[Monarhist]

Ако се Бенито не љути, до његовога трећег питања, и ја бих ускочио са једним из историје монархистичке руске емиграције.
Један принц, из једне старе владајуће краљевске породице, после Октобарске револуције доселио се у Краљевину Југославију, и након завршене Академије постао артиљериски официр. Као такав, учествовао је у Априлском рату, а након 1945. емигрирао је у САД. Након тога радио је као директор фондације Толстоја.
Који принц, или која династија је у питању?

Неко од Демидова?

Њихов даљи рођак.

У питању је Његово Светло Височанство Кнез Тејмураз Багратион-Мухрани, члан грузијске краљевске породице, и артиљериски капетан Југословенске Војске.
Рођен је 8. агуста 1912 године у Павловску, као син Њ.С.В. Кнеза Константина Александровича Багратиона и Њ.И.В. Принцезе Татјане Константиновне Романове, ћерке Великог Кнеза Константина од Русије, и праунуке Императора Николаја Првог. 
Његов отац, Кнез Константин Багратион био је члан грузијске краљевске породице која је дала неколико величанствених војсковођа Руске Империје, од којих су најпознати Ђенерал пешадије Кнез Петар Багратион (јунак Бородинске битке, у којој је погинуо 1813.), његов млађи брат Ђенерал-потпуковник Кнез Роман Багратион, као и Ђенерал-потпуковник Кнез Александар Багратион (стрељан од бољшевика 1918.) Мешутим, овде се везе измешу Багратиона и Романових не завршавају, јер је Ђенерал Кнез Александар био деда Њ.К.В. блаженопочивше Принцезе Леониде Багратион (1914-2010), која је се удала 1948. удала за Великог Кнеза Владимира Кириловича Романова (законитог наследника Руског Престола), и у том браку родила садашњу старешину Руског Императорског Дома, Велику Кнегињу Марију Владимировну Романов.
Елем, отац нашег јунака, горе поменути Кнез Константин Багратион, показо се као достојан наследник његових предака. Рођен је 1899. године у Тифилису, и већ са дранаест година започео своју војничку каријеру, а са двадесет је постао коњички корнет (потпоручник) у престижној Кавалирској гарди. Наредне године, 1910. упознао се за за својом љубављу, Принцезом Татјаном. Хтели су да се венчају,ало због противљења родитеља, Константин је прекомандован у Техеран, тако да је читаву годину дана био раздвојен од ње. Ипак, видевши да је Татјана силно заљубљена, родитељи су попустили, тако да су се младенци венчали 1911 године а венчању је присуствовала читава Императорска породица, на челу са Императором Николајем Другим. Живели су срећно, и 1912. године родио им се син Тејмураз, а 1914. године ћерка Наталија.
Када је избио рат те 1914, Кнез Константин је следећи пример својих светлих предака, добровољно отишао на фронт где је показао велико јунаштво обављајући сложене задатке дубоку у позадини непријатеља, за шта је 1915. године одликован Георгијевским златним оружјем. Водећи јуриш на непријатељске положаје као командир 5. чете 13. Ериванског пука, погинуо је 19. маја 1915. године, у 26. години свога живота. За показану несебичну храброст пред трупама, Император Николај га је постхумно, 10. јула одликовао Орденом Светог Георгија 4. степена. Тако се завршио срећан, али кратак ћивот овог дивног пара.
 Због тога је наш јунак, Кнез Тејмураз, као трогодишњак остао сироче, са својом сестром Наталијом. Након револуције, због немогућих услова, са мајком и сестром преселио се у Шварцајрску, а потом код нас, у Краљевину Југославију. Настављајући дело свога оца, ступио је као 17-гогишњак у Кримски кадетски корпус барона Врангела у Белој Цркви. По завршетку школовања у корпусу, 1932. уписао је Војну Академију у Бегради, и постао артиљериски потпоручник. Као капетан борио се у Априлом рату, а након завршетка рата емигрирао је у САД. Његов сестра, Кнегиња Наталија током рата радила је у нашој влади у Лондону. Тамо је 1949. године, не предлог грофице Александре Толстој (ћерке великог писца) постао председник фондације Толстој. Такође, био је и председник Императорског православног палестинског друштва, основаног 1882. године.
Он се 1940. године оженио Катарином Рачић (рођеном 1919.), која је била унука нашег Николе Пашића. Она је умрла 1946. у Француској, па се 1949. поново оженио грофицом Ирином Чернишевом.
Умро је у Њујорку, 1992. године.