[Vlad Alekš]

Колико је мени познато, само у једном књижевном делу на српском језику радња се одиграва у Француској у току буржоаске револуције. Аутор је, наравно, описао дешавања у којима је он учествовао. Та дешавања из збиље је описао као "аферу белих мантила", по "афери" из СССР-а. О чему је реч?

Пекић?

Тако је.
У питању је приповетка "Човек који је јео смрт", из збирке "Нови Јерусалим". Пекић је искористио ту причу да би испричао свој доживљај из нишког затвора.
У фиктивној причи главни јунак ради у револуционарној машинерији која шаље осуђене на гиљотину. Он спасава осуђенике тако што једе њихове пресуде исписане на папиру. Проблем је био у томе што је морао из групе осуђеника да изабере само једног дневно, да би на тај начин отклонио сумњу својих надређених. На крају и он бива гиљотиниран заједно са Ребеспијером.
А шта се заправо десило? Након неколико година робијања у суровом казамату Сремске Митровице, Пекић бива премештен у нишки затвор. Ту је учествовао у, како је он то назвао, "афери белих мантила". Био је члан групе која је процењивала да ли је и колико неко од робијаша болестан. Онај, за кога би било процењено да је теже болестан, добијао би затворско лечење, а самим тим и блажи третман код сурових стражара. Проблем је био у томе што, баш као и у фиктивној причи, нису сви робијаши могли да буду болесни. Пекић је морао да бира. Добра ствар је што на крају, ипак, није био гиљотиниран. Детаље ове "афере" можете пронаћи у "Годинама које су појели скакавци".