[Mekenzi]

Учили смо још у школи да су нека од највећих и најутицајнијих дела уметности у свету била, у ствари, наручена од мецене или ктитора, што није сметало аутору у његовој ауторској слободи.
Готово сва велика дела наше фрескописне уметности у средњем веку била су наручена, што такође није била сметња ауторима, од којих је велики број остао непознат, да направе нека од ремек-дела светске културне баштине.
У модерној историји, Срби су своју уметност развијали споро, условљени другачијим ритмом друштвеног напретка и вишедеценијским бегом од сиромаштва и заосталости из доба османске окупације. Уметници су били, у великом броју, аутохтони, али и страховито сиромашни, што је много личило на њихове колеге у тадашњој Европи, а пре свега у Француској. Сами уметници су на то били изузетно поносни и то су сматрали залогом свог уметничког ега. 
Познато је, међутим, да је велики број уметника, пре свих сликара, попут Уроша Предића, имао срећу да већи део каријере буду миљеници богатих Срба, па су и и нека од савремених уметничких дела српске уметности била наручена, а већина и плаћена унапред.
Међутим, у књижевности се то дешавало изузетно ретко. Наиме, било је наручених дела, али су она ретко досезала уметнички квалитет који би остао у националној заоставштини. Ипак, било је и супротних примера, који су остали реткима у памћењу, али су уметничка дела тако настала вечита културна баштина српског народа.
Један чувени српски политичар, јавни радник и интелектуалац наручио је песму код једног славног српског песника. Иако му је то платио, и то дебелом свотом, песма није настала, док једне вечери наручилац није сео за сто песника и натерао га да напише ту песму. Када је, после свега неколико десетина минута стварања, аутор тутнуо папир са написаном песмом у руке наручиоца, било је јасно да је управо настало једно ремек-дело српске поезије.
Ко је био наручилац, а ко је био песник?
О којој песми се ради?

Реши тако др Владан Ђорђевић, изузетно занимљива личност наше историје, да оснује један часопис и тако етаблира своје име у главној српској вароши и још међународно непризнатој Кнежевини Србији. Направио је концепт, сакупио сараднике, обезбедио штампу... Једино је још фалило име часописа и да се попуни прва страница "Прве књиге" свеска 1...
А ту насловницу Ђорђевић је оставио за песму коју је требало да напише Ђура Јакшић. Ђура је тада радио у Државној штампарији, већ озбиљно нагриженог здравља, како због сиромаштва и сталног сељакања, тако и због нередовног живота коме је био склон.
Обећа Ђура Јакшић да ће написати песму за прву страну првог броја и Владан Ђорђевић му уплати аконтацију, знајући за његово здравствено стање и велику породицу.
Дани су пролазили, цео часопис већ је данима био спреман, али од песме ни трага. Дошао је и последњи тренутак за штампу и претило је да ће цео посао пропасти зато што Ђура Јакшић није доставио песму.
Кренуо је др Владан, то предвече у пролеће 1875. године, да га тражи. Прво код куће, а када га тамо није нашао, по београдским кафанама.... Нашао га је, већ помало пијаног, тек те вечери како седи у друштву, испред кафане "Српска круна".
Крену др Владан у свађу са Ђуром:"Једини ја сам Ти у животу обезбедио место које заслужујеш, али не вреди...." Др Владан је само сипао тираде, ко зна више одакле, не заустављајући се ниједног секунда... Не само гости "Српске круне", него и шетачи са "штрафте" пришли су и слушали и гледали уживо представу која није имала унапред написан сценарио.
Ђура Јакшић је ћутао и слушао говорника, а онда је тихо рекао:" Седи, Владане..." Др Владан је сео за астал на једвите јаде, не престајући да кука над својом "злехудом судбином". 
Ђура Јакшић га је гледао и слушао. Неколико гостију "Српске круне", такође познатих људи у вароши, добацивало је др Владану да се смири и поручивали су му пиће, окрећући целу ситуацију на шалу.... Није било вајде. Др Владан је непрестано причао и причао: " Ма, какво пиће, људи?! Ој Владане, ој камене...!!!" Више пута је себе упоредио са каменом.
Ђура затражи од келнера салвету, а оне су тада од платна ланеног биле, погледа Владана још једном, и записа први стих:
"И овај камен земље Србије..."
Др Владан не види шта он ради, већ окренут мрклој ноћи кука над својом судбином... Ђура само настави:
"Што претећ' Сунцу дере кроз облак..."
Др Владан и даље заокупљен својом пропашћу... А Ђура наставља:
"Суморног чела, мрачним бојама,
О вековечности прича далекој..."
Др Владан ућута у својој немоћи, на самој ивици нервног слома... А ту Ђура настави:
"Показујући немом мимиком,
образа свога, бразде дубоке..."
И тако наста прва строфа, а и Ђура Јакшић схвати да није писао о човеку испред себе, наручиоцу његове песме, него о Србији коју је толико волео и којој је посветио читав свој живот... Само написа изнад прве строфе ОТАЏБИНА.
И баци салвету др Владану у крило. И настави да пије рујно вино. Др Владан Ђорђевић погледа у салвету, прочита стихове и немо устаде... Пољуби Ђуру и наручи пиће за све госте "Српске круне". Друштво се одмах развесели, и док су гости певали и грлили др Владана, Ђура Јакшић узе ону салвету и исписа песму до краја.
Тако је настала једна од најчувенијих српских родољубивих романтичарских песама, инспирисана ликом др Владана Ђорђевића.
Настаде песма "ОТАЏБИНА", а др Владан Ђорђевић исте ноћи доби и прву страницу и назив свог часописа "ОТАЏБИНА".
Др Владан Ђорђевић, када Ђура Јакшић заврши песму, извади последња два златника из џепа и плати Ђури за ову песму. Тако је "ОТАЏБИНА" Ђуре Јакшића постала најбоље плаћена песма у историји српске поезије.
ПС три године доцније преминуо је Ђура Јакшић. Сахрањен је на Топчидерском гробљу. У међувремену, др Владан Ђорђевић је постао председник општине Београдске. Много је великих ствари урадио за Београд. Између осталог, изместио је старо гробље са Ташмајдана на нову локацију и тада је настало Ново гробље. Др Владан Ђорђевић није заборавио ни свог Ђуру Јакшића и обезбедио му је на Новом гробљу једну од "престижних" локација. Тада су и премештени земни остаци Ђуре Јакшића на Ново гробље, где се и данас налазе.

Бравооо..

Хоћемо још, хоћемо још....