[Бенито]

Чича Јеремија, нема потребе за тако дугим цитатима, поготово ако мене нешто питаш. Прочитао сам све књиге проф др Драгољуба Живојиновића. Имао сам то задовољство.
Ако ме питаш да ли је припадао оном горе друштву због књиге "Невољни савезници" одмах ћу Ти одговорити да није. То је одлична књига, без икакве сумње. Он се само лепо "наслонио" на то време, јер су резултати његовог истраживања у доброј мери кореспондирали са догмама које је поставило друштво удбе из САНУ.
Али, између "невољног савезника" како врло прецизно Живојиновић дефинише однос Енглеза према Србима у та најтежа времена, и дефиниције "највећи непријатељи Срба" је ОГРОМНА разлика. 
Дакле, не мешај бабе и жабе.

Тебе сам питао и хвала на одговору.
Иначе, нисам ни сумњао да си читао књиге професора Живојиновића, посебно књигу коју си навео.
Ево, могу се сложити са констатацији како су нам Германи највећи душмани, посебно Швабе.
Опет, ни пиргави Енглези нису се пријатељски односили према нама.
Мало си ме избацио из колосека са силним именима која си навео као продужену руку удбе...
На списку није име покојног Воје Лубарде, али како сам знао његово мишљење о Недићу
то се односи и на њега.
Како год, испада да ми од 1945 немамо часних писаца што по мени не стоји.
Данко Поповић је био честити Шумадинац који није имао "зборашку" причу.
Најпосле, Љотић и Недић, по мени не иду у исти кош.

Чича Јеремија, видиш ли како ова два омладинца, који су рођени вероватно после смрти Данка Поповића, другачије гледају његово писаније од нас који смо то читали у време када је су та дела излазила?
Њима је много лакше да то схвате, јер су пре него што су узели "Милутина" у руке, читали рецимо Самарџића или многе емигрантске ауторе. Зато се то њима отвара као буквар.
За разлику од њих, ми смо своје национално буђење почели на делима горе поменутог друштва из академије, па нам је Данко још деловао као националиста међу њима. А онда (мој случај) је уследило трежњење са емигрантима, па много тога још, и онда се вратиш једног дана, после две деценије, Данку Поповићу и схватиш какав је то грандиозан промашај, ако већ није била намера.
"Књига о Милутину" је, на жалост, катастрофално лоша књига.
ПС мислим да га је и Милослав Самарџић скоро поново читао, па може да остави коментар.