[Александар Динчић]

Ја мислим да је то ипак било као неко покриће за Британце. Пошто се јасно види да је Бирчанин све оне команданте, официре и народне старешине западно од Дрине, који су учествовали у мрвљењу Ендехазије или пак италијанске превласти, наградио војводским титулама. С друге стране, Бирчанин је ишао логиком Милоша Обреновића, а та логика је повлачила и ослонац на спољашњег непријатеља. Тако да се с нечим морало изаћи пред Британце. Ракочевић је био један од виновника 27. марта и вероватно је Бирчанин ту видео могућност да га награди. С друге стране, док су Немци хапсили Ракочевића због 27. марта, Италијани нису желели да им изруче Бирчанина, који је такође тражен као човек Интелиџенса. Вероватно је то пресудило да Бирчанин започне политику Милоша Обреновића.

Sve je to ok. Naši su rezonovali normalno: da su oni naši saveznici i da će podržavati nas u osnosu na druge grupe.
Ali oni su , uprkos NDH,zločimima, hrvatskim divizijama u službi Nemaca, ipak forsirali Hrvate, na štetu Srba.
Gotovo bez izuzetka tokom rata.

To može da bude odgovor za njihovo ponašanje.

Oni su Draži pravili spletke još 1942. I nevezano za Tita.

Тек када је пропао амерички план десанта на Бугарску, из Турске (а тиме и насилно увлачење Турске у антихитлеровски табор). Приближно тада се ломила Стаљинградска битка. И тада су почели да подривају Дражу и да праве уравниловку између хрватских партизана и четника. Најпре су пустили шведске комунисте да пишу чланке по њиховим новинама, а потом су се укључили и одређени официри из СОЕ. Коначно, спустили су код Драже човека који је пре рата био уско повезан са комунистичком организацијом у Турској - Вилијама Бејлија. Један од његових телеграфиста био је комуниста и Титов предратни пратилац у Паризу - Бранко Радојевић (капетан Чарлс Робертсон).