[Бенито]

Ђуретић непрекидно пише о партизанској бескомпромисној борбености против Немаца и четничкој неборбености због егзистенцијализма. То му је у ствари основна теза. А партизани немају ни једну операцију против Немаца, док их четници имају више. Тако да је скроз промашио и не знам зашто бих то цитирао. Документа мало цитира, више препричава, у складу са основном тезом.
Кнежевићи су били на лицу места, имају изворна документа, цитирају их обилно.
Од Николића и Димитријевића цитирам документа која нисам нашао. Немогуће је наћи сва документа ни за сто година.
Ђуретић је направио основну грешку коју историчар не сме да направи: књигу је почео да пише од задате тезе и тражио је само документа која ту тезу потврђују.

Основна теза Ђуретићевог докторског рада, тј тезе је да су за време Другог светског рата све политичке  позиције српског народа у том периоду биле егзистенцијално оправдане. То он овом књигом није доказао,, иако је одбранио тезу, јер многи документи које је донео у књизи, а нарочито они које је заобишао, не потврђују његову задату тезу. 
У основи, ово је политичка, тј идеолошка потка која је требало да послужи као темељ за интегрисање српског националног корпуса пред предстојеће решење југословенског државног питања. Књига је настала пред распад СФРЈ. 
Теза је бесмислена и глупа. Као да је смишљена у Мадери. Или у Гроцкој, у викендици Добрице Ћосића. Што је, вероватно, тачно.
Сама бесмисленост ове тезе потврђена је многим историјским књигама које су уследиле, али и онима које су претходиле, али у емиграцији. Наиме, Ђуретић представља Дражу и четнике као један од два антифашистичка покрета који је седео и само чекао расплет рата на великим фронтовима, а комунисте као сталне и бескомпромисне борце против окупатора.
Већина књига које су уследиле, а нарочито у 20-ом веку, доказују управо супротно. Тако да је Ђуретићева књига не само превазиђена, него и потпуно погрешна.