[Александар Динчић]

Сигурно их је било више, то је неоспорно. Међутим, проблем је око обједињавања снага, баш као и у западним крајевима (септембар-октобар 1942). Примера ради, бугарски извештаји снагу четника (тада изван команде Д.Михаиловића) у септембру 1941. године, простор око Осоговских планина, процењују на око 1000 људи под оружјем. И онда стиже Дражин изасланик (Петруш Стефановић) и лагано почиње обједињавање, у појединим местима. Дражин план за Македонију је мало специфичан. Морају се узети у обзир и информације које су нешто раније донели (на Равну гору) придошли са подручја поседнутог бугарском 5. армијом. Командант ове армије био је генерал Васили Бојдев, још један од високих и значајних предратних официра, који је био уплетен у аферу око Дамњана Велчева. Све се то на неки начин уклапало у Дражине замисли (коришћење свих против свих). Од придошлих је добио и извештаје о специфичној ситуацији у западној Македонији. Италијанска војска, сматрајући ове територије Великом Албанијом, потисла је бугарски утицај. Притом је узела у заштиту мањински српски живаљ у Струшком, Галичком и Кичевском срезу, како од Бугара, тако и од непријатељски расположених албанских побуњеника-Качака. Исти је то случај и са тамошњим српским светињама. Ово једино није важило за подручје Охридске архиепископије, осим појединих села јужно од Охрида
Наиме, уколико италијанска војска узима у заштиту српски живаљ услед антагонизма према бугарској страни, а четничка активност је ограниченог домена, онда би се преостали српски живаљ у источном делу заштитио преко противника бугарског цара. На југу је деловао организовани грчки покрет отпора (Зервасов) на који се могло рачунати тек након пресудних догађаја (савезничког искрцавања и општег устанка). На северу, на подручју Козјака, Скопске Црне Горе, Осоговских планина и Плачковице развила би се јака четничка активност небили се повезала територија Косова и Метохије, Македоније и јужне Србије. Тиме би се у датом моменту одсекла одступница силама Осовине. Нешто слично су у муњевитом Априлском рату учинили Немци војсци Краљевине Југославије. Такође, и бугарска војска српској, за време Првог светског рата, приликом удруженог напада Централних сила и француске неактивности на југу Македоније. У том погледу је осмишљено стварање војно-политичке организације на територији некадашње Вардарске бановине.
Дакле, није четника (Дражиних) требало бити на целој територији него само тамо где је потребно.

Што се тиче партизанских снага, поред простора К и М, њима је то најболнија страница из историје НОБ-а. Пошто су они имали великих кадровских проблема, јер им се секретар ПК КПЈ оцепио и повезао са бугарском КП. Тако да су имали много мука да то доведу у ред. Имали су неке минорне снаге све до пролећа 1943. године, када је почело убацивање албанских партизана, с циљем ширења револуције. И то је оно што говорим. Да нису постојали југословенски партизани, да је Дража, са Тришићевом жандармеријом, испунио зацртани план и уништио партизане у самом зачетку - они би се убацивали (пре или касније) или из Албаније (пример Македоније), или из Бугарске. Једноставно, а то се већина европских историчара слаже, партизанска организација у југоисточној Европи, била је само средство притисака (истурене снаге) који је примењивао СССР (преко Коминтерне) на Западне савезнике.