[Chicot]

Није спорно да он није очевидац Калабићеве погибије, него да је то сазнао од очевидаца, али сада, 80 година после тих догађаја, то је најбоље са чим се располаже, а притом није озбиљно доведено у сумњу.

Направи паралелу са Хитлеровом смрћу. Званична историја данас одређује тачно време, место и начин његове смрти. Никада није било очевидаца његове погибије, а све околности везане за то потичу од људи из његовог окружења. Та верзија није била неспорна од почетка, рецимо Совјети су дуго сумњали у те податке, добијене добрим делом од Запада. У међувремену се појавило милион верзија о другачијим околностима завршетка његовог живота, наводе се друго време и место страдања или чак да је преживео рат, побегао у Јужну Америку и тамо скончао и све те теорије су мање или више "поткрепљене" неким "доказима". Међутим, званични датум и место престанка његовог живота нису промењени зато што се мало мало огласи неки "историчар" са фантастичном причом.

Поента је, негде мора да се стави тачка. Ако се то некад озбиљно доведе у питање, појавом нових, јаких доказа, онда може да се изврши ревизија тог догађаја. Комунисти своје тврдње нису доказали, ови други јесу и то је суд прихватио. Званично, то је тако, свиђало се то неком или не. А свако може у било које доба да доказује другачије, па и пред судом.

Dzoni, sa aspekta sudske pravde - apsolutno. 
Sa aspekta istorijske nauke, to ce uvek biti otvoreno pitanje. Za 20 godina moze se pojaviti relevantan dokument ili svedocenje koje ce okrenuti pricu iz temelja.
Za razliku od suda koji ima svoje tvrde i tacno definisane procedure, kada i pod kojim uslovima se moze ponoviti/obnoviti proces, u nauci je to malo zivlja/vise fluktuirajuca stvar. 
Nijedna procedura ne ogranicava istrazivaca da prvi nadje/objavi neki dokument ili arugmente kojima se dotadasnja postavka menja iz korena. 
Uz, naravno, preispitivanje struke koje neminovno usledjuje kako i treba da bude (u bilo kojoj nauci).