13-02-2022, 01:14 AM
Митићу, верзија је чисто правдање Милошеве улоге у убиству. Милићевић је био окорели обреновићевац, иако је оставио много добрих записа из српске историје. Овде је запиш...
Наравно да је Никола Новаковић постојао и да је он убио Карађорђа. Наравно да је то наложио Милош Обреновић. Али, проблем целе ове саге је у томе, што ту одлуку Милош Обреновић нити је могао, нити је хтео да донесе аутономно. У том грму лежи зец. Ако је тако, онда је неупитно јасно да се Коџа Милош Обреновић не може стављати међу српске великане, а поготово стављати у раван са Карађорђем. Ту је проблем и зато се цела прича ставља у раван анимозитета између два владара. Зато се права верзија убиства Карађорђа неће, можда никада, наћи у српским историјским уџбеницима.
Поставља се онда круцијално питање:
Ко је имао ауторитет да нареди Милошу да организује убиство Карађорђа?
Уместо историчара обреновићеваца, који су тврдили да Милош Обреновић није организовао убиство, наметнули су се они који су били под патронатом карађорђевићеваца, који су ту енигму лагано решили и за то окривили султана и београдског пашу. Међутим, ова теорија пада у воду из простог разлога што је Турска била у стравичном опадању. Они највероватније нису ни знали да је Карађорђе у Србији. Односно сазнали су када им је то неко јавио. И ту они налазе решење, и то како? Па, позивају се управо на Милићевића и његову теорију да се Карађорђе јавио Милошу, а он то пренео Марашлији. Међутим, шта ћемо ако се Карађорђе уопште није јавио Милошу???
Ајде да скратимо причу, пошто немате живце за овако дугачке постове:
Бечки конгрес окупио је највећи број политичара, дипломата и крунисаних глава, којих је било преко 200, из различитих земаља света. Чак из САД. Само нису позвани представници Османске Турске. О Србима да не говоримо. Конгрес је одржан да би се договорили принципи око поделе заоставштине Наполеонових ратова. Главну реч водили су Метерних, аустријски царски министар иностраних дела, и Александар Први, руски Император. Шта је била поента? Западњаци (Енглези) силно су се уплашили јер је руска императорска војска марширала кроз Јелисејска поља. Циљ је био да се то никада више не понови. И није се поновило. Аустрији је био циљ да утврди своје границе према Русији и да више не осећа опасност да те стране. Зато су Русима признали отимање Финске, делова Пољске, Бесарабије, а Влашка и Молдавија нису више биле удеоне кнежевине Турске, него Русије.
Русији то није било довољно, пошто је њен главни циљ био освајање, односно ослобађање Другог Рима и повратка Трећег Рима у Други Рим.
За то су западњаци знали и морали су Русима дати озбиљнију играчку. Да би себи обезбедили монопол на"истраживање" колонија, то исто право требало је дати и Русима, али не на истом географском подручју. Тако су западне земље: Енглеска, Француска, Португалија, Шпанија, Низоземска, Белгија.... добиле монопол над Африком и јужном Азијом, односно над Атланским и Индијским океаном, Средоземним морем, а Русија над Северним океаном и Тихим океаном, у договору са колонијама које су биле на тлу данашње САД и Канаде, односно опет са Французима и Енглезима.
Енглези су, заправо, покушали да одиграју перфидно са Русима: да их одвоје од топлих мора, односно Цариграда и Средоземља, а да им понуде шаргарепу, односно Сибир и Америку, јер су тамо већ изгубили позиције и тако би ослабили и Русе и новонасталу државу на тлу Северне Америке.
Зашто је Александар Први Романов, руски Император, насео на овако провидну игру? Зато што није насео!
Он је био унук Екатарина Велике, руске Императорке, жене екстравагантне и за данашње, а камоли за ондашње, поготово руске, православне узусе. Александар је одрастао поред ње, јер је као дете одвојен од свога оца, руског Императора, Павла Првог, који је био владар потпуно супротних начела од своје мајке, а испоставиће се и свог сина. Александров материјализам и жеља за апсолутном моћи није била изражена и отворена као код његове баке, али је била главна црта његовог карактера. Колач који је добио на тацни, није пропустио да поједе. Увећао је Руску Империју до неслућених размера, али на исток. У самом уређењу руске Империје, по угледу на Јустинијанов принцип, Император је и владар и поглавар над црквом, односно он прописује идеологију и морал народа којим влада. Али, није власник земље. То је властела, племићи, који су у Русији били најразличитијег могућег порекла:Грузини, Летонци, Шведи, Немци, Литванци, Јермени и тако даље... Такво племство је оберучке подржало Императора у оваквој политици и обогатило се до неслућених размера, са много мање муке него што је то учинило енглеско племство у некада врло тешко доступним колонијама.
Аустријско царство, које је тек основано, могло је да одахне. Западњаци су отишли на запад, а Руси на исток. Чиме је намирена Аустрија, односно вечито гладни германски елемент. Управо "Источним питањем" због кога је и избила цела криза. Односно, само Румелијом, европским делом Турске, у који су Угри, а доцније и Германи вековима били навикнути да могу да упадају као у неку "Алајбегову сламу" и узимају када и шта им треба. Тако је настала "Средња Европа", која ће много зла нанети Србима у следећа два века, а то чини и данас.
У таквој консталацији снага, за народе које су окупирали Османски Турци, није било места, а пре свега не за њихове државотворне аспирације. Једини човек у то време који је имао такву врсту амбиције био је Карађорђе. Од свих важних српских учесника Српске револуције, једино Карађорђе помиње уједињено Сербство, или Славјанство. Карађорђе није искориштен од Хетерије, него је он желео да искористи Хетерију за српске националне интересе. Ту је кључ неистине о убиству Карађорђа.
Тај његов српско-ујединитељски државнички став био је у том тренутку број 1. непријатељ одлукама великих сила са Бечког конгреса. То је разлог зашто је морао да буде убијен. Ко год мисли да је неко у том тренутку смео да убије Карађорђа, а да за то не зна, или чак не да одобрење руски Император, или мало познаје историју или много лаже.
Једном речју, иза убиства Карађорђа стоје велике силе, неке више, а неке мање. Интереси су им се поклопили. И то је најтрагичнији догађај у српској историји после Косовске битке.
ПС испоставило се, 117 година доцније, да су се интереси тадашњих великих сила идентично поклопили и довели до још једног убиства човека исте крви.
Наравно да је Никола Новаковић постојао и да је он убио Карађорђа. Наравно да је то наложио Милош Обреновић. Али, проблем целе ове саге је у томе, што ту одлуку Милош Обреновић нити је могао, нити је хтео да донесе аутономно. У том грму лежи зец. Ако је тако, онда је неупитно јасно да се Коџа Милош Обреновић не може стављати међу српске великане, а поготово стављати у раван са Карађорђем. Ту је проблем и зато се цела прича ставља у раван анимозитета између два владара. Зато се права верзија убиства Карађорђа неће, можда никада, наћи у српским историјским уџбеницима.
Поставља се онда круцијално питање:
Ко је имао ауторитет да нареди Милошу да организује убиство Карађорђа?
Уместо историчара обреновићеваца, који су тврдили да Милош Обреновић није организовао убиство, наметнули су се они који су били под патронатом карађорђевићеваца, који су ту енигму лагано решили и за то окривили султана и београдског пашу. Међутим, ова теорија пада у воду из простог разлога што је Турска била у стравичном опадању. Они највероватније нису ни знали да је Карађорђе у Србији. Односно сазнали су када им је то неко јавио. И ту они налазе решење, и то како? Па, позивају се управо на Милићевића и његову теорију да се Карађорђе јавио Милошу, а он то пренео Марашлији. Међутим, шта ћемо ако се Карађорђе уопште није јавио Милошу???
Ајде да скратимо причу, пошто немате живце за овако дугачке постове:
Бечки конгрес окупио је највећи број политичара, дипломата и крунисаних глава, којих је било преко 200, из различитих земаља света. Чак из САД. Само нису позвани представници Османске Турске. О Србима да не говоримо. Конгрес је одржан да би се договорили принципи око поделе заоставштине Наполеонових ратова. Главну реч водили су Метерних, аустријски царски министар иностраних дела, и Александар Први, руски Император. Шта је била поента? Западњаци (Енглези) силно су се уплашили јер је руска императорска војска марширала кроз Јелисејска поља. Циљ је био да се то никада више не понови. И није се поновило. Аустрији је био циљ да утврди своје границе према Русији и да више не осећа опасност да те стране. Зато су Русима признали отимање Финске, делова Пољске, Бесарабије, а Влашка и Молдавија нису више биле удеоне кнежевине Турске, него Русије.
Русији то није било довољно, пошто је њен главни циљ био освајање, односно ослобађање Другог Рима и повратка Трећег Рима у Други Рим.
За то су западњаци знали и морали су Русима дати озбиљнију играчку. Да би себи обезбедили монопол на"истраживање" колонија, то исто право требало је дати и Русима, али не на истом географском подручју. Тако су западне земље: Енглеска, Француска, Португалија, Шпанија, Низоземска, Белгија.... добиле монопол над Африком и јужном Азијом, односно над Атланским и Индијским океаном, Средоземним морем, а Русија над Северним океаном и Тихим океаном, у договору са колонијама које су биле на тлу данашње САД и Канаде, односно опет са Французима и Енглезима.
Енглези су, заправо, покушали да одиграју перфидно са Русима: да их одвоје од топлих мора, односно Цариграда и Средоземља, а да им понуде шаргарепу, односно Сибир и Америку, јер су тамо већ изгубили позиције и тако би ослабили и Русе и новонасталу државу на тлу Северне Америке.
Зашто је Александар Први Романов, руски Император, насео на овако провидну игру? Зато што није насео!
Он је био унук Екатарина Велике, руске Императорке, жене екстравагантне и за данашње, а камоли за ондашње, поготово руске, православне узусе. Александар је одрастао поред ње, јер је као дете одвојен од свога оца, руског Императора, Павла Првог, који је био владар потпуно супротних начела од своје мајке, а испоставиће се и свог сина. Александров материјализам и жеља за апсолутном моћи није била изражена и отворена као код његове баке, али је била главна црта његовог карактера. Колач који је добио на тацни, није пропустио да поједе. Увећао је Руску Империју до неслућених размера, али на исток. У самом уређењу руске Империје, по угледу на Јустинијанов принцип, Император је и владар и поглавар над црквом, односно он прописује идеологију и морал народа којим влада. Али, није власник земље. То је властела, племићи, који су у Русији били најразличитијег могућег порекла:Грузини, Летонци, Шведи, Немци, Литванци, Јермени и тако даље... Такво племство је оберучке подржало Императора у оваквој политици и обогатило се до неслућених размера, са много мање муке него што је то учинило енглеско племство у некада врло тешко доступним колонијама.
Аустријско царство, које је тек основано, могло је да одахне. Западњаци су отишли на запад, а Руси на исток. Чиме је намирена Аустрија, односно вечито гладни германски елемент. Управо "Источним питањем" због кога је и избила цела криза. Односно, само Румелијом, европским делом Турске, у који су Угри, а доцније и Германи вековима били навикнути да могу да упадају као у неку "Алајбегову сламу" и узимају када и шта им треба. Тако је настала "Средња Европа", која ће много зла нанети Србима у следећа два века, а то чини и данас.
У таквој консталацији снага, за народе које су окупирали Османски Турци, није било места, а пре свега не за њихове државотворне аспирације. Једини човек у то време који је имао такву врсту амбиције био је Карађорђе. Од свих важних српских учесника Српске револуције, једино Карађорђе помиње уједињено Сербство, или Славјанство. Карађорђе није искориштен од Хетерије, него је он желео да искористи Хетерију за српске националне интересе. Ту је кључ неистине о убиству Карађорђа.
Тај његов српско-ујединитељски државнички став био је у том тренутку број 1. непријатељ одлукама великих сила са Бечког конгреса. То је разлог зашто је морао да буде убијен. Ко год мисли да је неко у том тренутку смео да убије Карађорђа, а да за то не зна, или чак не да одобрење руски Император, или мало познаје историју или много лаже.
Једном речју, иза убиства Карађорђа стоје велике силе, неке више, а неке мање. Интереси су им се поклопили. И то је најтрагичнији догађај у српској историји после Косовске битке.
ПС испоставило се, 117 година доцније, да су се интереси тадашњих великих сила идентично поклопили и довели до још једног убиства човека исте крви.