[Александар Динчић]

Поштено, најбоље и најобјективније ратне хронике потекле су из пера Милутина и Ане и оних људи којима су помагали у приређивању (Ракићевић).  Показна вежба како писати хронике села, али то је данас само занимање ентузиаста.

У Архиву Србије, у фонду Покрајински комитет КПЈ Србије, има безмало 200 ратних хроника села. Ја сам прочитао њих двадесетак, али разлика између тих хроника и ових је драстична. Практично, небо и земља. Прво, зато што их не пишу историчари, нити у њима учествују са документима. Такође ни са подацима из црквених књига. Друго, зато што им је уређивачки одбор састављен од високих политичких функционера, па тако хроничар и не сме да напише како је заиста било. Цензура је неумољива, а казне страшне (приватни разговор са једним од писаца хроника НОР-а шездесетих). У свим тим хроникама, партизани само стрељају своје противнике (мада су у ставарности неке вешали и убијали ножевима/приватни разговор са једним од писаца хроника НОР-а шездесетих). Сви стрељани имају неку оправдану кривицу за усмрћење. Сви четнички симпатизери које су убили Немци и Бугари су или цивилне жртве или партизанске присталице (изјава Добросава Туровића, хроничара Гајтана). И тако даље....
Ове хронике су креирале и локалну историју, а већим делом и општу. Тачније, одвукле су науку у тотални ћорсокак. 

Зато, Милутину и Ани