02-04-2021, 02:20 PM
(31-03-2021, 12:11 PM)Милослав Самарџић Пише:(31-03-2021, 11:54 AM)МајорДангић Пише: Да ли је истина да су неки четнички војводе и команданте првобитно су за партизана? (Мане Роквић, Урош Дреновић, Бајо Станишић, Раде Радић)
Мане Роквић је био члан КПЈ још пре рата. Напустио их је 1941, због веза са усташама.
Остали нису били у партизанима. Питање је да ли је био и Роквић. То су били српски устанички одреди. КПЈ је прво оснивала штабове и онда покушавала да под те штабове потчини одреде. Они су писали да неки одреди припадају и њима, а нису. Типичамн пример је Радомир Нешковић. Када се гледају само комнуистичка документа, испада да је Нешковић 1941. ослобађао Рогатицу као партизан.
Или, Битка на Пописнкој коси (Трстеник), октобра 1941. против Немаца. Они су записали да је то партизанска битка и има велики споменик:
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A1%D0...0%BD%D0%B0
Међутим, сви официри су заправо носили кокарде, били су четници. Колико се сећам, око тих војника који су ратовали, мотала се неге крупа комуниста, јер још није био почео грађански рат. Али битка је четничка.
Да људи мало боље схвате ове ствари. То су требали историчари много давно да разјасне, али... Очигледно је ово мало компликовано и стално се провлачи по интернету.
Узећу пример Романијског партизанског одреда, који је био најбројнији на територији тзв. НДХ. Он је такође показатељ и за друге јединице мешовитог састава у првој ратној години.
У Романијском партизанском одреду, осим Хоџићевог батаљона, политички руководици из редова комуниста били су заступљени у појединим четама и батаљонима (понегде су чак били и руководиоци - Славиша Вајнер Чича). Борачко људство чинили су антикомунисти, који су носили српске тробојке на капама и рукавима, кокарде, или су пак били без икаквих ознака (саслушање заробљених после немачког претресања подручја Романије).
Прецизније, и ово је био један од многобројних мешовитих четничко-партизанских одреда који се незванично (за шире народне масе) звао "герилским", негде и "народним-националним" а формално (у партијским извештајима) "партизанским". Проблем код тог одреда био је као и у другим мешовитим одредима који су егзистирали на територији „НДХ“. Политички комесари,, који су покушавали да од Срба направе пролетере, скривали су да се партизански одреди налазе под непосредном командом ЦК КПЈ, већ је то један општенародни фронт. На пример, на подручју Западне Босне, герилски одреди су стајали под командом Врховног Одбора за национално ослобођење народа Југославије у Београду (то је Врховни штаб на челу са Титом-а што комунисти крију) . С друге стране, све постигнуте успехе у борбама приписивали су искључиво себи и тако радовали Коминтерну. А онда су Совјети вршили додатни притисак на Западне савезнике преко својих истурених борбених група.
Тако је излазило да је Радомир Нешковић био припадник партизанског одреда и као такав ослобађао Рогатицу (у септембру 1941). Иначе, Рогатички партизански одред није у стварности ни постојао. Послератни измишљени одред, као и Врањски и још неки. То је заправо Рогатички батаљон Романијског партизанског, а уствари, мешовитог одреда. Најпре се звао муслимански батаљон (командант Мујо Хоџић), а затим, после протеста Срба - Рогатички, док су људство чинили муслимани. Исти батаљон је обезбеђивао касније Рогатицу (по споразуму између четника и партизана). Иначе, у Романијском одреду је крајем децембра 1941. године извршен први бескрвни четнички пуч (колико је мени познато). Тако је од око 2000 бораца остало 250 партизана (према извештају кап. М.Момчиловића), односно 25 (према извештају С.В.Темпа). Мање-више, такав сличан процес, негде и са обостраним убиствима, борбама и прогонима, одвијао се и у другим мешовитим одредима, осим на подручју Босанске крајине.