09-12-2021, 10:41 AM
Има још једна дужа критика серије "Нечиста крв" од човека који је рођен и живео у Врању. У тој критици се описују и ликови, па можда неко није гледао ове прве две епизоде, па да не покварим доживљај ако прочита текст 
Цитат (пребачено на ћирилицу):
"Аман бре уметници, докле добацују ваше уметничке слободе када се ради о српској историји и черупању класичне српске књижевности? И што своје намере све чешће заклањате иза фикције, оно, може да бидне а не мора да значи. Радња може да буде нестварна, али можеш укључити у причу стварне људе, места и догађаје. Па сценариста зашиљи плајваз, узме ликове из дела Боре Станковића, место радње Врање и имагинарне догађаје из врањског краја. Да је продукција имала часне намере 'ладно је серију могла назвати "Вестерн са руба Отоманског царства - грех једне умобилне породице". После одгледане две епизоде ове накараде од серије, сумња ми је већа од наде та су творци ове сапуњаре уметници већ дилетанти. Који би да у своје чекмеџе сакупе што више белих пара јер слуте да ће њихови "црни уметнички" дани тек доћи. Па у тај караказан убаце и хаџилук, и аскерлук, дас'клк и фукару...
Ја у првој епизоди, по језику, музици и сценографији нисам био сигуран где се радња одвија. Врање је у то време била далеко већа варош од оних пар тезги и локала са ћепенцима. У серији се говори турски, албански, немачки али нико не збори врањски. Хаџи Трифун је један врло зајебан лик, на нивоу Дон Вита Корлеонеа, који би за спас породице жртвовао све, а по сценарију најпре жртвује женски део фамилије и ванбрачну децу. То његова жена оправдава речима:
- Родиш се као женско а онда умреш...
Између реда насиља, пуцачине и јебачине...или да будем лингвистички коректан секса, старијем сину се прва жена убила зато што му није родила, а ову са којом има двоје деце шаљу у манастир. Јер је изгустирао и није му више у ћеф. Млађи, који се вр'ћа из Стамбола експресно улеће у кревет своје полусестре, а његова мајка Ката јој пронтно даје у лончету неку рудименталну контрацепцију. Како би смањила број копилади у породици.
За то време Цона, Хаџи Трифунова сестра, жена мушке руке и сздадена за бизнис, са кубуром за појасом, јаше коња, шопингује, и ашикује по чаршији. Умало нисам пао са столице када сам је у полупорнићарској сцени видео како је зајашила неку девојку. И није ми лакнуло када од разголићене Цоне сазнадо' да је то девојче "аџамија" чувени учитељ Николча. И још ми тетка Цона наприча како своје нинфоманске нагоне завршава тако што њену новорођену децу дели чивчијама за парче земље. Једва чекам следећу епизоду да видим какав ће пазар да направи са оним Земунцем, у трговини тесним кожама.
Са друге стране, Ташану, снају благопочившег грудобољног Трифуновог сина, на наговор владике једва отклапају испод корита. И на светлост дана испливавају све њене потиснуте сексуалне жеље. У серији је Ташана осликана истим колоритом као и Цона. Само што није на истој позицији и хијерархији. Мало је фалило да "обричи" владику, који се замонашио због разочарења а не из љубави према Богу.
Рођен сам и живео сам у Врању. У њему сам доживео многе части и лепоте, руку на срце, ни у погани се није оскудевало...али ово што гледамо у серији нисам могао да чујем ни од најстаријих врањанаца. У мојој младости (за којом жале сви врањанци) тамо негде осамдесетих, свака девојка је била неосвојива тврђава, к'о Смедеревска. Рецитујем им поезију испред Гимназије, трчим да пресретнем неку испред Школе ученица у привреди, ломим главу брек-денсом у дискотеци, само да ме нека запази. И кад се деси да ме нека погледа, тај поглед запази њена мајка. Која ми поручи да њена ћерка није васпитавана и ишла на часове клавира, на плес код Пере танцера и на матине у Дому културе, због тога да је неки доњеврањски мангуп тек тако заводи...
Бора Станковић је у Нечистој крви у ствари описао "обичаје" у Горњој Пчињи, где се жене мушка деца а њихови очеви имају право прве брачне ноћи са својим снајама. Мој отац је из тог краја, из једног баш планинског забаченог села. Тамо сам до краја осамдесетих проводио сваки летњи и зимски распуст. Иако смо били на измаку двадесетог, људи су живели к'о у средњем веку. Иако је већ замакла трећа индустријска револуција, у кући је једино био транзистор који се ретко палио и батеријска лампа. Када би се у неко време утулила и она лампа на гас, уз одринглано кубе сам од деде и његових комшија слушао свакојаке приче. Али ни једну која би макар заличила на причу из серије Нечиста крв. Било је уговорених бракова као свуда по Европи, али се момци нису женили толико млади. Нити су невесте тако лако завршавале у кревету задружног свекра. Поготово оне сиротињске, које су васпитаване да чувају образ, јер образ им је био највећи капитал..."
https://www.facebook.com/photo?fbid=5111...5195530226
Грујица Николић
Цитат (пребачено на ћирилицу):
"Аман бре уметници, докле добацују ваше уметничке слободе када се ради о српској историји и черупању класичне српске књижевности? И што своје намере све чешће заклањате иза фикције, оно, може да бидне а не мора да значи. Радња може да буде нестварна, али можеш укључити у причу стварне људе, места и догађаје. Па сценариста зашиљи плајваз, узме ликове из дела Боре Станковића, место радње Врање и имагинарне догађаје из врањског краја. Да је продукција имала часне намере 'ладно је серију могла назвати "Вестерн са руба Отоманског царства - грех једне умобилне породице". После одгледане две епизоде ове накараде од серије, сумња ми је већа од наде та су творци ове сапуњаре уметници већ дилетанти. Који би да у своје чекмеџе сакупе што више белих пара јер слуте да ће њихови "црни уметнички" дани тек доћи. Па у тај караказан убаце и хаџилук, и аскерлук, дас'клк и фукару...
Ја у првој епизоди, по језику, музици и сценографији нисам био сигуран где се радња одвија. Врање је у то време била далеко већа варош од оних пар тезги и локала са ћепенцима. У серији се говори турски, албански, немачки али нико не збори врањски. Хаџи Трифун је један врло зајебан лик, на нивоу Дон Вита Корлеонеа, који би за спас породице жртвовао све, а по сценарију најпре жртвује женски део фамилије и ванбрачну децу. То његова жена оправдава речима:
- Родиш се као женско а онда умреш...
Између реда насиља, пуцачине и јебачине...или да будем лингвистички коректан секса, старијем сину се прва жена убила зато што му није родила, а ову са којом има двоје деце шаљу у манастир. Јер је изгустирао и није му више у ћеф. Млађи, који се вр'ћа из Стамбола експресно улеће у кревет своје полусестре, а његова мајка Ката јој пронтно даје у лончету неку рудименталну контрацепцију. Како би смањила број копилади у породици.
За то време Цона, Хаџи Трифунова сестра, жена мушке руке и сздадена за бизнис, са кубуром за појасом, јаше коња, шопингује, и ашикује по чаршији. Умало нисам пао са столице када сам је у полупорнићарској сцени видео како је зајашила неку девојку. И није ми лакнуло када од разголићене Цоне сазнадо' да је то девојче "аџамија" чувени учитељ Николча. И још ми тетка Цона наприча како своје нинфоманске нагоне завршава тако што њену новорођену децу дели чивчијама за парче земље. Једва чекам следећу епизоду да видим какав ће пазар да направи са оним Земунцем, у трговини тесним кожама.
Са друге стране, Ташану, снају благопочившег грудобољног Трифуновог сина, на наговор владике једва отклапају испод корита. И на светлост дана испливавају све њене потиснуте сексуалне жеље. У серији је Ташана осликана истим колоритом као и Цона. Само што није на истој позицији и хијерархији. Мало је фалило да "обричи" владику, који се замонашио због разочарења а не из љубави према Богу.
Рођен сам и живео сам у Врању. У њему сам доживео многе части и лепоте, руку на срце, ни у погани се није оскудевало...али ово што гледамо у серији нисам могао да чујем ни од најстаријих врањанаца. У мојој младости (за којом жале сви врањанци) тамо негде осамдесетих, свака девојка је била неосвојива тврђава, к'о Смедеревска. Рецитујем им поезију испред Гимназије, трчим да пресретнем неку испред Школе ученица у привреди, ломим главу брек-денсом у дискотеци, само да ме нека запази. И кад се деси да ме нека погледа, тај поглед запази њена мајка. Која ми поручи да њена ћерка није васпитавана и ишла на часове клавира, на плес код Пере танцера и на матине у Дому културе, због тога да је неки доњеврањски мангуп тек тако заводи...
Бора Станковић је у Нечистој крви у ствари описао "обичаје" у Горњој Пчињи, где се жене мушка деца а њихови очеви имају право прве брачне ноћи са својим снајама. Мој отац је из тог краја, из једног баш планинског забаченог села. Тамо сам до краја осамдесетих проводио сваки летњи и зимски распуст. Иако смо били на измаку двадесетог, људи су живели к'о у средњем веку. Иако је већ замакла трећа индустријска револуција, у кући је једино био транзистор који се ретко палио и батеријска лампа. Када би се у неко време утулила и она лампа на гас, уз одринглано кубе сам од деде и његових комшија слушао свакојаке приче. Али ни једну која би макар заличила на причу из серије Нечиста крв. Било је уговорених бракова као свуда по Европи, али се момци нису женили толико млади. Нити су невесте тако лако завршавале у кревету задружног свекра. Поготово оне сиротињске, које су васпитаване да чувају образ, јер образ им је био највећи капитал..."
https://www.facebook.com/photo?fbid=5111...5195530226
Грујица Николић