24-03-2021, 10:51 PM
Команда СДС у Ужицу упутила је у село Каменицу, у Пожешком срезу, један вод од око 15 - 20 својих припадника. Био је август 1943. године, и спремала се вршидба. Због грађанске непослушности сељаци и Дражини четници су кварили вршалице и на друге начине спречавали да недићевци омогуће Немцима да испуњавају своје "годишње планове", који су подразумевали отимање прехрамбених производа, а нарочито жита.
Вршалица у Каменици била је у власништву Сава Тешовића из Дружетића. Код Константина Гајовића у Дружетићима била је вршидба, 13. августа 1943. године. Део чете СДС предвођени поручником Ратком Павловићем, обезбеђивали су вршидбу. Пошто су сви одреда били млађи људи, одложили су оружје, скинули униформе, и прихватили се посла и помагали у вршају.
Тада су се, изненада, из оближње шуме појавили четници предвођени поднаредником Радомиром Шишовићем, званим Ћоро. Лако су заробили све ове недићевце.
Повели су их преко села и стигли до куће Љубинка Рајчевића. Ту је почело малтретирање ових заробљеника и неко је рекао:"Хоћемо ли овде?" На то су скочили Љубинко и његова супруга Станојка и клекли испред Шишовића. Преклињали су га да пусти те људе.
Видевши да ту ништа не може да уради, Шишовић је наредио да се заробљеници спроведу у Гојну Гору.
Код зграде општине у Гојној Гори постројени су заробљени. Тада им је наређено да се скину и остану само у вешу. Затворени су у подрум Милашина Шишовића. Саслушавани су до вечери. У смирај дана повели су их према Каменици.
На неких 200 метара северозападно од цркве у Каменици, испод Ћајића гробља, су се зауставили. Натерали су заробљене да копају велику раку. После копања раке су их повезали телефонском жицом, по двојицу. Различита су сећања колико је људи ту убијено. Оно што је сигурно, то су имена осморице припадника СДС који су тада заклани и четворице који су побегли са губилишта. Убијени су:
1. Ратко Павловић (1913-1943) поручник и командант чете СДС, из Ужица
2.Илија Козук (1907-1943) рођен у Лукавици код Сарајева
3. Миљко Марјановић (1908-1943) рођен у Волујцу (Стапари)
4.Милан Вуковић (1903-1943) рођен у Стапарима
5.Живко Бошковић (1906-1943) рођен у Вирову, у Драгачеву
6.Раденко Зечевић (1911-1943) из Криве реке код Ужица
7.Миленко Жунић (1920-1943) из Голова, код Чајетине (био је најмлађа жртва)
8.Велимир Филиповић (непознати биографски подаци)
Побегли су: Недељко Николић из Криве реке, Драгољуб Туцовић из Гостиља, Рајко Томић из Равни и Радован Рацо Шундерић из Голова.
Један од ових који су побегли, пријавио је цео случај првој станици СДС. Стигла је једна бугарска војна јединица и кренула са одмаздом. Спалили су прво кућу Радише Трнавца, само зато што је имао вршалицу.
Пошто су Бугари отишли, Радомир Шишовић се вратио са својом јединицом. Пошто се уплашио да ће доћи Немци, наредио је да се ископају лешеви. Потом је ангажовао сељаке са воловима и колима, и тела одвезао у атар села Дружетићи. Када су прошли последње куће у селу, ишли су још пет-шест километара... Зауставили су се на Малом Риору и у једну увалу, на почетку јаруге, свукли тела, а онда их затрпали земљом, травом и покрили грањем.
(Тек 1948. године, Рада, мајка поручника Павловића, и Тања, супруга поручника Павловића, успеле су да пронађу ову гробницу. Успеле су да се договоре са људима чија је то земља, да се посмртни остаци поваде и поново сахране на новом месту, стотинак метара југозападно, поред пута који води у планину. Гроб су оградили и поставили крст на коме су написали "Ратко Павловић и 15 другова". Док је била жива, 1973. године, Раткова мајка Рада је долазила сваке године на гроб или је слала новац да се одржи. После њене смрти и смрти људи чија је то била земља, а који су ту изводили стоку на испашу, гроб је заборављен, ограда и крст су сатрулили. Тек 2003. године, на наговор сина Славише, Десимир Митровић из Богданице, чија је то земља, подигао је спомен обележје на којем само пише:
"Жртвама НОР-а
Споменик подиже власник имовине Десимир Милетић са породицом"
Питате се шта је било са преживелим припадницима СДС? Најзанимљивији случај је Драгољуба М. Туцовића (1924-1984) из Гостиља. Он се, после 1947. године, са супругом одселио за Вршац, где су живели до пензије. Потом су продали кућу у Вршцу и преселили се у Чачак, а недуго затим на Златибор, где су обоје умрли и сахрањени.
Док је живео у Вршцу, Туцовић је имао пријатеља Петронија Павловића, родом из Богданице. Више пута долазио је у Богданицу. Једном приликом, свратили су у Каменицу. Отишли су у продавницу, у којој је као трговац радио Миливоје Чоловић звани Чоле. Тада је Чоле био угледни и важни члан СКЈ. Али, Туцовић се одлично сећао ножа испод свог грла. Неко из групе четника, у ноћи између 13. и 14. августа 1943.године, викнуо је:"Пожури, Чоле!" Тада се овај окренуо, а млади Туцовић, иако везан и полузаклан, скочио је из и почео да бежи. Тада, више од три деценије доцније, у тој продавници, Туцовић је само рекао:"Сећаш ли се, Чоле?" и показао руком на ожиљак на врату. Чоле није рекао ни реч, а Туцовић се само окренуо и отишао.
Поднаредник Радомир Шишовић (1911-1943) из Гојне Горе, бавио се, пре рата, земљорадњом и био је резервни подофицир. Приступио је четницима још почетком рата. Био је крупан човек, преке нарави. Он је био најодговорнији за овај несхватљиви злочин. Прошло је два месеца док Врховна команда ЈВ није утврдила шта се десило. Потврђена је смртна казна за Радомира Шишовића из Гојне Горе. Извршење је поверено поручнику Драгомиру Топаловићу -Гаги (Мислим да је тад био командант Летеће бригаде Пожешког корпуса или Рудничког корпуса, нека провери Самарџић).
Поручник Топаловић са пратећом четом дошао је у Гојну Гору, 11. новембра 1943. године. Шишовић се, у том тренутку, налазио у згради општине. Тамо су отишли Гавран (вероватно Андрија Гавран, али треба проверити) и Вукоје Вукајловић. Чим су отворили врата, обојица су пустили рафале из машингевера. Кажу да је Шишовић, иако је био изрешетан, успео да устане, дохвати митраљез и, чак, опали један метак.
Ето, то је до сада најпознатији масовни ратни злочин који су четници извршили над припадницима СДС.
Наглашавам, а волео би да неко наведе неки пример код других страна у рату, је да је виновник ратног злочина осуђен и примерено кажњен још за време рата, односно врло брзо после самог злочина.
Вршалица у Каменици била је у власништву Сава Тешовића из Дружетића. Код Константина Гајовића у Дружетићима била је вршидба, 13. августа 1943. године. Део чете СДС предвођени поручником Ратком Павловићем, обезбеђивали су вршидбу. Пошто су сви одреда били млађи људи, одложили су оружје, скинули униформе, и прихватили се посла и помагали у вршају.
Тада су се, изненада, из оближње шуме појавили четници предвођени поднаредником Радомиром Шишовићем, званим Ћоро. Лако су заробили све ове недићевце.
Повели су их преко села и стигли до куће Љубинка Рајчевића. Ту је почело малтретирање ових заробљеника и неко је рекао:"Хоћемо ли овде?" На то су скочили Љубинко и његова супруга Станојка и клекли испред Шишовића. Преклињали су га да пусти те људе.
Видевши да ту ништа не може да уради, Шишовић је наредио да се заробљеници спроведу у Гојну Гору.
Код зграде општине у Гојној Гори постројени су заробљени. Тада им је наређено да се скину и остану само у вешу. Затворени су у подрум Милашина Шишовића. Саслушавани су до вечери. У смирај дана повели су их према Каменици.
На неких 200 метара северозападно од цркве у Каменици, испод Ћајића гробља, су се зауставили. Натерали су заробљене да копају велику раку. После копања раке су их повезали телефонском жицом, по двојицу. Различита су сећања колико је људи ту убијено. Оно што је сигурно, то су имена осморице припадника СДС који су тада заклани и четворице који су побегли са губилишта. Убијени су:
1. Ратко Павловић (1913-1943) поручник и командант чете СДС, из Ужица
2.Илија Козук (1907-1943) рођен у Лукавици код Сарајева
3. Миљко Марјановић (1908-1943) рођен у Волујцу (Стапари)
4.Милан Вуковић (1903-1943) рођен у Стапарима
5.Живко Бошковић (1906-1943) рођен у Вирову, у Драгачеву
6.Раденко Зечевић (1911-1943) из Криве реке код Ужица
7.Миленко Жунић (1920-1943) из Голова, код Чајетине (био је најмлађа жртва)
8.Велимир Филиповић (непознати биографски подаци)
Побегли су: Недељко Николић из Криве реке, Драгољуб Туцовић из Гостиља, Рајко Томић из Равни и Радован Рацо Шундерић из Голова.
Један од ових који су побегли, пријавио је цео случај првој станици СДС. Стигла је једна бугарска војна јединица и кренула са одмаздом. Спалили су прво кућу Радише Трнавца, само зато што је имао вршалицу.
Пошто су Бугари отишли, Радомир Шишовић се вратио са својом јединицом. Пошто се уплашио да ће доћи Немци, наредио је да се ископају лешеви. Потом је ангажовао сељаке са воловима и колима, и тела одвезао у атар села Дружетићи. Када су прошли последње куће у селу, ишли су још пет-шест километара... Зауставили су се на Малом Риору и у једну увалу, на почетку јаруге, свукли тела, а онда их затрпали земљом, травом и покрили грањем.
(Тек 1948. године, Рада, мајка поручника Павловића, и Тања, супруга поручника Павловића, успеле су да пронађу ову гробницу. Успеле су да се договоре са људима чија је то земља, да се посмртни остаци поваде и поново сахране на новом месту, стотинак метара југозападно, поред пута који води у планину. Гроб су оградили и поставили крст на коме су написали "Ратко Павловић и 15 другова". Док је била жива, 1973. године, Раткова мајка Рада је долазила сваке године на гроб или је слала новац да се одржи. После њене смрти и смрти људи чија је то била земља, а који су ту изводили стоку на испашу, гроб је заборављен, ограда и крст су сатрулили. Тек 2003. године, на наговор сина Славише, Десимир Митровић из Богданице, чија је то земља, подигао је спомен обележје на којем само пише:
"Жртвама НОР-а
Споменик подиже власник имовине Десимир Милетић са породицом"
Питате се шта је било са преживелим припадницима СДС? Најзанимљивији случај је Драгољуба М. Туцовића (1924-1984) из Гостиља. Он се, после 1947. године, са супругом одселио за Вршац, где су живели до пензије. Потом су продали кућу у Вршцу и преселили се у Чачак, а недуго затим на Златибор, где су обоје умрли и сахрањени.
Док је живео у Вршцу, Туцовић је имао пријатеља Петронија Павловића, родом из Богданице. Више пута долазио је у Богданицу. Једном приликом, свратили су у Каменицу. Отишли су у продавницу, у којој је као трговац радио Миливоје Чоловић звани Чоле. Тада је Чоле био угледни и важни члан СКЈ. Али, Туцовић се одлично сећао ножа испод свог грла. Неко из групе четника, у ноћи између 13. и 14. августа 1943.године, викнуо је:"Пожури, Чоле!" Тада се овај окренуо, а млади Туцовић, иако везан и полузаклан, скочио је из и почео да бежи. Тада, више од три деценије доцније, у тој продавници, Туцовић је само рекао:"Сећаш ли се, Чоле?" и показао руком на ожиљак на врату. Чоле није рекао ни реч, а Туцовић се само окренуо и отишао.
Поднаредник Радомир Шишовић (1911-1943) из Гојне Горе, бавио се, пре рата, земљорадњом и био је резервни подофицир. Приступио је четницима још почетком рата. Био је крупан човек, преке нарави. Он је био најодговорнији за овај несхватљиви злочин. Прошло је два месеца док Врховна команда ЈВ није утврдила шта се десило. Потврђена је смртна казна за Радомира Шишовића из Гојне Горе. Извршење је поверено поручнику Драгомиру Топаловићу -Гаги (Мислим да је тад био командант Летеће бригаде Пожешког корпуса или Рудничког корпуса, нека провери Самарџић).
Поручник Топаловић са пратећом четом дошао је у Гојну Гору, 11. новембра 1943. године. Шишовић се, у том тренутку, налазио у згради општине. Тамо су отишли Гавран (вероватно Андрија Гавран, али треба проверити) и Вукоје Вукајловић. Чим су отворили врата, обојица су пустили рафале из машингевера. Кажу да је Шишовић, иако је био изрешетан, успео да устане, дохвати митраљез и, чак, опали један метак.
Ето, то је до сада најпознатији масовни ратни злочин који су четници извршили над припадницима СДС.
Наглашавам, а волео би да неко наведе неки пример код других страна у рату, је да је виновник ратног злочина осуђен и примерено кажњен још за време рата, односно врло брзо после самог злочина.