партизанима и НОВЈ и збраја их као јединствену војну формацију како би доказао да су Срби подржавали ту формацију, а самим тим и политику КПЈ која је и формирала ову идеолошку војску.
Да не говоримо о нетачним подацима како су неки од присилно мобилисаних у НОВЈ заправо погинули, јер знамо да су многи јавно стрељани или мучки убијени са леђа на фронту, зато што су бежали или желели да напусте редове НОВЈ, а воде се у данашњим евиденцијама као погинули у борби против непријатеља...
Дакле, ради се о крајње недопустивој манипулацији послератне комунистичке политике над жртвама Другог светског рата и идеолошком упливу у историографију, што се продужило до дана данашњег, а то се не би догодило да та политичка потреба и данас није потребна и важна.
Зато је узимање њихових података о броју погинулих и припадности погинулих у Другом светском рату не само крајње проблематично, него и недопустиво.
На жалост, ми немамо друге податке, па морамо да радимо посао државних установа, чији запослени не раде ништа, и да са скромним средствима покушамо да покријемо напоре да се истина о Другом светском рату у Краљевини Југославији сазна. Поражавајући је податак да сами Срби то уопште не цене нимало.
Дакле, колико је Срба погинуло у партизанима пре него што су добили одређену врсту државотворности после говора краља Петра Другог ( а и ово крајње условно).
Ми смо покушали, а мислим и успели, да у књизи "Горачићи у Другом светском рату" јасно раздвојимо погинуле у партизанским јединицама и оне који су присилно мобилисани у НОВЈ и то под отвореном претњом смртне казне и конфискације имовине. Јасно се види да је број настрадалих припадника НОВЈ са подручја општине горачићке несразмерно већи за 6 месеци него у партизанским одредима исте те општине за 3 и по године, односно 6 пута дужи период.
Дакле, у маниру комунистичке историографије коју и даље баштини, Субнор манипулише овим бројевима погинулих у партизанима и НОВЈ и збраја их као јединствену војну формацију како би доказао да су Срби подржавали ту формацију, а самим тим и политику КПЈ која је и формирала ову идеолошку војску.
Да не говоримо о нетачним подацима како су неки од присилно мобилисаних у НОВЈ заправо погинули, јер знамо да су многи јавно стрељани или мучки убијени са леђа на фронту, зато што су бежали или желели да напусте редове НОВЈ, а воде се у данашњим евиденцијама као погинули у борби против непријатеља...
Дакле, ради се о крајње недопустивој манипулацији послератне комунистичке политике над жртвама Другог светског рата и идеолошком упливу у историографију, што се продужило до дана данашњег, а то се не би догодило да та политичка потреба и данас није потребна и важна.
Зато је узимање њихових података о броју погинулих и припадности погинулих у Другом светском рату не само крајње проблематично, него и недопустиво.
На жалост, ми немамо друге податке, па морамо да радимо посао државних установа, чији запослени не раде ништа, и да са скромним средствима покушамо да покријемо напоре да се истина о Другом светском рату у Краљевини Југославији сазна. Поражавајући је податак да сами Срби то уопште не цене нимало.