[Александар Динчић]

А и сведочења су по правилу другоразредни извор.

Слажем се. На пример, 80% сценарија серије „Равна Гора“ рађен је према посларатним сећањима генерала Ратка Мартиновића, доказано непоузданог сведока ратних дешавања. Мада извесни историчари кажу да их је писао према својим ратним белешкама. Толико је непоуздан да чак не зна када је његова група прешла Дрину (24. априла!). Нити када су се састали са Добојским четницима (23/28. априла, а заправо 26-тог). Управо је Мартиновић у својим сећањима описивао оне мрачне сцене које се појављују у серији, где Дражин Брзи одред не представља непредату војску, чији командант има предратна овлашћења да настави борбу. Не...То су обични друмски разбојници и харамбаше (пресретачи), који по ноћи убијају муслимане (четник Жнидаршић који је то касније причао – Бајићев Чутурић), застрашују српске сељаке у Заовинама (случај са кафеџијом Мирићем, Бајићев кафеџија је отац „сина Драгана“). Приде шамарају своје људе (случај наредника Сеничара).

Принципијелно сам против било какве серије која се ради на основу сведочења или сећања. Па тако и ове.