26-10-2020, 11:41 PM
Овако, дужа је мало прича. Дакле:
У књизи "Горачићи у Другом светском рату" је до краја разоткривена фамозна прича о томе како су комунисти основали, тј покушали да оснују Чачански НОП одред, 12. јула 1941. године код манастира Стјеник на планини Јелици. Тако стоји и данас на Википедији, на многим биографијама партизана. Све те приче и даље држи Субнор, уз несебичну помоћ Међуопштинског архива у Чачку, где ведре и облаче троје историчара од којих су најмање двоје из срца заљубљени у вредности Друге Србије.
Углавном, пошто су доживели фијаско на Јелици, неколицина комуниста, предвођена учитељем Средојем Урошевићем вратила се у свој крај, односно у срез љубићки. Сви водећи чачански комунисти били су на Јелици, у срезу Трнавском крајем јула 1941. године. Пошто су доживели фијаско, схватили су да су њихови једини прави противници заправо четници. Крили су они то вешто, али су између себе о томе често дискутовали. Дошли су на идеју да почну да тајно ликвидирају значајне вође ЈВ, а нарочито официре, али су добили забрану од врха КПЈ "док не дође тренутак", али су добили дозволу да убију било кога ко је за предратни режим, а није под заштитом четника.
Средоје Урошевић је решио да се "прослави" и предложио је да он убије једног од главних представника предратне елите, академика Драгишу Васића, који се налазио у својој родној кући у селу Трепча код Чачка, одакле је, иначе, био и Средоје Урошевић. Управо зато што се распитивао по селу о томе где се креће Васић, Урошевић се разоткрио и сељаци су то пренели Васићу. Тада Драгиша Васић пише Дражи, коме уопште није имао намеру да се придружи. И то не из неког разлога који би подразумевао његово лоше мишљење о Дражи или отпору, него зато што је сматрао да има позванијих и млађих официра и људи који би требало да буду пре њега. Одмах по сазнању да се Васићу прети смрћу, Дража је наредио Вучковићу да изабере најбоље људе из села Трепче да даноноћно чувају Драгишу Васића. Један од те двојице био је деда Маје Гојковић. Пар ноћи касније дошао је Средоје Урошевић са десетак партизана да ликвидира Драгишу Васића. Како је ударио ногом у врата од куће, гурнуо је оружје на врата и уперио га према Драгиши. У том моменту, са унутрашње стране, Мајин деда је раменом гурнуо врата и Урошевићу је испало оружје из руку. Васић и други пратилац су искористили прилику и излетели кроз друга врата и нестали у ноћи. Мајин деда је остао и настала је расправа са Урошевићем, коме није било у интересу да убије тог човека него Васића. То је било око 10. августа 1941. године. Васић се крио по Трепчи и околини и послао нову поруку Дражи, који је одмах послао Вучковића и Гагу Топаловића, који су пронашли Васића и довели га на Равну Гору, 17. августа 1941. године. Шта је било са Драгишом Васићем и ко је он касније био, углавном знате.
Сад мало нешто о "народном хероју" Средоју Урошевићу. Од августа до краја октобра Урошевић није учествовао ни у једној борби против Немаца. Као један од вођа партизана у Чачку, све је учинио како би минимизирао снагу четника у Чачку и један је од главних твораца грађанског рата. Четници су га ухапсили у Краљеву, али је пуштен на инсистирање капетана Јована Дерока. После пар дана, Урошевић је предводио јединице које су убиле Јована Дерока.
Не постоји неподопштина које су комунисти учинили у рату, а да у њој није учествовао Средоје Урошевић. Од оснивања Друге пролетерске бригаде у Чајничу, у марту 1942. године, која је наоружана усташким оружјем, преко покушаја чишћења источне Босне од четника, што је довело до погрома над Србима; па средња Босна и Игмански марш , па злочин над четницима који су их спасили, па фингиране борбе са усташама у Западној Херцеговини где гине гро партизана из Србије, па једини већник АВНОЈ-а који је представљао Србију на оба заседања АВНОЈ-а, па повратак у Србију, и учествовање у низу борби са четницима... Комесар и командант Друге пролетерске бригаде, па касније и Друге пролетерске дивизије...
Углавном, он је један од оних који је послат у Москву после рата да усаврши војне науке. Један од ретких који због тога није завршио на Голом отоку. Пензионисан у 40- ој години живота. Али, по несрећи, не игра шах на Калемегдану, него га постављају за директора Архива Србије. Ту са места директора учинио је многе важне ствари да комунисти остану вечито на власти. Он је имао увид у "Историју Равне Горе" коју је написао и сакрио Драгиша Васић, а пронађена је и предата удби десетак година после рата. По налогу Удбе, неке делове текста је предао Добрици Ћосићу, који на основу тога пише "Деобе". Пола века касније, Теофил Панчић реиздаје "Деобе" са поднасловом "Библија Друге Србије", што је у основи тачно.
"Историја Равне Горе" фантомски нестаје, а у њој је између осталог писао Васић, како га је неки сељак комуниста хтео убити у августу 41. Ни сањао Драгиша није да ће тај сеоски учитељ једног дана постати ни мање ни више него директор Архива Србије и седети у фотељи једног др Михаила Гавриловића.
Чим је завршио главни посао, Урошевић напушта место директора и његово ангажовање после тога било је везано за Субнор, где је деценијама био један од неколико "најугледнијих другова" и "легендарни командант Друге пролетерске". Умро је 2007. године, у 91-ој години и сахрањен је у Алеји великана на Новом гробљу у Београду. Драгиши Васићу се ни данас не зна гробно место.
Ето, у једини сусрет две историјске личности, дијаметрално супротних животних ставова, а који су рођени у истом селу, умешао се деда Маје Гојковић и својим поступком утицао на догађаје из Другог светског рата.
У књизи "Горачићи у Другом светском рату" је до краја разоткривена фамозна прича о томе како су комунисти основали, тј покушали да оснују Чачански НОП одред, 12. јула 1941. године код манастира Стјеник на планини Јелици. Тако стоји и данас на Википедији, на многим биографијама партизана. Све те приче и даље држи Субнор, уз несебичну помоћ Међуопштинског архива у Чачку, где ведре и облаче троје историчара од којих су најмање двоје из срца заљубљени у вредности Друге Србије.
Углавном, пошто су доживели фијаско на Јелици, неколицина комуниста, предвођена учитељем Средојем Урошевићем вратила се у свој крај, односно у срез љубићки. Сви водећи чачански комунисти били су на Јелици, у срезу Трнавском крајем јула 1941. године. Пошто су доживели фијаско, схватили су да су њихови једини прави противници заправо четници. Крили су они то вешто, али су између себе о томе често дискутовали. Дошли су на идеју да почну да тајно ликвидирају значајне вође ЈВ, а нарочито официре, али су добили забрану од врха КПЈ "док не дође тренутак", али су добили дозволу да убију било кога ко је за предратни режим, а није под заштитом четника.
Средоје Урошевић је решио да се "прослави" и предложио је да он убије једног од главних представника предратне елите, академика Драгишу Васића, који се налазио у својој родној кући у селу Трепча код Чачка, одакле је, иначе, био и Средоје Урошевић. Управо зато што се распитивао по селу о томе где се креће Васић, Урошевић се разоткрио и сељаци су то пренели Васићу. Тада Драгиша Васић пише Дражи, коме уопште није имао намеру да се придружи. И то не из неког разлога који би подразумевао његово лоше мишљење о Дражи или отпору, него зато што је сматрао да има позванијих и млађих официра и људи који би требало да буду пре њега. Одмах по сазнању да се Васићу прети смрћу, Дража је наредио Вучковићу да изабере најбоље људе из села Трепче да даноноћно чувају Драгишу Васића. Један од те двојице био је деда Маје Гојковић. Пар ноћи касније дошао је Средоје Урошевић са десетак партизана да ликвидира Драгишу Васића. Како је ударио ногом у врата од куће, гурнуо је оружје на врата и уперио га према Драгиши. У том моменту, са унутрашње стране, Мајин деда је раменом гурнуо врата и Урошевићу је испало оружје из руку. Васић и други пратилац су искористили прилику и излетели кроз друга врата и нестали у ноћи. Мајин деда је остао и настала је расправа са Урошевићем, коме није било у интересу да убије тог човека него Васића. То је било око 10. августа 1941. године. Васић се крио по Трепчи и околини и послао нову поруку Дражи, који је одмах послао Вучковића и Гагу Топаловића, који су пронашли Васића и довели га на Равну Гору, 17. августа 1941. године. Шта је било са Драгишом Васићем и ко је он касније био, углавном знате.
Сад мало нешто о "народном хероју" Средоју Урошевићу. Од августа до краја октобра Урошевић није учествовао ни у једној борби против Немаца. Као један од вођа партизана у Чачку, све је учинио како би минимизирао снагу четника у Чачку и један је од главних твораца грађанског рата. Четници су га ухапсили у Краљеву, али је пуштен на инсистирање капетана Јована Дерока. После пар дана, Урошевић је предводио јединице које су убиле Јована Дерока.
Не постоји неподопштина које су комунисти учинили у рату, а да у њој није учествовао Средоје Урошевић. Од оснивања Друге пролетерске бригаде у Чајничу, у марту 1942. године, која је наоружана усташким оружјем, преко покушаја чишћења источне Босне од четника, што је довело до погрома над Србима; па средња Босна и Игмански марш , па злочин над четницима који су их спасили, па фингиране борбе са усташама у Западној Херцеговини где гине гро партизана из Србије, па једини већник АВНОЈ-а који је представљао Србију на оба заседања АВНОЈ-а, па повратак у Србију, и учествовање у низу борби са четницима... Комесар и командант Друге пролетерске бригаде, па касније и Друге пролетерске дивизије...
Углавном, он је један од оних који је послат у Москву после рата да усаврши војне науке. Један од ретких који због тога није завршио на Голом отоку. Пензионисан у 40- ој години живота. Али, по несрећи, не игра шах на Калемегдану, него га постављају за директора Архива Србије. Ту са места директора учинио је многе важне ствари да комунисти остану вечито на власти. Он је имао увид у "Историју Равне Горе" коју је написао и сакрио Драгиша Васић, а пронађена је и предата удби десетак година после рата. По налогу Удбе, неке делове текста је предао Добрици Ћосићу, који на основу тога пише "Деобе". Пола века касније, Теофил Панчић реиздаје "Деобе" са поднасловом "Библија Друге Србије", што је у основи тачно.
"Историја Равне Горе" фантомски нестаје, а у њој је између осталог писао Васић, како га је неки сељак комуниста хтео убити у августу 41. Ни сањао Драгиша није да ће тај сеоски учитељ једног дана постати ни мање ни више него директор Архива Србије и седети у фотељи једног др Михаила Гавриловића.
Чим је завршио главни посао, Урошевић напушта место директора и његово ангажовање после тога било је везано за Субнор, где је деценијама био један од неколико "најугледнијих другова" и "легендарни командант Друге пролетерске". Умро је 2007. године, у 91-ој години и сахрањен је у Алеји великана на Новом гробљу у Београду. Драгиши Васићу се ни данас не зна гробно место.
Ето, у једини сусрет две историјске личности, дијаметрално супротних животних ставова, а који су рођени у истом селу, умешао се деда Маје Гојковић и својим поступком утицао на догађаје из Другог светског рата.