[Бенито]

Прво је било, ево другог:
Сваког 6. априла сетимо се зграде Народне библиотеке Србије на Косанчићевом венцу. Уобичајено је да слушамо о стравичној катастрофа када су у бомбардовању нестале највредније рукописне књиге српског народа. Питање гласи:
Да ли су 6. априла 1941. године у бомбардовању НБ на Косанчићевом венцу изгореле најстарије и најзначајније рукописне књиге српског народа?

Одакле почети ову причу. Ајмо од средине...
Комунисти су после рата, као што је познато, основали Земаљску комисију за утврђивање злочина окупатора и њихових слугу, а касније као једну од подкомисија и ону која је требала да се бави националним благом и оним што је однето из земље за време окупације. Проблем није био само у неажурности комуниста, пословичној неписмености и лошој намери (јер се много шта морало прећутати), него примарно и пре свега у револуцији. Стара елита је протерана и побијена, па су чланови комисије прво требали да утврде шта је то Краљевина Југославија уопште поседовала од уметничких предмета од велике националне важности.
Дакле, прича око вредних рукописних књига које су се налазиле у депоима Народне библиотеке на Косанчићевом венцу почела је када је дошло до ископавања рушевина зграде Народне библиотеке. Тада су пронађени специјални метални сандуци у којима су похрањивани највреднији српски средњевековни рукописи. И многи су били ту и потпуно неоштећени.
Међутим, права прича се открива приликом завршетка изградње нове зграде Народне библиотеке на Врачару. Тада се морало приступити детаљном попису свих рукописа и књига које је НБ поседовала до 6. априла 1941. године, извршити сравњивање са фондом којим у том тренутку поседује НБ у свом власништву, а који се налазио у разним депоима широм Београда. После тог сравњивања, утврђено је које старе рукописне књиге фале, али и где су се, односно у ком металном ковчегу, јер је сваки имао број, те недостајуће старе рукописне књиге и записи, углавном повеље из средњег века, и налазиле.
Тако је утврђено и откривено, тек тридесет и више година после рата да недостаје одређени број старих средњевековних повеља, али да оне нису, нити су могле изгорети 6. априла 1941. године. Поставило се јасно питање шта је било са њима?
На то питање могао је да одговори само главни библиотекар НБ у то време.А ко је био тај човек?
Његово име било је Михаило Н. Подољски ( Харков, Империјална Русија, 01.06.1891.- Беч или Берлин, после 1970) Студије права започео у Харкову, а завршио у Паризу, 1914. године, као државни питомац. После разних вратоломије везаних за револуцију и грађански рат у Русији, дочепао се Краљевине СХС. Добио је место суплента гимназије у Лесковцу, где је радио до 1926. године.
Руковаоц НБ постао је 31. јануара 1926. године, а већ наредне године, добио је звање писара. Положио је стручни испит за библиотекара 1932. године. Стручни престиж потврђен му је идуће 1933. године, када је држао предавање на тему: О обавезном примерку код нас и на страни. Био је покретач "Гласника Народне библиотеке". Међутим, током 1938. године је суспендован и против њега је вођен поступак због примања мита.
Од 1939. године, у Националној библиотеци у Бечу, почео је да образује посебан фонд књига и рукописа, од кога је створено Одељење за Оријент и Јужну Европу, чији постаје и главни библиотекар.
Враћа се у Београд пред сам рат под непознатим околностима. Недићева влада дефинитивно га је отпустила са места библиотекара Народне библиотеке, 8. јуна 1942. године. Одлази у Беч, крајем јуна, али се убрзо враћа у Београд. Дефинитивно одлази из Београда, 19. децембра 1942. године, и настањује се у Берлину.
Говорио је и писао на руском, српском, француском, немачком и енглеском језику. Женио се два пута и није имао деце.
Министарство спољних послова Владе СФРЈ, 1982. године, а на велико инсистирање Народне библиотеке Србије и секретаријата за културу Извршног већа Социјалистичке републике Србије, поднело је захтев владама Аустрије и Немачке да у најкраћем року доставе адресу и пребивалиште Михаила Н. Подољског, као и обавештење да ли је особа под тим именом жива и да ли се налази на територији тих земаља. Наравно, нису добили никакав одговор осим ћутања.
У априлу следеће године, биће тачно 80 година од када је изгорела зграда Народне библиотеке на Косанчићевом венцу, коју је Јован Н. Томић откупио од трговца Милана Вапе, 1933. године, за потребе Народне библиотеке. Ни данас ми не знамо да ли су више од педесет оригиналних средњевековних повеља изгореле или биле брутално украдене и однете код оних који су и бомбардовали Београд. О томе нема ниједне једине речи за све ове године при обраћањима јавности управника Народне библиотеке Србије и министара културе у Влади Србије.
Зашто је тако мени је јасно, али се бојим да многима у овој земљи ништа није јасно.
Следи треће и најтеже питање...