27-02-2021, 04:23 PM
Књигу је финансирао Шпиро Јокић. Био је један од најбогатијих Срба Далмације, помагао је Динарску четничку дивизију и друге четничке јединице. Трговао је доста са Италијом. Прилииком савезничког бомбардовања Италије, погинули су му жена и ћерка. Остао је у Италији, по доласку комуниста.
Предратни сарадници, трговци, Италијани, помогли су му да обнови бизнис. Поново је постао богат. Финансирао је наше избеглице и националне организације. Сарађивао је са војводом Јевђевићем, који се организовано бавио прихватом избеглица из Југославије, све до своје смрти.
Једна од тих избеглица, Милица Миладиновић, подсећала је Шпиру на његову погинулу ћерку, тако да ју је усвојио. Она се касније удала за братанца пуковника Драгутона Кесеровића, спадала је у ред најпознатијих емиграната. Објавила је више књига и много чланака.
Војвода је преминуо 1961, а књига ''Од Индије до Србије'' објављена је 1960. Милица је тада била на лицу места. И причала ми је о томе. Дакле, рекла ми је да је то рукопис Симе Лукина Лазића, који је војвода дао да се штампа.
У предговору књиге, пише да је стил Јевђевићев. Нисам сигуран, нисам поредио у ствари. Ако јесте, онда је војвода написао књигу према сећању на тај заостали рукопис Лазића. Причао ми је његов четник, Маринко Маријан, који је ишао у Рим на сахрану, да војвода у ствари није имао архиву. Да је живео веома сиромашно (а пре рата је, иначе, био један од најбогатијих Новосађана). А да се иначе у полемикама позивао на силна документа и архиве. Маринко ми је рекао да је војвода имао невероватно памћење. И да је скоро све писао по памћењу. Тако, ако је рукопис имао, па је негде изгубљен, могуће је да је целу књигу реконструисао по памћењу.
Дакле, или је дао Лазићев рукопис у штампу, или је реконструисао Лазићев рукопис. Да ли је једно или друго, може се утврдити вештачењем.
У сваком случају, војвода није аутор ове књиге и зато се није потписао. Касније, његови људи су нашли књигу међу његовим стварима, мислили да је његова, и почели да га потписују.
Зашто није потписано: Аутор Лазић, приредио Јевђевић, или само Лазић као аутор?
Могу само да претпоставим да је у питању то што је војвода био стар и болестан, и да просто није могао да контролише процес штампања. Штампари су били Италијани који нису знали српски.
Предратни сарадници, трговци, Италијани, помогли су му да обнови бизнис. Поново је постао богат. Финансирао је наше избеглице и националне организације. Сарађивао је са војводом Јевђевићем, који се организовано бавио прихватом избеглица из Југославије, све до своје смрти.
Једна од тих избеглица, Милица Миладиновић, подсећала је Шпиру на његову погинулу ћерку, тако да ју је усвојио. Она се касније удала за братанца пуковника Драгутона Кесеровића, спадала је у ред најпознатијих емиграната. Објавила је више књига и много чланака.
Војвода је преминуо 1961, а књига ''Од Индије до Србије'' објављена је 1960. Милица је тада била на лицу места. И причала ми је о томе. Дакле, рекла ми је да је то рукопис Симе Лукина Лазића, који је војвода дао да се штампа.
У предговору књиге, пише да је стил Јевђевићев. Нисам сигуран, нисам поредио у ствари. Ако јесте, онда је војвода написао књигу према сећању на тај заостали рукопис Лазића. Причао ми је његов четник, Маринко Маријан, који је ишао у Рим на сахрану, да војвода у ствари није имао архиву. Да је живео веома сиромашно (а пре рата је, иначе, био један од најбогатијих Новосађана). А да се иначе у полемикама позивао на силна документа и архиве. Маринко ми је рекао да је војвода имао невероватно памћење. И да је скоро све писао по памћењу. Тако, ако је рукопис имао, па је негде изгубљен, могуће је да је целу књигу реконструисао по памћењу.
Дакле, или је дао Лазићев рукопис у штампу, или је реконструисао Лазићев рукопис. Да ли је једно или друго, може се утврдити вештачењем.
У сваком случају, војвода није аутор ове књиге и зато се није потписао. Касније, његови људи су нашли књигу међу његовим стварима, мислили да је његова, и почели да га потписују.
Зашто није потписано: Аутор Лазић, приредио Јевђевић, или само Лазић као аутор?
Могу само да претпоставим да је у питању то што је војвода био стар и болестан, и да просто није могао да контролише процес штампања. Штампари су били Италијани који нису знали српски.