[Бенито]

Био неки Димитрије, најлепши момак у Врању и околини. Загледао се у Стану, "поубаво девојче не беше до Ниш". И она је била заљубљена у њега, па су се убрзо и узели. Димитријева мајка Боса почела је да пребацује сину што немају деце, па је и он ту кривицу набацивао својој Стани. Временом је Стана, не видевши излаз из ситуације за коју није сносила никакву кривицу, била све склонија суициду.
То је приметио Тома Караманга, Димитријев ујак и Босин брат. Посаветовао је Стану да нађе неког непознатог човека и затрудни са њим. Она је тај савет временом усвојила, и са неким човеком затруднела. У кући је била општа радост. Стана је већ имала четрдесет година и Димитрије је много бринуо о њој. Стана је родила здраво дете, али је преминула на порођају. То је поломило Димитрија. Ујак Тома је, после сахране, отворио душу и рекао Димитрију да дете није његово. На Станином гробу, на седмицу, пред целом родбином, Димитрије извади пиштољ и рече само да га сахране поред Стане и изврши самоубиство.
Убрзо за њим, умрла и је његова мајка Боса, а за њом умре и ујак Тома Караманга.
Много година доцније, Томина удовица исприча ову причу њиховој ћерки Стани Аврамовић Караманга, чувеној Врањанки, певачици и ауторки многих врањанских песама. Она написа чувену врањанску песму "Димитријо, сине Митре", не поменувши све ове детаље у тексту, јер "нее све за у песму". Та песма остаде и данас једна од најлепших српских песама.