[РежисерСтари]

Познавао сам Славка Маслара. Био сам на две промоције његове књиге "Грађански рат у Југославији 1941-1951...". Сећам се расправа и питања која су тада постављали људи, од којих већина није више на овом нашем белом дуњалуку.
Пратимо данашње реакције које шаљу читаоци. Изузетно је занимљиво уочити где су сличности, а где разлике у тим запажањима. О томе би могло много да се напише, што ћемо и учинити, када простор и време дозволе такву врсту анализе.
Али, оно што је мене саблазнило, чак и као доброг и чини ми се трезвеног познаваоца наше друштвене и културне сцене, је колико је велики број поштоваоца љотићевске идеологије код нас. То је мене потпуно поразило.
Славко Маслар, а и мени је то говорио, се у редовима СДК на крају рата нашао потпуно случајно. Пре свега због тога што је са њима прошао тај сам крај рата и видео све и свашта, одлучио је да и тај део стави у књигу.
Притом, трудио се да буде максимално коректан и објективан и приказао је те људе у човечијем облику, са манама и врлинама, не кријући ниједан детаљ свога ратног путешествија од Драгачева до Аустрије.
Међутим, Славко је јасно нагласио да он ни по васпитању, ни по образовању, ни по породичном пореклу није припадао тој идеологији, него је био идеолошки, људски и породично најближи идејама Равне Горе и Војске Краљевине Југославије.
Одакле су данашњи људи схватили да је ово прољотићевска литература, мени заиста остаје енигма. Или су они толико без неких историјских извора и мемоара који су их представљали као људе достојне поштовања као људских бића, па им свака књига, која их тако представи, остаје, у том неком њиховом свету, као доказ да су они моралне и националне громаде чије идеје морају да победе.
Да поновим, ни сањао нисам да међу данашњим Србима има оволико љотићеваца....

Зато су мемоари "малих људи"бачених у вртлог великих догађаја,по правилу ИСТИНИТИ,и занимљиви.Писани без великих фраза,жеље за накнадном памећу и лишени велике политике.То је необориво,невезано за њихово убеђење,или судбину која их је на неку страну одвела.
Погледај конкретно љотићевце који су тема твог уписа.Свако од "великана"тог покрета својим записима даје лични печат,по правилу себе подижући на уштрб других,накнадно бивајући "генерал после битке"и максимално идеолошки и политички бранећи своје опредељење(Карапанџић,Пивац,Парежанин итд).
Погледај обичне борце у Збору,тема њихових записа је дијаметрално супротна бави се;људима,судбинама,личним,породичним,муком избеглиштва и сл.Денић,Деспотовић,то су бар по мени,солидни мемоари,јер су лишени великих тема,и сведени на меру обичног човека.
Откуд их толико,незнање...и трагичне грешке оних који данас заступају нашу страну,али то је само моје мишљење.